Tiho, više u sebi, staru pesmu je pevušio gospodin Savo Krneta, penzionisani Senir Vice President velike čikaške banke, koga je via vivere vodila od rodnog Raškovca kod Prijedora, preko prvih brkova i ljubavi u kalajisanom loncu zvanom Beograd, sve do Čikaga, grada u kome je češće slušao maternji srpski jezik i Yo Bro sleng nego zvanični jezik koji još uvek nosi ime zemlje crvenih mundira...
Svoje putešestvije je nerado pričao, šta se tu ima pričat, čovek se rodi, šlampa po bašti, džoglja krpenjaču, poljubi koji curetak da mu uši ostanu čitave, zabomba nad brdom knjižurina i guta u studentskoj menzi šta god mu u plekani tanjir sunu, traži sebi sreću, nađe neki okrajak gde se najmanje nadao, vuče na sebi tri kredita i dve alimentacije, popije, zapjeva i dodje do mirne luke u kojoj više nema vetra za trošna jedra pa počne slike slagati u neke albume koje će malo ko, češće niko, zagledati...
Jeste, zaradio je dovoljno za KFC koficu piletine i six pack piva jer mu je bistra krajiška glavurda omogućila da u zemlji velikih mogućnosti i još većeg broja mezodebilastih ljudi načini poprilično uspešnih poslovnih koraka i pribavi solidan profit svojoj banci koja mu se odužila solidnim prilivom mrtvih američkih predsednika na zelenom papiru, toliko da mora misliti o računima i ratama...
Iznajmio je omanju kućicu pored velikog jezera Michigan, na kome je provodio svoje mirne dane pecajući sa dalekim potomcima plemena Potawatomi, taman toliko raspoloženim za razgovor kao i Andrićevi begovi na Laštvi tokom vrelog letnjeg dana...
To je bila nedelja, dan opštenarodnog veselja i hordi izletnika iz obližnjeg Čikaga, pa je rešio da ode na Dabrovo ostrvo i tamo provede dan na vodi, bez neželjenih i kurtoaznih osmeha veseloj dečici i domaćicama koje je muž velikodušno izveo u prirodu...
Brodić je vezao za stari panj, pošao poznatom stazom i sreo Džordža Kuckunniwija (mali vuk), srodnu pecarošku dušu koja takođe potražila utočište od talasa vikend ljubitelja prirode...
Dva starca su se samo osmehnula jedan drugome, bez mnogo priče pecali sitne bloutere i grgeče, dok nije došlo vreme za marendu, pa je Savo izvadio pivo iz ručnog frižidera, obavezni deo opreme...
Džordž se zahvali i reče ima nešto što bi tako dobro išlo uz pivo, pa otvori šareni ruksak i iz njega izvadi konzervu inćuna...
Anchovies...
U tom momentu, Savo se zamisli, pogleda onu konzervu i misli same počeše da lete u daleku prošlost i još dalji Beograd...
Ekipa iz tadašnje 11. beogradske gimnazije je sa velikom tugom u srcu napustila čas sociologije i sela na zid ispred lokalne samoposluge na Lekinom Brdu, gde su se posvetili časnom pražnjenju hladnog BIP-ovog piva, kako bi ga što manje ostalo za mlađe klince kojima bi to mogla postati opasna i loša navika...
Dok je trajala živa debata o izvorima antičke demokratije, razvoju matematičke logike i dudama pegave Lidije iz III 4, pored njih je seo čika Bora, lokalni maliganski heroj, sa dve flaše piva, iskusno, i nekom čudnom konzervom u kojoj su plivali kolutici neke ribe sa zelenim klikerom...
Mladi ljudi, vazda željni novih znanja u životu i svesni svoje uloge u napretku socijalističkog društva, zamoliše čika Boru da im otkrije alhemičarsku tajnu vernog pratioca piva...
"Da ve ebem svastiku u trulu štiklu, nije valjda da nikad niste probali inćune... Jedno ripče vuče pola flajke ki kompresor... Ajd, strnjiku vam džabalebarošku, na..."
Uzeše smerni omladinci po jedan masni kružić sa nečim što liči na grašak, a posle mnogo godina na kapar, kad se isčita još nešto osim Plejboja i Čika, am, slano u tri funjave ciganske, al stvarno vuče...
Trk kod Rade Valkire, kupiše još jednu konzervu, čika Bora se samo smeška, junoše mljackaju i gagolje se ki štrojen vepar na paprat, ode konzerva, oni srećni zbog proširenih vidika...
Jeste da su posle dva dana pili vode kao prva ploča na kući, ali je taj ukus ostao urezan duboko u njihovom korteksu, ukus mladosti, iskrenih osmeha i vremena za koje su tek posle mnogo godina skontali da je najlepše u vascijelom hodu po dunjaluku...
"Everything OK, Sava ?"
"Yeah, grympy..."
Uzeo je slani smotuljak i osetio taj davno zaboravljeni ukus bezbrige, zatvorio oči i slatko se nasmejao dok je neprimetno brisao malu kap u krajičku oka...
