Nikaki, jadatkaem ...
Da ne duljim, prika, ja sam ti ribohvatač vec 3 reinkarancije, i lek i mir i hrana i filozofija i 3 boje plavo, all included ...
Beše jesen rana posle jednog, a pre potonjeg rata, 4 hrabra momka krenuše u žutom Fići koji je pretekao od inspekcije u Rumi, cajger mu zablentavio, na omiljeno mesto gde svaki korak u isti trag udje ...
Spakovali se u najboljem tetris fazonu, kante, štapovi i zimska garderoba džumle, par slučajnih prolaznika se krstilo gde stadoše toliki ljudi, nigde Hudinija ...
Na putu do omiljene vode, obavezno svratimo u malu seosku pekaru gde nam ljubazni čova u belom preseče vruć lebac od 2 kile na 4 dela i umoči u znoj od nekog praseta što se vrtelo celu noć u sauni, makrobiotika extreeme ...
Nastavimo dalje, kad na putu što vijuga kroz šumarak odjednom kamionče poveće, svetla pogašena, sve smo đonove izgulili dok ukočismo ...
Otvori kum šofer prozor do suvozača, g. Baneta, te izruči paket najsočnijih srpskih epiteta koji korespondiraju sa užom i širom familijom, shodno pridržavanju pravila saobraćaja u otežanim uslovima ...
Pomoli se oveća glava sa nežnom notom Stomaklije i kilo ključem u ruci i reče :
"Prijatelje, viš da sam ubio felnu, šasdereš ... "
Na to će Bane suvozač, netom bliži vozaču u nevolji i njegovom kilo ključu :
"On je samo hteo da ti kaže da može biti nezgodno, znaš ... "
Naravno da do današnjega dana nismo prestali podsećati našeg diplomatu na ovaj smeli potez ...
Da ne bi ostali bez goriva, hrabro smo svratili do obližnje pumpe kako bi napojili Žuću ...
Tu se naže i neka gabaritna gospoja kako bi nam oprala šajbu, humano i lepo od nje ...
Kum ubaci malo urbanog folklora te joj reče kako bi mogla malo sa snažnim momcima intenzivnije da se druži, krajnje slikovito ...
Proviri gospoja i skenira nas u kompletu pa reče :
"Za ve četvoricu ni čarape da ne skidam ..."
Komentara nije bilo, koncenzusom ...
Konačno stigosmo na odredište, povadismo naoružanje i na teren galopom ...
Prihranili, zabacili dubinke i plovke, misli otplovile, negativna energija odlazi u vodu, baterije se pune, rahatluk ...
Prodje neko vreme, kum skuvao kafu da potkovica ne može potonuti, vratismo se na mesta, meditacija u toku ...
Kad ...
Začu se pucanj, granje iznad glave poče da pršti, mi polegasmo ki žabari pred NOV i POJ, film počeo da se vrti, lelek gore i jecaj sudbine ...
Poče dovikivanje i prebrojavanje, svi prisutni i neokrnjeni ...
U tom i drugi pucanj, jope u početnu poziciju ...
Vreme je da zmaj raširi krila i krene u kontraofanzivu ...
Naoružani pravednim gnevnom, krenusmo u pravcu čistine iza leđa, kad ono ...
Stoji postariji lovac sa Bokericom i gleda u ono granje, čekajući patku ili nešto slično, za pojasom mu pljoska od vinjaka, žiroskop mu očigledno u kvaru pa se ljulja samo tako ...
Alooo, zemljače, pobi ničim izazvan narod, sunce te ne grejalo - Otkud vi, ja mislio patke šušte - Jebale te patke, sa ćeš dobiješ 3 komada rektalno - Nemojte, ljudi, ne bih ja, očinjeg mi vida - Šta ne bi, kalem ti jebem na grobljanskom vencu - Dobro je, svi smo čitavi ...
I tako se ova akademska diskusija razvijala dok se ne raziđosmo, pljoska zaplenjena kao ratni plen ...
Završi se i taj dan, polako se pakujemo, nešto ciprinida se koprca u čuvarkama, manja maca da ne štucne kad izede ...
Trpaj se u Žuću, ajmo nazad ...
Naduvani od svežeg vazduha i brojnih uzbuđenja u kojima i riba ima značajno mesto, krenusmo lagano ka velikom belom gradu koji je sve samo ne beo ...
Negde na pola puta u susret nam ide lokalni bus prevoznik, vozilo tehnički savršeno ispravno za uslove u Persijskom carstvu, put uzan, teško da ćemo se mimoići bez lakog petinga ...
Ide on, ide Fića, fali samo muzika iz italijanskog vesterna i par lešinara, on se ne sklanja u stranu, mi nemamo gde, napeto ko u Kranjskoj kobasici ...
Netom pre velikog praska, kum zamače malo u stranu, poče Fića da poskakuje ko vran vepar pred vruću vodu po nekim džombama sa strane, sreća te smo se komprimovali dobrano ...
Posle kraćeg leta, prizemlji se Fića, tišina ko na radničkom savetu kad se glasa za 13. platu ...
Izađosmo da vidimo šta je preteklo od naše dereglije, Fića stoji, ćuti, ni suzu ...
Otvorismo motor (veoma složena mašina ...), sve OK, gume gde su i bile, krov ima, volan u principu gde bi i trebao biti ...
Vratismo se unutra, kres, munja, vozi ...
Niko nije verovao da smo posle ove avanture ostali u komadu i mi i Žuća, ali su sudba i vešte ruke kragujevačkih majstora učinili svoje, te se još jednom pokazalo da boj ne bije svijetli ABS i Rol Bar no srce u Fiće ...
Vozač autobusa nije ni brkom mrdno, zaboravio nas je momentalno ...
Malko smo poćutali, pa smo, uz najlepše želje pomenutom vozaču i njegovoj firmi, nastavili putešestvije ...
Istovarismo se po kućama, umorni i zadovoljni, pune duše i ojačanih živaca, spremni da već sledećeg vikenda krenemo u nove ribolovačke pobede ...
Kako je dobra dremka bila te noći ...
Samo da se nisam tuširao hladnom vodom, zaboravili da uključe bojler, jeste ...
Нема коментара:
Постави коментар