четвртак, 22. август 2013.

Mihajlo i Bisenija













Mihajlo, nesrećo, znaš li koliko je sati ...
Neka te, Biso, eto me još malo...
Mihajlo, ustaj, sunce te ne gledalo, već je i Rista činovnik otvorio mesnu zajednicu, a znaš da je on poslednji...
Hoću, Biso, srećo, samo da presložim sve u sebi, znaš da sam sinoć...
Jesi, tugo moja, jesi, eno flaše još na stolu, bar da je svet ne gleda...
Ko će gledat, Biso, znaš da nam i poštar samo za tarabu račune okači, i kučići ne zalaju kad prolaze...
Uvek odgovor imaš, komušo jedna, da si takav i u polju, mala bi nam Amerika bila...
Dobro je, Biso, srećo, eto, letim, ne hodam ...
Prvo do Javorke skoči, steona je, malo popričaj sa njom, znaš da voli zorom čuti glas...
Hoću, Biso, hoću, dela da prospem par kapi vode na ove oči otežale...
A i ne otežale ti, kad samo u čašicu gledaš, muko moja...
Dobro, de, idem...
Ne zaboravi posle stajnjak prevrnuti, eno ga zapeko ki prva ploča na kući, još malo pa ćeš ga macolom razgrtat...
Hoću, Biso, i to, nisam zaboravio...
A jesi l zaboravio da je danas četvrtak, cancane ...
Jes, četvrtak je, šta ono bi danas...
Stočna pijaca na Lipljem Polju, Mihajlo, prasce trebaš odagnat, prošloga si četvrtka reka da ti je mučno, pa ćeš sledećeg, moreš tako do Djurdjevdana, pa ćeš ih šleperom voziti, ćuskijo nebrušena...
Jest, pametno moje, sva si ka oni komjukter, ne treba ti ćitab ni olovka...
Mani se sprdnje, kalauko, nego šindru onu što je pala pre neku noć zategni, da ti se vrane na glavu ne opogane, možda bi se tek tada opsjetio...
Hoću, zumbule moj lepi, da ako imaš još što, malo je to za mene vakog ...
Na brabonjaj, čuturo pohabana, nego kreni da za dana sve pristigneš...
Hoću, sunce moje zorno, hoću, no moram da se prekrstim i jednu mučenicu sažgam, valja se, da dan valjano počne...
Eto, ni oči otvorio nisi, a već se za butelju hvataš, ako te Slavko traktorista onomad nije satro, ona će svakako...
Neka Slavka, dobar je to čoek, ko je meni kriv što idem ulicom noćom bez svetala i registracije, on je pretico po propisu...
Mihajlo, kreći, skoro će podne, pasaugo krnjava...
Dobro je, šećeru moj, nisam tolko trčo ni kad su nam Nemci svraćali u goste...
Nisi ti trčo, tugovanko, ni kad su te vilama jurili posle glasanja, kad si im se na kutije ispovraćo, sve si ti, blagoš mene, zaboravio...
Zaboravio, jašta, melemu moj, to je put kojim rado hodim...
Hoće li te išta naterat da kreneš, bukvo cepana, da ti Tita, Dražu i Karađorđa zovem, ne bi li te iz kuće poterali...
Neka Biso, hitam, samo još nešto moram obavit, pa ću sve redno...
Kud ćeš sada, trstiko šunjava, uvek nešto smisliš kako bi uteko...
Moram ovo, Biso, bez toga mi dan ne valja počinjat, eto već pet godina ...
Pa šta ćeš i kuda, Mihajlo moj bezekasti...
Moram ti cveće na grob poneti, niklo u bašti, eno ga, miriše i do neba raste, a boje kao na onim slikama u opštini što smo onomad gledali...
Biso...
E, neka, dobra si ti meni bila, da se s tobom razgovorim i ovim rukama žuljevitim pomilujem...
Hajd, Biso, neka ti je lako i mirno tamo gore, i ja ću još malo, samo da još koju mučenicu popijem... 

понедељак, 14. јануар 2013.

Gospodin Moša

Kasno popodne na Gardošu oduvek je pružalo utočište muzama pesnika i slikara zemunskih, ništa drugačije nije bilo ni ove rane jeseni, te je kroz grupu zamišljenih umetnika blogougodni tamjan inspiracije lebdeo i donosio svetu nova dela o kojima će njihovi praunuci sa ponosom pričati...
Lagano i tiho, među njima je šetao gospodin od šezdesetak leta, pravog držanja i sigurnog koraka, često posvećujući pažnju nekoj od slika koje su pokušavale zarobiti delić sutona nad Dunavom, uz blagi osmeh odobravanja i podstrek ruci mladog slikara koji se još nije osmelio o svom delu bilo kome ozbiljnije pohvaliti...
Stari, ali uredni mantil, šešir i obavezna kravata bili su deo stajlinga gospodina koji je od devojčice u zabačenom kutku svaki dan kupovao po jedan cvet i stavljao u rever, noseći ga kao najplemenitiji orden...
"Dobar dan, gospodine Mošo."
"Dobra vam sreća, komšinice."
Uz lagani i dobro uvežbani naklon i podizanje šešira, gospodin Moša se javljao svima koji su svoju sreću i ognjište pronašli u ovom starom kraju punom priča i legendi, dok mu je lagani osmeh lebdeo na izboranom licu koje je govorilo o mnogim jesenima prohujalog života, svakako odudarajući od njegovog skoro atletskog držanja...
Tog dana gospodin Moša je osetio nešto uznemirujuće u vazduhu nad Strmom ulicom, nikako se nije mogao oteti utisku da će se nešto desiti, damari su mu treperili kao u neko davno zaboravljeno vreme...
Dok se spuštao prema Sinđelićevoj, primetio je manju grupu obesnih mladića koja je bučno komentarisala staru fasadu kuće na kojoj su visile dve korpice sa cvećem jarkih boja...
Čuo je izraze kao : buđavo, seljački, retardirano, trulo, te mu nije bilo baš najjasnije šta je toliko uznemirilo mlade ljude koji su gulili istu kaldrmu kao i mnoge generacije pre njih, no, svako vreme nosi svoje breme, te je i gospodin Moša rešio da zaobiđe ovu kakofoniju i krene kuda je i naumio...
Kao što često biva, život kroji čudne staze, te je iz kuće izašao stariji čovek, poznanik gospodina Moše, i zamolio mlade ljude da nastave svoj put...
To je izazvalo gnev u mladićima napupele snage koju nisu znali razumnije potrošiti, pa su počeli gurati starog čoveka i govoriti mu jako ružne reči u kojima nije bilo mesta milosti prema nekome ko ima godina koliko svi oni zajedno...
"Ovo je Zemun, rođače, nije Botanička bašta, skidaj ove gangule sa zida na 1,  znaš li ti gde se nalaziš, praziluku matori, molim, šta ..."
Prekidač koji je regulisao nivo tolerancije gospodina Moše glasno se uključio i njegovi koraci su postali automatski, krenuo je ka grupi mladića i pitao :
"U čemu je problem, gospodo..."
"Još jedan pobegao sa lopate, Lale, mora da je Happy hour na groblju, jebote..."
Glasan smeh razuzdanih mladića ispratio je laki osmeh gospodina Moše koji je krenuo ka svom ispisniku, uhvativši ga pod ruku, te je krenuo sa njim ka ulazu u staru kuću...
Na putu se isprečio jedan od mladića sa goteskno iskeženim licem i pitanjem :
"Da li gospoda žele čajne kolutiće ?"
U pokušaju da ga zaobiđe i uvede svog poznanika u kuću, gospodin Moša je osetio jak stisak na svojoj mišici, tu je diplomatija i tolerancija doživela svoj neumitni kraj...
Ne, nije osetio gnev, već žal zbog onoga što je znao da sledi...
Njegovi izvežbani pokreti prepakovali su hrabrog junošu kao origami patkicu, nije stigao ni da progovori, a već je svesrdno ljubio staru uličnu kocku...
Njegova dva drugara su, ne malo iznenađeni, krenuli ka gospodinu Moši, jarosni kao lavovi pred ranjenom zebrom u savani, ali ih je dočekala ista sudbina, te su se, uz arije jauka, pridružili svom drugaru na kaldrmi...
Gospodin Moša u tom trenutku nije razmišljao, samo je sledio rutinu poteza koje je uvežbavao skoro celog svog života, ne misleći o tome šta dolazi posle...
Kada su se pridigli, mladići su unezvereno gledali u starijeg gospodina koji je i dalje mirno stajao pred njima, očekujući njihov sledeći potez, bez ikakvog traga uzbuđenja...
Jedan od njih je nanovo pokušao da ga udari, ali je kasno shvatio da neke lekcije u životu ne treba ponavljati, te je njegov nos izgubio bitku sa obližnjim hidrantom...
Drugari su ga pokupili kao krpenu lutku i užurbano nastavili svoj put, bez želje da se dalje upuštaju u ovaj vid nezdrave aktivnosti, nervoznih pokreta i sa velikim čuđenjem...
Dok je smirivao svoje prste koji su igrali kao na klaviru i polako se vraćao u normalu, čuo je glas svoga poznanika:
"Gospodine Mošo ..."
"Sve je u redu, dobri moj, jesi li ti dobro ?"
"Da, ali kako, pa ..."
"Duga je to priča, komšija, duga..."
"Hvala vam do neba, ko zna šta bi se desilo da vas nije bilo."
"Nema na čemu, ne verujem da bi se oni usudili, to je obest koju mladost nosi sa sobom, neće se oni vraćati, ne brinite..."
"Svratite, makar na kafu, molim vas."
"Drugi put, komšija, drugi put, moram ići kuda sam naumio, čekaju me."
"Onda drugi put, obavezno, kada budete imali vremena, hvala još jednom, sreća vas čuvala, gospodine Mošo."
"I vas, komšija, i vas, dovidjenja."
Gospodin Moša je nastavio svoj put do restorana Sač u kome je svaki dan večerao, smirujući probuđenu goropad, razmišljajući o surovom vremenu za koje je mislio da se više nikada neće ponoviti...
Seo je za svoj sto, dok mu je poznati konobar donosio ceđenu pomorandžu i uplovio u sve što svom poznaniku nije mogao ispričati ...
Setio se svog detinjstva u Dubrovačkoj ulici, odlaska u Aškenasku sinagogu, Roš Ašane kada je slatko jeo hleb sa medom, poklona koje je dobijao za Purim i obilja voća za Hamiša Asar Bišvat, svojih rano preminulih roditelja i rodjaka koji su ga odveli na školovanje u Izrael...
Tamo je upoznao svog kasnijeg mentora, čuvenog Cvi Zamira, direktora Mosada, u kome je i sam prošao žestoku obuku i priključio se jedinici za specijalne operacije - Metsadi, pokazavši zavidne rezultate...
Sećao se i mnogih akcija u kojima mu je glava prečesto bila jeftina, ali se uvek uspevao izvući, zahvaljujući izuzetnim fizičkim sposobnostima i psihičkoj snazi....
Sa ponosom se prisetio i Operacije Entebbe, kasnije nazvane Operacije Yonathan, po ubijenom zapovedniku Yonathanu Netanyahuu, starijem bratu premijera Izraela Benjamina, gde je, kao jedan od 200 komandosa, uspeo da oslobodi taoce iz aviona koji je oteo PLO u Ugandi...
Setio se i dana kada se vratio u svoj rodni Zemun, u staru kuću svojih roditelja, svojih suza kada je video ruinu koja je od nje pretekla, mesece i godine sredjivanja, uređenja svakog kutka sa puno ljubavi, posvećenosti želji da sačuva uspomenu na njih i vreme koje je bilo neodvojivi deo samog bića gospodina Moše...
Voleo je svoje reminescencije, uživao je u plovidbi iza spuštenih kapaka, u tom svetu je nalazio sve ono čega nije bilo u jednoličnoj svakodnevici...
Završio je večeru u svom omiljenom restoranu, nekadašnjoj sefardskoj sinagogi, u ulici koja nosi naziv čuvenog Rabina Jehuda ben Šlomo Haj Alkalaja, mirno krenuvši do svoje kuće u obližnoj Dubrovačkoj ulici, prepustivši se čarima snova...
Posle nekoliko dana, tokom šetnje po Gardošu, ponovo je sreo svog poznanika, svratio u njegovu kuću i upoznao se sa njegovom porodicom, nastavili su druženje još dosta posle toga, sve do dana kada je duša starog gospodina Moše dobila svoj poslednji poziv...
Hevra Kadiša, društvo za ispraćaj pokojnika, pripremilo je očišćenje - taharu za gospodina Mošu, kao i ispraćaj - levaju, bez cveća, venaca i muzike,sve do starog jevrejskog groblja, gde je Rabin čitao psalme iz Biblije i govorio o vaskrsnuću...
Potom su svi pristuni uputili gospodinu Moši izvinjenje za sve svoje grehe prema njemu, položili po tri lopate zemlje u njegov grob, dok je sin njegovog poznanika iz Sindjelićeve ulice, bar na simboličan način, uzvratio starom gospodinu za pomoć svom ocu, i iz kutije izvadio šaku Izraelske zemlje, bacivši je u njegov grob, kako bi stari gospodin Moša pronašao svoj put do vaskrsnuća...


четвртак, 01. новембар 2012.

Marčete


"Draga moja omladino, zahvaljujem vam se na vremenu koje ste posvetili mojim predavanjima, nadam se da će vam bar malo pomoći u daljem životu i radu. Vreme je da se oprostimo, čeka me moja dača i štapovi za pecanje, a vi uzmite dizgine u ruke i terajte trojku kroz dane koji dolaze..."
Nikolaj Aleksejevič Tarponov je tako završio svoje poslednje predavanje na univerzitetu Lomonosov, veliki amfiteatar je grmeo od aplauza kojim su ga studenti ispratili dok je, suznih očiju, odlazio u više nego zasluženu penziju...
Dok je lagano hodao ka svojoj kvartiri nedaleko od Univerziteta, kroz glavu su mu prolazile beskrajne slike devojaka i mladića koji su upijali njegove reči tokom dugih godina koje je tu proveo, a neizbežna seta je tiho šaputala poemu o prolaznosti i lišću grimizne boje...
Prošlo je nekoliko meseci, Nikolaj je lagano ulazio u svet ljudi koji nigde ne žure, te je svratio i do starog potpukovnika Leonida, vršnjaka i prijatelja njegovog oca, da s njim u lepo uređenoj bašti popije jak crni čaj i prozbori koju o znanim i neznanim...
Kao i uvek, starac Leonid je bio besprekorno odeven, uredno obrijan i gordog držanja koje priliči jedino i samo ratniku koji je pregazio mnoge zemlje sa puškom Mosinkom u ruci,
Širom je otvorio kapiju i medveđim zagrljajem dočekao svog dragog gosta...
Seli su za prastari sto ispod kruške, ubrzo se tu našlo svega jer je vredni Leonid bio čovek koji ne dozvoljava improvizacije u bilo čemu - ukusni kolači, mirišljavi čaj i tapacirani nasloni klupe...
Kao i uvek, prvo se pitaše za zdravlje, starac je čestitao Nikolaju na odlasku u penziju i poželeo mu dugo zdravlje i siguran korak, ni gost nije ostao dužan svom uzornom domaćinu...
Iznenada, tokom razgovora, Nikolaj je upitao starog Leonida nešto što mu je vratilo vučiji pogled u usahle oči...
"Moj otac Aleksej, a tvoj najbolji prijatelj, nikada mi nije ispričao do kraja kako ste se upoznali, verujem da je to interesantna priča..."
"Da, Nikolajuška, jeste..."
"Pa, kako je to bilo..."
"Ma, davno je to bilo, već sam zaboravio, davaj, hladi se čaj..."
"Molim te, djadja Leonid, zaista me interesuje..."
"Dobro, Nikolajuška, dobro, ako zaista želiš, ispričaću ti, ionako me neće još puno zora dočekati, vreme je da ti kažem nešto što će iz korena promeniti tvoj život..."
Nikolaj nije očekivao ovakav odgovor i začuđeno je čekao šta djadja Leonid ima da mu kaže...
"Davne 1945. godine, tvoj otac i ja našli smo se u malom selu po imenu Novi Kozarci u tadašnjoj Jugoslaviji, gonili smo poslednje ostatke fašističkih falangi, rat se bližio kraju. Naše dve brigade tu su se srele posle uspešnih operacija, komanda je bila da ostanemo neko vreme u tom selu i pomognemo lokalnom stanovništvu koje su grozote rata izmučile više nego što možeš zamisliti. Smestili smo se u zadružni dom, krenuli da čistimo okolna polja od zaostalih mina i delova teškog naoružanja, opravili nešto poljoprivredne mehanizacije, ono malo muških glava što je preteklo, radilo je skupa sa nama, život je počeo da se vraća u taj kraj. Nedaleko od mesta gde smo boravili nalazila se i poljska bolnica sa dosta teških ranjenika čiji su nas jauci pratili svake noći, vremenom smo i na to oguglali. Jednog dana, dobili smo naređenje da pomažemo bolničarima, pravili smo krevete i ogradu, to je bio lak posao u poređenju sa svim što smo do tada prošli. Dok smo to radili, među jaucima čuli smo i detinji plač, krajnje neuobičajeno za mesto na kome smo se nalazili. Otišli smo videti odakle se čuje i videli dva mališana koji još ni prohodali nisu, jednog rumenog kao jabuka i punačkog, drugog sitnog kao grana i žutog u licu, sedeli su u ćošku zagrljeni kao dve krpene lutke i plakali. Aleksej i ja smo samo stajali, skamenjeni od tog prizora, prišli deci i uzeli ih u ruke, oni su nas samo gledali suznim očima, bez snage i volje da bilo šta urade. Sa njima u naručju, izašli smo u dvorište i pitali jednu od malobrojnih žena koje su previjale ranjenike ko su ova deca i šta tu rade. Žena je uzdahnula i rekla da su to siročići koje je otac uspeo da izvuče iz fašističkog obruča, sa planine Kozare, negde u Bosni, da ih dovede do ovog mesta, nedugo potom je i sam ispustio dušu, majka su im ubili još na Kozari. Pitali smo je ko se stara o njima, starija žena nas je samo pogledala tužno i pokazala rukom na veliki broj ranjenika, tifusara i invalida, sve nam je bilo jasno. Vratili smo decu u kolibicu gde smo ih i našli, dali im parče hleba koje se našlo u torbi, malim ručicama su halapljivo grizli svaki komad i pokupili sve mrvice, nisu više plakali. Kada smo krenuli napolje, jedan od dečaka je izgovorio nešto što je ličilo na tata, video sam Alekseja kako stiska dovratak tako jako da mu je ceo štok ostao u ruci. Ćuteći, otišao je do iste one žene i pitao je ko odlučuje o životu te dece, sa izrazom lica koje nije ostavljalo mesta razmišljanju. Rekla mu je da u selu postoji Narodni Odbor, tu su neki ljudi koji vode evidenciju i znaju sve o deci, te da njih pita. Istog momenta mi je pokazao rukom da krenemo tamo, nisam se dvoumio, odmah smo pošli ka centru sela i pronašli omanju kancelariju u kojoj je sedelo troje staraca, jedan od njih u nekoj čudnoj, šarenoj nošnji, sa okruglom kapicom crvene boje na glavi, ukrašenoj kićankama, brkovi su mu bili kao veštičija metla, a bore kao korito Dnjepra. Ostala dvojica su bili u običnim paorskim odelima i velikim crnim šeširima, što je bila tradicionalna lokalna nošnja. Srećom, jedan od njih je znao malo ruskog jezika, pa smo počeli pričati o deci. Dvojica lokalnih staraca pokazaše prstom na brkatu ljudeskaru, te nam on reče da su to deca pokojnog Save i pokojne Jovanke Marčete, porodice iz sela Svodna ispod planine Kozare, odakle je i većina ljudi koji su izbegli u ovo selo daleko od zavičaja, bežeći od neumitne smrti. Od nje nisu uspeli pobeći mnogi, uključujući i  pokojnu Jovanku, dve njene ćerke, sina i još mnogo rođaka. Otac Savo se, sa dva dečaka u magarećim bisagama, uspeo probiti u koloni do ovog mesta, ali nije dugo izdržao te je i on otišao kod svoje Jovanke. Dečaci su ostali u selu, nisu znali kome da ih daju, malo je ljudi preostalo, pa su odlučili da ih smeste u bolnicu, gde će im žene koje tamo rade bar dati nešto hrane i gde uvek nekog ima. Nažalost, jedan od njih, Jovan, već je dobio tifus i male su mu šanse da doživi sledeće proleće, neka ih dobri Bog čuva. Drugi dečak, Nenad, kao da je od čelika napravljen, rumeni se usred ovog jada i bede, zna i koji osmeh izmamiti ljudima oko njega koji svoju muku i jad imaju. Niko im od rođaka nije pretekao, tako da se ne zna šta će sa njima biti..."
Starac predahnu da uzme malo čaja, dok je Nikolaj začuđeno gledao njegovo pognuto lice, nije ga navikao takvog videti dok priča...
"Tvoj otac, pamjatnik Aleksej, tada je rekao starcima da će uzeti dečake i odvesti ih u svoj dom, u majčicu Rusiju, i dati im šansu koju kurva život nije hteo. Oni su se samo pogledali, brkati starac je ustao, pogledao ga u oči i ćuteći ga poljubio u čelo, dok su mu u svelim očima iskrile suze. Dva starca sa velikim šeširima mu rekoše da moraju nešto videti sa Oblasnim Komitetom i komesarom, ali su dve medveđe šake koje je položio na sto pred njih bile dovoljno jak argument da se i planina pomeri, tako da su naglo odustali od te ideje, čudno."
Nikolaj je i dalje ćutao, nije se moglo primetiti ni da diše.
"Tada mu je brka rekao nešto zbog čega je i tvoj otac zaplakao, isprva nisam čuo, ali sam posle saznao. Dečak koji je oboleo od tifusa nije mogao nikako na put, ne bi ga preživeo, svoje poslednje dane moraće provesti ovde, među ranjenicima. Odmah smo krenuli ka bolnici, zajedno sa starcima, našli onu ženu, otišli kod dece i ponovo ih uzeli u ruke te odveli u naš kamp da im damo malo hrane i nešto od voća koje smo pokupili sa obližnjih imanja. Prošlo je nekoliko dana, u međuvremenu nam je stigla vest da je Berlin pao, rat završen, igralo se, pevalo, čak smo i nejakim dečacima izmamili pokoji osmeh. Došlo je i vreme da krenemo kući, pozdravili smo se sa ljudima iz tog sela, Aleksej je krenuo da uzme dečake. Kada je stigao u bolnicu, video je samo Nenada, dok je Jovan, mršavi dečkić, bio na bolničkom krevetu, pegav i žut, a pored njega stara žena koja je samo odmahivala glavom. Najteže je ratniku prekaljenom isterati suzu, ali je Aleksej plakao kao jesenja kiša na Uralu, uzeo Nenada i krenuo ka svojoj brigadi, mališa se već navikao na njega, te je čvrsto stezao njegov vrat. Posle mnogo dana na putu, stigli smo kući, radosni što smo našli svoje, što smo živi i što su grozote rata za nama..."
"Djadja Leonid, a šta je bilo sa dečakom, Nenadom ..."
Tišina...
"Djadja..."
"Taj dečak, Nenad, odrastao je, okupan ljubavlju Nadežde Petrovne, tvoje majke, i Alekseja Jefrosimoviča, tvog oca, završio velike škole i sada sedi pored mene, slušajući ovu priču koju je davno trebao čuti..."
...
Razrogačene oči i otvorena usta Nikolaja Aleksejeviča bile su jasan pokazatelj šoka koji je doživeo, teškom mukom je, posle izvesnog vremena, uspeo da izgovori :
"To znači da..."
"Da, Nenade, to znači da je to tvoje pravo ime i da si ti Srbin rođen ispod planine Kozare, od majke Jovanke i oca Save, koji bi bili ponosni na tebe danas kao što je to bio i tvoj drugi otac, moj veliki prijatelj Aleksej, i tvoja druga majka, Nadežda Petrovna, neka im svima anđeli podare mirne snove..."
"Ali..."
"Ne, dragi moj Nikolajuška, nemoj postavljati mnogo pitanja, seti se u kom smo vremenu živeli i kako je bilo teško i komplikovano objašnjavati bezbrojnim pisarima i informbirovcima ko smo, šta smo, dobiti papire i živeti bar pristojan život, uz krišku hleba i kašiku boršča, da je bilo prilike, svakako bi to već do sada saznao, ali je nije bilo, veruj duši ovog starog čoveka..."
Nikolaj nije mogao više ništa da izusti, oprostio sa sa djadjom Leonidom, videvši da ga je ova priča umorila...
Krenuo je ka svom stanu, ali je svaki damar njegovog tela čudno treperio, nije znao kako da složi ovu priču u svoj akademski mozak, pratio je svoje korake kao da su tuđi...
Došao je kući, legao i mislio na neko daleko selo, daleku zemlju i ljudi čije gene nosi u sebi, te noći nije spavao...
Svanulo je jutro, a Nikolaj se setio da ima prijatelja u nekom folklornom društvu koji mu je pričao da je sarađivao sa nekim kolegama iz Jugoslavije, otišao do njega i zamolio ga za pomoć...
On ga je povezao sa kolegama u Beogradu koji su se raspitali i dali mu informacije o mestu Novi Kozarci, pored grada Kikinde, u poljoprivrednoj oblasti koja se zove Vojvodina, nekih 150 km severno od Beograda, sadašnjeg glavnog grada Republike Srbije...
Tog dana je otišao kod djadje Leonida i rekao mu da ide u Srbiju i da želi pronaći grob svoga oca i svoje majke, kao i mesto u kome je rođen, na šta mu je starac rekao samo :"Naravno, Nikolajuška, nisam drugo ni očekivao, neka ti je srećan put, zapali jednu sveću na grobu svojih roditelja i od mene... "
Nikolaj je spakovao stvari, kupio kartu za avion koji je leteo sutradan i vratio se kući, znajući da ga čeka još jedna besana noć...
Na aerodromu je bio dva sata pre polaska aviona, ne prepuštajući ništa riziku, ušao u njega i krenuo na daleki put...
Kada je sleteo na beogradski aerodrom, srce mu je tuklo kao ratni doboš, našao je taksistu koji ga je odveo u mali hotel, tu je prespavao, sutradan je već krenuo autobusom ka Kikindi...
Kada je stigao tamo, javio se drugu Živojinu iz SUBNOR-a koji je za tu priliku okačio svo ordenje iz rata, nije imao prilike dugo da ga nosi, stiže nam drug iz majčice Rusije, javili nam iz centrale SUBNOR-a, to mora da bude ih, nego kako...
Živojin ga je dočekao na stanici i odveo u službene prostorije gde su ga dočekali i ostali ratni veterani iz tog mesta, probao je neko piće koje zovu rakija, odmah su uši dobile purpurnu boju...
Posle kraćeg razgovora, Živojin je dovezao svoja kola, Ladu standard, šta drugo, pokazao Nikolaju da ide sa njim i krenuo ka Novim Kozarcima...
Vožnja je bila kratka, svega nekih desetak kilometara, na ulasku u selo je video stare kuće u nemačkom stilu, pitao Živojina nešto o istoriji mesta, ali ovaj nije baš bio rad da otvara tu temu...
Došli su u Mesnu zajednicu, tu ih je dočekao predsednik lično, stavio kravatu koja je pobegla sa maturske večeri, ljubazno im pokazao da uđu, Nikolaju je bilo jasno šta ga čeka kada je video buteljku sa žutim napitkom na stolu...
Kada je ispričao svoju priču, na čistom ruskom jeziku, koji su, gle čuda, ovde solidno razumeli, predsednik MZ ga je pitao koga traži...
Nikolaj reče da je došao da obiđe grob svoga oca Save Marčete, te ih upita da li znaju gde bi ga mogao potražiti...
Predsednik sleže ramenima i reče da je dosta vremena prošlo i da ima puno neobeleženih grobova, no u jednom momentu se seti :"Možda bi nešto mogao znati Jovo Marčeta, isto je prezime, da probamo..."
Već na pomen tog imena Nikolaju je zaigralo srce te sa radošću prihvati predlog...
Krenuše glavnom (i jedinom...) ulicom u selu do Jovine kuće, na velikoj kapiji je stajao uveli venac od poljskog cveća, znak da je tu skoro bilo svadbe...
"Dobar dan, domaćine, ima li koga..."
"Oooo, Mile, jes to ti, ćaća te zakarta, dedera, evo me u avliji..."
"Zdravo Jovo, sokole, evo ti gosta dovodimo..."
Nikolaj je lagano hodio utabanom stazom preko dvorišta do ambara ispred koga je stajao mršav čovek velikih brkova, njegovih godina...
Kada ga je video, počeo je plakati, sve mu je bilo jasno...
"O, đavola, što se čovek rasplaka, da ga niste što tukli, nerasti jedni..."
"Ma, nismo, Jovo, no se čovek raspituje za nekog Savu Marčetu, biće da ga ti znadeš..."
"A ne, no ga ti znadeš, pa to mi je pokojni ćaća, još u ratu poginuo, da se nisi ti dudovače neke kvarne napio... A otkud on za njeg znade..."
Nikolaj je prišao domaćinu, zagrlio ga i nastavio da plače...
"E, neka te, hajd, polako, šta si utamburio, nisu Turci na sokaku..."
"Ti... Moj... Brat... Jovan... Da... "
"Esam ja Jovan, to mi ime kršteno, no ja brata nemam, sve je moje Švabo zatuko u ratu, nemoj se, jadan, sa mnom šegačit..."
Iako je to izgovorio, Jovanu se čovek učini blizak, iz razloga samo duši i srcu znanih, iako ga nije poznavao, ni po imenu, ni po izgledu, pa umekša ton i reče:"Hajmo mi sjest u lad da prozborimo koju i da odmorite, ljudi, pa ćemo polako..."
Kada su seli i kada je Nikolaj počeo svoju priču, svi oko njega su polako zanemeli te, iako ne shavatajući baš svaku reč, počeli da se nadovezuju i sklapaju veliku životnu priču dva brata koje je vihor rata razdvojio...
Jovo, Jovan, je preživeo i tifus i bolnicu, ostao u tom mestu kod nekih starih ljudi koji su ga izveli do momačkih dana, kada je već mogao i sam o sebi da se stara, jedno za drugim se upokojili i ostavili mu malo imanje koje ga i do današnjih dana hrani...
Jovo se potom oženio, troje dece dobio, dve ćerke i sina, obe ćerke mu u grad otišle, sin ostao da čuva imanje, skoro se i on ženio, sad će i unuci još malo, eto...
"Kak... Tvoj... Sin... Zavut..."
"Savo, po đedu mu..."
"Gde...On... Seičas..."
"Eno ga u njivi, sad će on, samo da istanjira... Rode moj rođeni, brate moj jedini, ne mogu ti reći kolko mi je srce, oće da iskoči..."
Braća se zagrliše i tiho jedni drugog u obraz ljubiše...
Prođe malo vremena, eto i Save, viče sa traktora:" Oooo, Jovanda, otvarajde tu kapiju, đe su te noge odvele..."
"Ako te, magare, dolazi vamo, neš verovat ko nam je doša..."
"Ko, ćaća..."
"Ovo ti je stric rođeni, nikog od njega bližeg na svetu nemamo..."
Mladić se trže, unezveri, priđe Nikolaju i poljubi mu ruku, ovaj ga zagrli i u čelo poljubi...
"Pa kako, ćaća, esi mi reka da su svi naši u ratu izginuli, kako..."
"Šjedi, lutko moja lepa, saš čuti..."
Tako i njemu ispričaše celu priču, do kraja dana se dvorištem orio smeh i glasni povici, dođoše i komšije, nađe se tu i ića i pića, pjesme i priče...
Nikolaj je ostao kod svog brata da prespava, celu noć pričajući priče o dva života, hiljadama kilometara razdvojena...
Sutradan je rekao bratu da bi hteo odneti cveće i zapaliti sveću na grob svoga oca, ali mu je Jovo rekao da nema tog groba, već da su svi koji su tokom poslednjih godina rata ovde umrli sahranjeni u zajedničku grobnicu, tu je i spomenik palim borcima...
Odveo ga je tamo, ćutke su stajali dok je Nikolaj palio dve sveće ispred spomenika, nije zaboravio šta mu je djadja Leonid rekao na polasku...
Kada su se vratili kući, sačekao ih je Savo i rekao:"Ćaća i striče, pakujte se, idemo za Bosnu, palim ja svoga keca, dotamburaće tamo i nazad, nema od njega mašine bolje..."
"Pa kako ćemo...", reče Jovo...
"Ne brigaj ti brige, kad si mene u Svodnu vodio, i brata ćeš rođenog, nek vidi gde vam je ognjište bilo..."
"E, nisam te džaba pravio, lepoto moja, ljubi te ćaća..."
Nikolaj se mnogo obradovao, mladi Savo je uradio ono što on još nije uspeo ni da zatraži od svoga brata, krv nije voda...
Na brzinu se spakovaše, mlada snajka im pripremi poputninu, sedoše u ljutu mašinu, pa put Bosne...
Tokom puta, braća i mladi Savo su još puno toga uspeli jedni drugima da ispričaju, Nikolaj se nikada nije ženio, profesorska karijera mu je bila ceo život, sa toplinom je pričao o svom drugom ocu i majci koji su mu darivali toliko ljubavi i koji se sada, zasigurno, smeškaju negde iza oblaka...
Stigoše oni u Bosnu, pukoše zelena brda i stoletni hrastovi, livade i stare kuće...
Na desetak kilometara od Novog, smestilo se seoce Svodna, zapušteno i obraslo, nekoliko ljudi ispred jedine prodavnice čudno ih je gledalo dok se peli na brdašce Osredak, odmah pored brda Medjed, Magarac i Devin Jarak, kuda ni koza ne bi pošla posle police domaće rakije...
Tu je ostao temelj stare kuće u kojoj su se rodili Nenad i Jovan, te su izašli da ga obiđu...
Lagano su prišli ostacima trošne kuće i videli da je ispod kamena nikao žbun prelepih crvenih ruža divljakuša, ubrali po jednu i položili na mesto gde nekada nalazio prag...
Dugo su tu stajali i pričali, pokušavajući da dočaraju vreme u kome su njihovi roditelji živeli i sve muke kroz koje su morali proći da bi bar neko od njih ostao živ...
Noć se već prikradala, kada je Savo iz gepeka izvadio Polaroid i rekao da ih hoće slikati...
Braća su se zagrlila pored ostataka stare kuće, Savo je škljocnuo, slika odmah izađe...
Nikolaj je uzeo sliku i stavio je na kamen, odmah pored ruža, i rekao :
"Imeni Marčeta bilo, jest i budet, daragoi Savo, daragaja Jovanka ..."



понедељак, 27. август 2012.

Inćuni

"Aj kolika je Jahorina planina, siv je soko preljeteti ne može..."
Tiho, više u sebi, staru pesmu je pevušio gospodin Savo Krneta, penzionisani Senir Vice President velike čikaške banke, koga je via vivere vodila od rodnog Raškovca kod Prijedora, preko prvih brkova i ljubavi u kalajisanom loncu zvanom Beograd, sve do Čikaga, grada u kome je češće slušao maternji srpski jezik i Yo Bro sleng nego zvanični jezik koji još uvek nosi ime zemlje crvenih mundira...
Svoje putešestvije je nerado pričao, šta se tu ima pričat, čovek se rodi, šlampa po bašti, džoglja krpenjaču, poljubi koji curetak da mu uši ostanu čitave, zabomba nad brdom knjižurina i guta u studentskoj menzi šta god mu u plekani tanjir sunu, traži sebi sreću, nađe neki okrajak gde se najmanje nadao, vuče na sebi tri kredita i dve alimentacije, popije, zapjeva i dodje do mirne luke u kojoj više nema vetra za trošna jedra pa počne slike slagati u neke albume koje će malo ko, češće niko, zagledati...
Jeste, zaradio je dovoljno za KFC koficu piletine i six pack piva jer mu je bistra krajiška glavurda omogućila da u zemlji velikih mogućnosti i još većeg broja mezodebilastih ljudi načini poprilično uspešnih poslovnih koraka i pribavi solidan profit svojoj banci koja mu se odužila solidnim prilivom mrtvih američkih predsednika na zelenom papiru, toliko da mora misliti o računima i ratama...
Iznajmio je omanju kućicu pored velikog jezera Michigan, na kome je provodio svoje mirne dane pecajući sa dalekim potomcima plemena Potawatomi, taman toliko raspoloženim za razgovor kao i Andrićevi begovi na Laštvi tokom vrelog letnjeg dana...
To je bila nedelja, dan opštenarodnog veselja i hordi izletnika iz obližnjeg Čikaga, pa je rešio da ode na Dabrovo ostrvo i tamo provede dan na vodi, bez neželjenih i kurtoaznih osmeha veseloj dečici i domaćicama koje je muž velikodušno izveo u prirodu...
Brodić je vezao za stari panj, pošao poznatom stazom i sreo Džordža Kuckunniwija (mali vuk), srodnu pecarošku dušu koja takođe potražila utočište od talasa vikend ljubitelja prirode...
Dva starca su se samo osmehnula jedan drugome, bez mnogo priče pecali sitne bloutere i grgeče, dok nije došlo vreme za marendu, pa je Savo izvadio pivo iz ručnog frižidera, obavezni deo opreme...
Džordž se zahvali i reče ima nešto što bi tako dobro išlo uz pivo, pa otvori šareni ruksak i iz njega izvadi konzervu inćuna...
Anchovies...
U tom momentu, Savo se zamisli, pogleda onu konzervu i misli same počeše da lete u daleku prošlost i još dalji Beograd...
Ekipa iz tadašnje 11. beogradske gimnazije je sa velikom tugom u srcu napustila čas sociologije i sela na zid ispred lokalne samoposluge na Lekinom Brdu, gde su se posvetili časnom pražnjenju hladnog BIP-ovog piva, kako bi ga što manje ostalo za mlađe klince kojima bi to mogla postati opasna i loša navika...
Dok je trajala živa debata o izvorima antičke demokratije, razvoju matematičke logike i dudama pegave Lidije iz III 4, pored njih je seo čika Bora, lokalni maliganski heroj, sa dve flaše piva, iskusno, i nekom čudnom konzervom u kojoj su plivali kolutici neke ribe sa zelenim klikerom...
Mladi ljudi, vazda željni novih znanja u životu i svesni svoje uloge u napretku socijalističkog društva, zamoliše čika Boru da im otkrije alhemičarsku tajnu vernog pratioca piva...
"Da ve ebem svastiku u trulu štiklu, nije valjda da nikad niste probali inćune... Jedno ripče vuče pola flajke ki kompresor... Ajd, strnjiku vam džabalebarošku, na..."
Uzeše smerni omladinci po jedan masni kružić sa nečim što liči na grašak, a posle mnogo godina na kapar, kad se isčita još nešto osim Plejboja i Čika, am, slano u tri funjave ciganske, al stvarno vuče...
Trk kod Rade Valkire, kupiše još jednu konzervu, čika Bora se samo smeška, junoše mljackaju i gagolje se ki štrojen vepar na paprat, ode konzerva, oni srećni zbog proširenih vidika...
Jeste da su posle dva dana pili vode kao prva ploča na kući, ali je taj ukus ostao urezan duboko u njihovom korteksu, ukus mladosti, iskrenih osmeha i vremena za koje su tek posle mnogo godina skontali da je najlepše u vascijelom hodu po dunjaluku...
"Everything OK, Sava ?"
"Yeah, grympy..."
Uzeo je slani smotuljak i osetio taj davno zaboravljeni ukus bezbrige, zatvorio oči i slatko se nasmejao dok je neprimetno brisao malu kap u krajičku oka... 

субота, 28. јул 2012.

Maiko

Lusindaaa ...
Aman kari, nesrećo ...
Hrapavi glas gabaritne romkinje dozivao je veselu devojčicu koja se igrala u omanjem šumarku iza poslednje zgrade tada znane civilizacijske ispostave u beogradskom naselju Braće Jerković, kraju koji se nije mogao podičiti bogatim kulturno-umetničkim ni edukativno-didaktičkim sadržajima za decu njenog, pa ni mnogo starijeg uzrasta...
Zato su ulice dobile imena slavnih slikara i vajara : Pivo Karamatijević, Ivan Meštrović, Jovan Bijelić, što je svakako mnogo značilo Radivoju iz Osečine kad je ključem otvarao mrzli BIP ispred C marketa...
Sa prozora na prvom spratu to je gledao drug Mihajlo, profesor matematike u jednoj od beogradskih zanatskih škola, pomalo zavideći garavom devojčurku na razigranoj bezbrižnosti i lakim koracima kojima gazi kroz netom niklu travu...
U svom starom stanu, sa starim nameštajem, starim tapetama i starim navikama, profesor Mihajlo se kretao po ustaljenom redosledu koji bi lako mogao poslužiti kao matrica na času geometrije : krevet-kupatilo-kuhinja-trpezarija-dnevna soba-prozor...
Već dugo je bio sam, pa je i zaboravio vreme kada se poslednji put pozdravio sa majkom, drugova nije imao od osnovne škole, žene su u njegovom životu bile koleginice, komšinice i voditeljke dnevnika, životinje je voleo, ali se nikada nije usudio da svoje blago autistično okruženje oplemeni nekim kanarincem ili zlatnom ribicom, ako ne računamo prastaru sliku konja koji vuku plug, preteklu iz vremena u kojima su bušne tapete morale nečim da se pokriju...
Kao i svake nedelje, posle lakog doručka, krenuo je u šetnju, autobus 26 od prve do poslednje stanice - Studentski Trg, potom na Kalemegdan, nogu pred nogu ...
Prolazeći pored paviljona Cvijete Zuzorić, prisećao se priče o prelepoj Dubrovkinji, muzi renesansnih slikara i pesnika, nastavljao je svoj put spoljnom Stambol kapijom i velikim stepništem, sve do ponosnog spomenika Pobedniku, večitom simbolu i čuvaru grada u kome je rođen i koga je neizmerno voleo...
Sačekao je da se par gugutavih tinejdžera udalji, pa je sa svojim kolosalnim prijateljem podelio tegobe protekle nedelje, znao je da će ga saslušati i preneti mu tako potrebnu dozu spokoja, neophodnu za ponovno sučeljavanje sa klincima koji su jedva čekali da se njegov čas završi, ni na koji način ne pokušavši da upiju makar i delić znanja koje je za njih pripremio kao dar za lakšu i lepšu budućnost...
Ne, njegov tehnički um nikako nije mogao da prihvati toliko odsustvo želje, volje i strpljenja kod dece kojima su prioriteti bilo nekoliko univerzuma udaljeni od stvari o kojima im je on pričao...
Jedini smisao njegovog života time je potpuno gubio vrednost i on se našao u vrtlogu misli koje nikako nije mogao pretočiti u održive jednačine, već ga je ta kakofonija vodila u beznađe i letargiju, bez naznaka da se ikako može promeniti...
Zahvalio se starom prijatelju koji je bio uvek tu za njega i krenuo dalje, prema Despotovoj i Zindan kapiji, prolazeći pored česme Mehmed paše Sokolovića, poklanjajući laki osmeh Donjem gradu kroz oštre ivice Defterdarove kapije...
I tu, na staroj klupi ispred zida, sakrivenoj u senci drveta, video je nešto što je sve njegove zupčanike nateralo da krenu u suprotnom smeru, zastao i gledao...
U potpunoj tišini, pognute glave, tu je sedela žena egzotičnog izgleda, njegovih godina, ruku skupljenih u krilu i blago pogrbljenih ramena...
Prizor na koji nije navikao tokom svih godina svoje nedeljne šetnje i koji ga je naterao da se zamisli...
Čuo je i laki jecaj, pa je prišao ženi i pitao da li je sve u redu ...
Ona je podigla glavu i nemo ga posmatrala, očigledno ne razumevši ni jednu reč...
Prisetio se svog zarđalog engleskog, pa je ponovio pitanje i dobio odgovor, uz jedva primetan osmeh - da, sve je u redu...
Mučen velikom dilemom da li da krene dalje ustaljenom trasom ili da se odvaži na nastavak razgovora, stajao je pored nje kao balustrada na nekom od Bavarskih dvoraca...
Videvši da mu je neprijatno, žena je ustala i krenula, ali je počela posrtati, te je on prihvati lagano i vrati na klupu...
Seo je pored nje, izvadio Negro bombone koje je stalno nosio u torbici i ponudio ženu, koja je, sa osmehom, uzela šuškavi slatkiš i, bleda kao sneg u Laponiji, zabacila glavu uz pogled ka nebu...
Plašio se da progovori, ne znajući da li bi joj time pomogao ili bi je još više zamorio, pa je ćutao i sedeo pored nje, zagledan u vekovne zidine starog grada...
Posle nekoliko trenutaka, žena mu se obrati i zahvali, rekavši da se zove Maiko...
Maiko...
To ime mu je zvučalo kao paralelni univerzum, nešto potpuno nepoznato, ezoterično i zanimljivo...
Nastavili su razgovor, saznao je da dolazi iz malog japanskog grada po imenu Saitama, da je tu došla sa mužem pre nekoliko godina, on je, nekoliko meseci posle dolaska, naglo preminuo, pa je bila prinuđena da se snalazi i radi za nekoliko kompanija kao prevodilac, pomaže u kulturnom centru, bori se za život...
Nije se vratila u Japan jer su joj roditelji zamerili odlazak u nepoznato sa čovekom druge vere i boje kože, Srbinom iz Beograda, tako da je svoj život vezala za grad koji je, u međuvremenu, zavolela kao svoj...
Bila je sama, naviknuta na tišinu malenog stana u kome je živela i setu koja se u njenoj duši trajno nastanila ..
Izgledalo je kao da na svojim nejakim plećima nosi sav teret ovog sveta....
Profesor Mihajlo je, raširenih očiju, slušao i treptao, osetivši da je red da i on nešto kaže o sebi...
Ali šta...
Njegov život je bio ravna linija, duga staza koja vodi između betonskih stubova EDB na kojima ništa ne piše, fusnota na kraju obimnog romana do koje niko i ne stigne...
Ipak, setio se...
Priče o svom gradu, njegovoj prebogatoj istoriji,  bogazama manje znanim, a tako lepim, ljudima i narodima koji su svoj trag ovde ostavili...
Flavije, Despot Stefan, Riga od Fere i Andreja Kornaro pomogli su mu da pobegne od sivila svog malog života i, bar na trenutak, obuče halje velikog hroničara i da se oseti važnim...
Maiko je, sa nepodeljenom pažnjom, slušala njegovo raskazivanje i uživala u obilju interesantnih priča koje se ne mogu naći u standardnim turističkim itinererima, dok joj se boja polako vraćala u lice na kome su velike crne oči ponovo dobile sjaj...
Uz sve slobodniju i tečniju priču, nastavili su šetnju do crkve Ružice i Svete Petke, Jakšićeve kule i Zindan kapije, pored ZOO vrta do Dorćola...
Nisu želeli da se tu rastanu, već su svoju šetnju nastavili dalje, ulicom Cara Dušana, dok je profesor prizivao abadžije, jorgandžije, sakadžije i halvadžije kako bi njegovu priču o raskršću četiri puta učinili još lepšom...
Nisu ni primetili kada su prošli pored Prve gimnazije, Skadarlije i Bajlonijeve pijace, koliko je njoj prijalo da čuje toliko lepih stvari, toliko je i sujeta profesora Mihajla porasla do neslućenih visina, po prvi put posle toliko godina, neko ga je pažljivo slušao, verujući u to što priča...
Uz to, profesor je osetio nešto veoma čudno, potpuno stran osećaj topline prema umilnoj i krhkoj pojavi pored njega, zaštitnički poriv i krv koja kola nekim davno zaboravljenim venama...
Svakim korakom postajala mu je sve bliža, njegov osmeh je pratio njen, utom su stigli i do Jevremovca, stare botaničke bašte...
To svakako nije hteo propustiti da joj pokaže, pa je važno uveo unutra i proveo kroz beskraj drveća, cveća i mirisa, uz priču o Josifu Pančiću, kralju Milanu i njegovom dedi Jevremu ...
Seli su na klupu u mirnom ćošku i, nasmejani i ugrejani od duge šetnje, osetili kako im noge bride od pređene kilometraže te utihnuli u igru mirisa i boja ...
Posle toliko prijatnog vremena, profesor je želeo i dalje da priča, ali ga je iznenadio novi pogled egzotične Maiko, pogled koji dugo nije video, oko koje sve govori...
Zanemeo je, sputan okovima dugog vremena provednog u samoći, ne znajući šta da kaže, kako da sedi, kuda sa rukama...
Njen osmeh mu je odgovorio sve...
Možda je upravo ta spontanost, stidljivost i skromnsot bila okidač koji je naterao da uzme njegovu ruku u svoje i zahvali mu se na divnim trenucima koje dugo nije doživela...
Gu,gam,d,ja,da,ovaj,uh...
Neki osigurač je iskočio u glavi skromnog profesora i on je, zabravivši na iscerene djake i stare zavese svog doma, rekao Maiko da bi želeo ponovo da je vidi, ako nema ništa protiv i ako to neće ni na koji način ugroziti njeno dostojanstvo i ako nema je to u redu i kako je on častan čovek i ...
Prst na raspričalim ustima nije bio njegov...
Osmehnula se i poljubila ga u obraz...
Svakako, biće mi izuzetno zadovoljstvo, profesore...
Vatromet boja, srce koje bi pokidalo okove Baš Čelika i cunami emocija pokidali su svu paučinu sa njegove duše, nije uspeo ništa da izgovori, ali je njegov osmeh i lice koje nijedan plastični hirurg ne bi uspeo tako renovirati, reklo sve...
Ponudio je ruku Maiko i lagano je otpratio do izlaska iz bašte, potom i do tramvajske stanice...
Rekla mu je da zapiše njen telefon, no profesor nije imao olovku, pa je uzeo njen karmin i na poleđini svoje torbice upisao brojeve koji su mu, posle toliko vremena, bili tako dragi i rekao da će je već sutra obavezno nazvati ...
Njen tramvaj je došao, on je dugo mahao i stajao na stanici, preplavljen toplinom koju nije hteo izgubiti...
Lebdeo je na oblacima do svog autobusa, pojam o vremenu potpuno izgubljen, osvestio se tek kada je ušao u stan i video da ispred sebe, kao relikviju, drži torbicu sa dragocenim brojem...
Avaj...
Broj se izbrisao...
Nemoć, očaj i bes izjedali su profesora koji je toliko stiskao čašu da je slomio, bol nije ni osetio...
Noć je proveo u pokušaju da se priseti dragocenih cifara, ali taj tehnički um nije uspeo da zapamti ono što je srce zapisivalo...
Došlo je jutro, ponedeljak, djaci koji su bili neobično tihi jer su osetili nešto čudno kod svog profesora koji je samo ćutao...
Posle nastave, profesor Mihajlo je krenuo u grad, pokušavajući da se priseti bar nečega što bi ga odvelo do žene koja je u njemu probudila život...
Šetajući, nesvesno je ponovio trasu kojom su tokom jučerašnjeg dana prošli i došao do Jevremovca, ušao u baštu i krenuo ka klupi na kojoj su sedeli...
Ona je bila tamo, smeškajući se i gledajući svojim beskrajno lepim očima...
Nije uspeo da zaustavi uzdah sreće koji je iz njega poleteo ka nebu...
Seo je kraj nje i krenuo da priča, ali je opet osetio nežni prst na svojim ustima...
Shvatio je da njegov život od tog momenta više ne postoji bez tog pogleda, tog prsta i tog osmeha...
Dok su u krošnji starog hrasta dva mala vrapca posmatrala ljude koji ćute, starom baštom se širio miris spokoja i zvuk sreće...

~ Sic itur ad astra ~

четвртак, 03. мај 2012.

ETNO BIZNIS


Dobar dan, domaćine!
Dobro te oko gledalo, dete !
Rekoše nam da ste vi proizvođač novog leka protiv osteoporoze ?
E, ako su vam rekli tako...
Da nije jedan šimširavi ispred zadruge što se na butelju piva naslanja ? Biće da je Pendula, moram se opsetit da mu zahvalim kocom...
Gospodine, mi smo iz TV Nebula i želimo našim gledaocima da malo približimo poreklo ovog hit proizvoda, veliko je interesovanje ...
Sunac ti žarani, da sam znao, pa ranije da krenem sa politikom, do sada bi bio minimum predsednik Mesne... Ajte, deco, da ne zborimo na kapiji, nismo ni Bugari ni Turci...
Recite nam, u čemu je tajna uspeha vašeg nutritivnog dodatka "Ako vam ovo ne pomogne, ništa neće" ?
Vidi, dete drago, tajna je u baba Radojki, šta da ti rečem...
Kako to mislite ?
Pa lako... Nju kad uštegne, ona samo napravi ovu kalauču od sitniša i sve ko rukom...
Čega ima u vašem proizvodu i kako ste počeli sa masovnom proizvodnjom ?
Jaka ti je to čarolija, moš misliti - sve ono što živuljke najradije glođu, ne mož ni za čoveka loše biti... Tu ti, dete, ima lešnika, oraja, suvog grožđa i suve šljive, na prekrupači sitnoj samleveno i u kese pakovano... A to što me pitaš oklen proizvodnja, tu ti je onaj moj vrtiguz od unuka najkrivlji... Došo pre godinu dana sa nekijem biznis planom i reče - hajmo, đede, pravit posla od tijeh žvakalica za kosti, mozak i neki amunitet, kaže, to se prodaje ka ludo u gradu... Što ću ja, vidim da se mali zalaufo, jede ga oni grad ka i svakog što je sa livade doteka... Ajd, reci ti meni kako to manta, pa da ga pravimo, jebem li mu pendžet na cipeli... Objasni on mene, ima toga na staroj podkosici kolko oš, pa se ti zanimaj... A šljive i grožđe smo i vako sušili, kad začepi guzca, nema bolje medecine... Smućka ti on malo ovog, malo onog, nešto spakova u par kesa i odnese u grad... Eto ti ga za par dana, kaže, đede, našo sam tržište... Kome li je ispalo, vrati čojeku, ne sramoti se... Ma ne, kaže, možemo prodat ovi naš proizvod... Je li, sokole, baš tako... Tako... Ajd ti, onda, polako, pa skupljaj, melji i pakuj, a ja ću se već zabavit nečim ka i poslednjih šeset godina... Vidim ja, primilo to njega, sav se upro i ne staje ni da otoči... Poboravim ja tako svoje, pa malko i pomognem, vidim ja da on toga kamaru napravi... Nekoliko dana tako, on uprti džakove, u Ladu, pa u grad, ja mu velim - sa srećom ti, sokole, da berićet vidiš... Nema njega mesec dana, ja mislio da je sreća pa je našo neko čeljade za priženit, kad eto ga, dolazi... Parkira Ladu i vadi iž nje veliki paket, što ti je to, televizor, veli... Kakav televizor, muke te izjele, šta ćeš sa tim... To sam, veli, tebi donio, od onijeh oraja i šljiva zaradio... Čuj, televizor od oraja i šljiva... Žignu mene nešto, pa velim - da nisi ti to malko nešto na kartama ili tako... Nisam, đede, slave mi, stvarno je od onog što napravismo... Ajd, dobro, sevap je, oni moj stari TV se već raspo pa ga ja vezo debelim kanapom, ionako vata samo neki dečiji program, dosadili mi crtani filmovi i životinje, imam toga i bez njega... Uključi ga on, brdo nekijeh programa, slika ka upisana, mašala... Pitam ja njega - kako to, sokole, zaradi pare od glodalica samih... Kaže - đede, ja sam ti od onih nekoliko džakova zaradio za celu godinu studija i ovaj TV pride... Oooo, Miloše i Karađorđe, može li to... Veli on, može, nego kako... Dobro, lepi moj, kontam ja da bi ti i nastavio sa tim... Veli on - bih, đede, ako se ti slažeš... A mene milo što će on sad tu bit duže pa se imam s kim porazgovarat, jakako... I tako... Malo po malo, dođoše još dvojica-trojica nekijeh momaka njegovih, fini ljudi, rade barabar sa njim, otkupiše po selu sve što je te sitnurije bilo, pa pakuj u neke male kesice, donio on i mašinu, veverica nacrtana na kesicama maćim, sve u kutije, pa u grad svaki dan... Novu mi ogradu kupio i ovi traktor nedonošče, freza ga zovu, pa sa njim sad i radi i sadi po celi dan... Neka, dobro je, valjda je sreću i on u tome našo...
Divna priča, gospodine, samo da vam kažem, da je u gradu prava pomama za tim proizvodom i da je nagrađen za kvalitet...
Ojha, još ću i orden neki zakačit na rever, lutko đedina...
Pravite li vi još nešto, od šljiva, na primer ?
Hilzne za Fergusona...
Kako ?
Šta bi od šljiva pravio no rakiju, dete moje ubavo, mučenica od 22 grada, mutav da progovori, ćopav da potrči,  dok je meni moje žute, zime u kostima biti neće...
Imate li nameru i nju dati u prodaju ??
Neka nje meni, dete, što pretekne, imam podosta interesenata u selu, neće se bacit... Nego, ako vi imate još što pitat, eno vam ga moj soko sivi dole na livadi, pa navucite ove čizme za goste, što na njima satrap napisa olmost najk, te polako dole nizbrdo... A đedo ode odmorit, da budem pripravan za taj orden kad ga donesu...


недеља, 01. април 2012.

Fusnota


Jovan M. Ružić, muzičar...
Tamnoputi violinista sa špic brčićima i talasastom frizurom gleda zamišljeno u daljinu i priseća se svih onih noći koje je podario boemskim dušama gladnim dobre pesme i trenutaka u kojima su, zatvorenih očiju, plovili skupa u neki bolji, veseliji svet...
Nešto dalje je moj drug Borke...
Borivoje Škrbić, otišao 1997. godine, nije stigao zagrabiti slatki deo života, dugo se mučio sa bolešću koja ga je odnela...
Žuća...
Dobacio do tridesete, kao i većina momaka sa Voždovca koji su živeli brzo i jako...
Deda Mile...
Mile Breberina, porodični prijatelj, vazda veselog duha i tople reči, jedna od legendi beogradskog ugostiteljstva...
Simo...
Simo Čakić, otac koji me gleda sa slike iz šmekerskih dana kada je žario i palio kafanama u kojima se skupljala socijalistička elita...
Centralno groblje u Beogradu, skup keramičkih slika i zlatnih slova iza kojih su nebrojene priče, davno ispričane i većinom zaboravljene...
Koliko je svako od tih ljudi u životu osmeha podario, koliko je smelih koraka napravio, koliko je i kome pomogao...
Toga se više niko ne seća, a neki novi klinci prolaze uređenim stazama, tihim mimohodom pored nakrivljenih spomenika, razmišljajući o svom rasporedu i boji sutrašnjeg jutra...
Poneka skvrčena starica bledunjavog lica i usahlog pogleda na klupi ispred groba, sa slikama iz života voljenih, tiho priča onome sa kojim je život provela novosti kojih je sve manje, kao i ljudi koji je posećuju...
E, moj ćaća...
Ništa ti mene o ovom usranom životu naučio nisi, kučka je to neopevana koja ti šamare udara kada i gde se najmanje nadaš, a svaki trenutak sreće moraš debelo platiti, dok se miru i spokoju raduješ...
Sve manje se čuje – da bude bolje, a sve više – samo da nije gore...
Svako vreme nosi svoje breme, istina je...
Žalopojke ne pomažu, očaj nikome dobar drug bio nije...
Da, rat je bio zlo...
Da, posle rata se sumanuto radilo na „doborovoljnoj“ bazi...
Da, valjalo je izgraditi državu iz ničega...
Da, otkako je sveta i veka za komad hleba na stolu se valjalo krvavo boriti...
Ali...
Nisi mi rekao...
Da dolazi vreme kada čovek čoveka gazi zbog jebene kruške, loše procenjenog pogleda ili metar zemlje na zaparloženoj njivi...
Da se vrline o kojima si toliko pričao, rad, poštenje i čestitost, tope i gube u cirkusu koji potencira snalažljivost, krađu i podlost...
Da je važnije imati nego biti...
Da više nema skladne krajiške ojkalice zajapurenih prijatelja i rođaka, svi su pomrli, dok njihova deca nemaju vremena ni volje da se prisete svojih korena...
Da će jedine vesti na tom dnevniku koji ti je bio svetinja, a koje vredi čuti, biti sportske, i ne, fudbal i dalje ne valja za buđav glog...
Jovanka je još živa, Tita se sete samo Slovenci kad dođu na par dana u Beograd...
Ne, nisam bolji čovek nego što si ti bio...
Nisam baš pomogao ni sebi, ni svojima...
Nisam uspeo decu naučiti ništa pametno što bi im u životu pomoglo, nisam stvorio ništa do praznih reči i nekoliko pošalica koje mali osmeh nakratko izvuku...
Da li sam zbog toga tužan...
Ne, nisam...
Razočaran, svakako...
Neko gore je čudne fusnote na marginama velike knjige pisao...
Da li me je dešper zarobio...
Ne, nije...
Hoću, iz inata, da se radujem svakom danu, satu i trenutku u kome mogu pokloniti osmeh drugima i sebi, hoću da pevam i pričam, hodam i gledam, slušam i pišem...
Niko mi ne može uzeti uspomene, niko mi ne može ofarbati maštu u sivo, niko me ne može naterati da plačem, ako to sam neću...
Ne računam ni na bolje ni na gore dane, računam da će svakako listovi iz kalendara opadati, a na meni je da sedim na šamlici dok ih brojim ili da to vreme potrošim na recharge baterija i neke nove dogodovštine kojima ću dopisati još par simpatičnih redova u tu veliku knjigu...
Haj sad, odoh ja lagano, nek su ti mirni snovi, nemoj da si mi se žalio kad dođem, siguran sam da si mi i tamo spremio neku lekciju o tome šta je definicija valjanog čoveka...
A ja ću da ti objasnim nešto o PHP-u i web dizajnu, ako budeš imao strpljenja slušati...

уторак, 27. март 2012.

Kulja


Doktor Vojislav Mihailović, bez j...
Znači, Voislav...
Ne, nego...
Ma, nema veze...
***
Doktor Mihailović je bio priznat stručnjak za nivelaciju alveolarnog grebena, njegovi zahvati u preprotetskoj hirurgiji znali su privući veliki broj znatiželjnih studenata, radovi o alveolotomiji publikovani su na desetak svetskih jezika, sa svojih pedeset godina dostigao je zenit profesionalnog rada i mogao je, mirne duše, živeti od povremenih konsultacija privatnim ordinacijama i predavanja na bilo kom fakultetu poznatog sveta...
No...
Želja da svoje tragove ne zatrpava zlatnom prašinom bila je veća, pa je i dalje obavljao mnoge operacije i družio se sa kolegama tokom praktične primene svojih etabliranih metoda...
Ambasador ga je pozvao u Dubai, sinu velikog šeika bila je potrebna pomoć, te je doktor Mihailović krenuo privatnim avionom sa zlatnim lusterima i foteljama od kože nepoznate životinje do pustinjske države, uz obavezu domaćina da ga već sutradan vrati u Beograd jer je imao zakazanu operaciju na Labudovom brdu...
Dok je elegantna ptica lagano klizila preko Sredozemlja, kocke leda u njegovom Džeku su mu prizvale neke druge zvuke, melodiju vetra u šipražju Hagle, bare na Dunavu, gde je sa drugarima provodio srećne i opuštene trenutke pored vode...
Osmeh, stari prijatelj, dođe bez kucanja...
***
Jovke, Mare, Žuti i on u peglici nedefinisane boje zoru varaju na putu do Vinče, silaze po mraku do skele, eskivirajući rupe, jaruge i iznenađene kučiće, vikom skidaju deda Boru sa babe dok se namršteni petlovi okreću na drugu stranu u ovo nedoba...
Deda Bora lagano izlazi, zna šta je, nazuva gumene čizme i, glasom grizlija uklještene šape, uredno tera u tri lepe mlade ribohvatače pa se gega do starog čamca i pente koju samo čarolija drži u komadu...
Ekipa uredno ulazi u čamac, dobro jutro, dobro vam zdravlje i sreća, čika Boro - mrhughm - kako ide ovih dana, ima li pecaroša, radi li riba - mhurghumuhghm - čamac lagano kreće preko Dunava, sekući talase u kojima se kupaju prvi zraci neotpakovanog dana, tišina odjekuje kao osmanske zurle, mlađahne oči sijaju veseljem i željom da ulove onu štuku što im se prošli put otkačila, 7 kila il me nema, garant...
Na licu deda Bore Dunav, mreže i Stomaklija urezali su toliko priča da bi se i stari Underwood raspao pre nego stigne da ih zabeleži, pa mu je bilo slatko slušati ko zna koju generaciju napaljenih mladunaca u potrazi za dunavskim alama...
Ipak mu je bilo drago jer je video da je deo njegove alaske duše ostao i ovim gradskim zelembacćma, mada im to nikada neće reći...
Iskrcao ih je na drugoj strani - da platimo sada - neka, i ne morate, ako ćete peške nazad - ma ne, dođite oko 5 popodne - ako ne zaboravim, pre neki dan mi jedan skičao do ponoći, jebeš ga, star čovek pa ...
Krenuše momci do jezera nastalog plavljenjem Dunava, prirodne zamke u koju su se ribe lovile za vreme visokog vodostaja, mikereći baš ona mesta od prošlog puta, znaju svaku grančicu, samo da neko nije uranio pre njih, uh...
Stipl čez preko balvana i kaskaderski skokovi na koje se ni pokojni Džoni Vajsmiler ne bi odvažio doveli su ih do poznatih uvalica, pa su pozicije brzo zauzete, pribor raširen, nema priče, užitak u prvim zracima sunca koji se probijaju kroz gustiš i lenja izmaglica nad vodom pune baterije urbanim mladićima, svi problemi su ostali daleko, pred njima je novi dan u kome postoje samo oni i priroda...
Na grani još uvek vise plovci i udice koje je neki malo manje vešti kolega okačio uz prigodan repertoar psovki upućenih sudbini, sreći, bivšoj ženi i poštaru, tako da je ambijent bio pitoreskan...
Prvo kederi, jedva par komada, nema mesta za čerenac, dovoljno za primo piato gladnim štukama, moćnim predatorima sa kojima se čast nadmudrivati...
Veliki plovci, tzv. balerine, nervozno se ljuljuškaju na ivici granja, sve je urađeno po propisu, ostaje samo da svoj zadatak ispune i ribe, pa da cela društveno - politička zajednica kompletira uzvišeni plan...
Pedesetak metara levo čuje se Jovke kome se nije svidela moisterizing krema od blata u čizmama, nakupljena dok je adrenalin radio svoje tokom trka do ovog hrama spokoja, njegovo izlaganje u kome se spominju članovi uže i šire porodice svakako neće naći mesta u porodičnoj biografiji...
Polako prolazi vreme, riba još ne radi, vreme je i za prvu kafu, Žuti stavlja rusko plekano lonče na ruski plinski šporet da skuva kafu koja nije ruska, ali mora da izdrži potkovicu inače je preslaba...
Ode i kafa uz konzilijarnu elaboraciju udaljenosti, najboljih mamaca sa žutim okama i dijagonalnim pegama, tanjeg najlona smeđe boje itd...
Izgleda da toga dana niko nije javio štukama da vešti momci dolaze na druženje, pa su rešile da odu na partiju preferansa od tri bule...
Da se prekrati vreme, mladi Vojislav (sa j...) reši da proba uhvatiti neku babušku, manje kvalitetnu plivačicu, ali kad nema cara, i bakalin je dobar...
Laka pecaljka sa tankom kalifornijskom glistom, plovčić, pravo mesto, prihrana, sve po ps-u...
Nema...
Ni kod kolega ništa, već je počelo poprimati ozbiljne razmere i teme za referat o globalnom zagrevanju...
Tada se Voja seti da mu je čuveni Rade Crvić, prodavac mamaca kod Vuka, prošli put dao nešto što je zvao kulja i rekao da je to nenadhebiva stvar za babaju...
Malo prodžara po velikom rancu, nađe narandžasti smotuljak čija sadržina podseća na gumirani kačamak...
Otpakova ga i oseti neki čudan miris, mešavinu voća, žvaka i auspuha...
Hajde da probam, kad već...
Male kuglice na udicu, zabacio...
Odmah je uhvatio lepu babušku, između očiju i repa ima nešto prostora...
Za njom druga, treća, četvrta, kao na traci, neke veće, neka malo manje, ali je srce mladog Voje bilo puno...
Utom stigoše i kolege koje su provodile vreme u kontemplaciji da vide šta to Voja radi...
Ispunjen ponosom, ukrašen osmehom Marka Aurelija posle bitke sa Germanima, pokazivao im je kako se hvata riba, evo, izvolite, nema laži, nema prevare, časovi sutra od 9 do 12, dveaes marke po glavi, uz najavu, bez guranja...
Posle kraćeg likovanja i podprcavanja, pokazao im je čudni smotuljak i dao po komad da i oni probaju...
Kolege se rastrčaše na svoja mesta, recept se pokazao uspešnim i kod njih te je svako ponešto uhvatio, a osmesi su se vratili na lica družine...
U međuvremenu, Mare je uhvatio i jednu štukicu sisanče, pa je nežno vratio u vodu, pre toga je pokazavši kolegama kako ne bi zaboravili njen izgled, uz želje da pozove babu kako bi joj nešto objasnili...
Popodne, bližilo se vreme polaska, mladići polako pakuju svoj pribor i čuvarke pune babuški, kreću ka skeli gde ih (valjda...) čeka deda Bora, sve funkcioniše kao uigrana mašina...
Nešto lakšim korakom nego jutros, ali punih srca i duše, ekipa prolazi znanom stazom i sabire utiske koji će im hraniti libido do sledeće avanture...
Na pristaništu skele, mladići se pružaju na popodnevnom suncu i gledaju u nebo kako bi svoj mir podelili sa nestašnim oblacima, ugodna tišina koja opija...
Čuje se i penta deda - Bore, dolazi...
Dobar dan, momci, kako je bilo - nema štuke, ali smo utamanili babaju, čuvarke pune - ako, deco, ako, da sam znao, mogao sam vam dati dvesta kila jutros, ima tog korova kao peska u pustinji...
Ništa nije moglo skinuti osmehe zadovoljstva sa lica mlađahnih ribolovaca čija je glavna misija bila ispunjena - dan spokoja u lepom okruženju, daleko od svega što im mašina svakodnevice podmeće...
U zdravlje, čika Boro - zdravi bili, deco - pakovanje u peglicu i ribolovačke priče do kuće, spokojan san i vika staramajke koja mora da čisti toliko ribe sa kojom ne zna šta će, komšiluk overdoziran, čak ih i lokalne mačke zaobilaze ...
***
Nežni glas preljubazne stjuardese ga je vratio u stvarnost, odvezao je pojas i spremio se za sletanje...
Na izlasku, dok ga je čekala srebrna limuzina, pogledao je u nebo i nasmešio se...
Osetio je ponovo miris kulje...
Muhamed Ibn Hamid al Saed, vozač bogatog šeika, nikako nije mogao da shvati zašto se uvaženi doktor tako prijatno smeška, pa mu je uzvratio i poželeo mu ugodan boravak u ovoj bogatoj zemlji...

петак, 23. март 2012.

Šapnite mi ...


Može li sreća pogledati prostog čoveka...
Ne, to su samo priče nevoljnika koji žude za mrvom ugodnog života...
Dok se repuške hedonističkih manekena vuku po vrelom asfaltu urbane celine koju, po sili zakona, zovemo gradom, armija prostog plebsa svoje dane u tefteru svevišnjeg odbrojava po promašenoj nevolji umesto po postignutom zadovoljstvu...
Janko nije hteo da poveruje u to...
Slepi Homer, Šolohov i Dikens ne bi mogli skupa opevati svu tminu koja je bojila njegov život od prvog plača do današnjeg dana, ništa svetlijeg od prethodnog...
Ne postoji norma po kojoj bi skromni Janko mogao biti svrstan u red ordinarnih ljudskih bića...
Sa kraćom levom nogom, deformisanim šakama, slep na jedno oko, iskrivljene nosne kosti koja je njegovom glasu davala piskutav ton, Dalijevski krivom kičmom i nekoliko preostalih zuba on se od ranog detinjstva suočio sa prezirom, izbegavanjem i patetičnim sažaljenjem okoline, čak i jadne majke koja je uspela da ga održi u životu do njegove dvanaeste godine, kada je, slomljena ogromnim teretom nedaća, svoju mučenu dušu oslobodila ropstva života...
Oca nikada nije upoznao, od rođaka imao je samo staru tetku u čijoj je štali spavao, zajedno sa ovcama, kozama i kravom Sekom, svojom najboljom prijateljicom koja je umela tako nežno gledati i mirno slušati njegove priče...
A priča je bilo...
Svakim novim danom za njega se otvarao i novi front borbe za golo preživljavanje jer nije bio sposoban za bilo kakav rad, dok se prošnje, iz ko zna kojih razloga, stideo...
Tako se, gegajući, provlačio po maloj varošici uz okretanje glave prolaznika koji nisu znali kako da mu se obrate uz notu ljudskosti, ogrubeli od svojih problema i surovog vremena u kome su dane, mesece i godine svog raboša trošili...
Ipak, on je bio zahvalan i na tome, poučen gorkim iskustvom poruge, batina i surovosti kojima je bio izložen od kako zna za sebe...
No...
I u mrklom mraku ponekad svitac napravi čaroliju lakim svetlom...
Dok je iza male pekare tražio ostatke peciva koje su obesna deca znala ostaviti, video je nepoznato lice mlade gospođice koja je skrušeno stajala na uglu i gledala u njegovom pravcu...
Okrenuvši se oko sebe, Janko je shvatio da nema nikoga, ipak je gledala u njega...
Postideo se i sagnuo glavu, misleći da će opet dobiti grdnju zbog skupljanja otpadaka i plašenja mušterija, kako mu je neretko govorio debeli pekar belih obrva...
Začudo, ona mu je prišla i, glasom letnjeg vetra, rekla:
"Mogu li ti pomoći, mladiću?"
?
Usta su se otvarala, ali reči nije mogao pronaći...
Jedino što je uspeo tiho izgovoriti bilo je: "Izvinite...", reč koju je, najčešće bez ikakvog razloga, toliko puta u životu izgovorio, sve dok nije postala deo njega...
"Nemaš se zbog čega izvinjavati, mladiću, jesi li gladan? "
Iako mu je kroz glavu prolazio teretni voz prepun stida, njen topao glas i oči srne koja se u šumskom potoku ogleda naterale su ga da izgovori :"Da..."
"Pođi sa mnom", reče gospođica uz osmeh koji bi horde divljih Ostrogota naterao da heklaju šustikle - veće, za kauč...
Polako je krenuo za njom, došavši do lokalne mehane koju je, inače, u širokom luku obilazio zbog mrkih pogleda i jetkih reči gostiju...
Sela je za mali sto u bašti i pokazala mu rukom na stolicu preko puta sebe...
I dalje je stajao na ulici, upitno je gledajući...
"Dođi, sedi..."
?
"Hajde, slobodno"
Lagano se primicao stolici, očekujući viku, štap ili zajapureno lice gazda Trajka, ali se ništa nije desilo i on, nespretno, sede na klimavu drvenu stolicu, gledajući upitno preko sparušenog cveća i karafindla u anđeosko lice gospođice...
"Šta želiš ", reče ona kratko...
?
"Da li odgovara nešto toplo, mislim da bi ti prijalo", čuo je kako priča, i dalje ne shvatajući postavku ove scene, kao u nekoj staroj seriji koju je na velikom televizoru krišom gledao kroz tetkin prozor...
Promumljao je nešto, ni sam ne znajući šta je hteo reći...
"U redu, onda ću ja odlučiti, verujem da će ti se svideti..."
Tada se pojavio i gazda-Trajko, vlasnik, konobar, magacioner i barmen u svojoj kafani, suviše škrt da bi nekome podario čaroliju zvanu plata...
Pogledao je u gospodjicu, pa u Janka, ponovo u nju, zatečen scenom koju nije očekivao...
"Molim vas, za gospodina ćete doneti današnji specijalitet kuće, neko od čuvenih gotovih jela koje hvale svi koju su imali čast uživati u tom delikatesu, meni donesite jednu slatku kafu i običnu vodu..."
Lice gazda-Trajka je poprimilo obrise burlaka sa slika Ilje Repina, dok su uzdignute obrve govorile da mu i dalje ništa nije bilo jasno...
"Da, i svežu salatu iz vaše bašte, videh je malopre, divno je videti kako neko sa toliko ljubavi gaji obično povrće, a ono mu vraća svojim razigranim listovima..."
Kafka na sastanku sindikalne podružnice u Krmeljevu...
Siroti gazda-Trajko je mislio kako mu, ipak, nije bilo toliko loše kad su ga tri brata Lakovića iz susednog sela onomad tukla zbog neplaćenog krompira...
Shvatio je, delom rudimentarnog intelekta, da nipošto ne bi bilo uputno da kaže nešto Janku, o Janku, zbog Janka i slično, te se okrenuo i otišao da donese porudžbinu...
Janko je, za to vreme, sedeo na kafanskoj stolici koja mu je pre toga bila daleko kao i Jeloustonski park i mislio šta da kaže, na koji način da se obrati gospođici koja mu je podarila trenutke pažnje i poštovanja vredne suvoga zlata...
"Nemojte mi zameriti što vam se neću pridružiti na ručku, već sam to obavila kod kuće"
?
"Kako vam je ime"
Janko se okretao okolo, plašeći se da neko ne prekine ovu čaroliju...
"Šapnite mi, ako ne želite da drugi čuju", reče ona, nagnuvši se preko stola dok je laki osmeh i dalje krasio prelepo lice...
"Janko..."
"Janko, lepo ime, zaista..."
Uplašio se svog glasa, nije verovao da neko sa njim zaista razgovara, zaboravio je kako to izgleda...
"Janko...", ponovio je...
"Da, imam jednog prijatelja u gradu sa istim imenom, sjajan čovek, sportista koji, zamislite, voli škembiće u saftu, nekako mi to ne ide, ali to svakako ne kvari sliku o njemu jer je duša pitoma..."
Bujica reči je tekla ka Janku, a on je upijao svaki takt, ton i pokret tankih usana gospodjice, pletući najlepšu bajku koju je imao prilike čuti...
Utom stiže i porudžbina, toplo jelo je širilo miris njemu nepoznat, ali tako dobar...
Gazda-Trajko nije propustio priliku da pošalje još jedan pogled čuđenja i nerazumevanja finoj gospođici koja je, s lakoćom, prešla preko toga uz tiho :"Hvala lepo, ljubazni gospodine"...
Dok je srkutala kafu, pokazivala je Janku da krene sa jelom, što je on nevoljko činio, trudeći se da savlada osnove etikecije koju nije imao kada, gde i od koga učiti...
Lagano, uživajući u ukusima koje je memorisao u skrivene foldere svog trošnog uma, obedovao je u prijatnom društvu, poželevši da ovaj trenutak traje večno...
Gospođica je, pažljivo, u želji da ga ne ometa, popila svoju kafu i sačekala da Janko završi sa jelom, pozvala gazda-Trajka, platila račun uz pristojnu napojnicu i nešto šapnula rumenom kafedžiji...
"Nadam se da je bilo dobro, Janko, sada bih morala poći..."
Klimnuo je glavom i krenuo za njom, praćen začuđeni pogledima lokalnih pijanica i prolaznika...
Kada su malo odmakli od mehane, gospođica mu reče:"Drago mi je što smo se upoznali, Janko, želim ti mnogo više sreće nego što ti je život do sada poklanjao..."
Samo je klimnuo glavom i prozborio:"Hvala", želeći još toliko toga da joj kaže, ali su reči stale u grlu i ni makac...
"Svrati u mehanu i narednih dana, gazda-Trajko će ti spremiti ručak, dogovorili smo se..."
Dok je odlazila prašnjavom ulicom gledao je za njom, poželevši da je ponovo vidi, a na licu mu je zaigrao mali, skoro nevidljivi osmeh, ukras koji je do tada bio preskup za skromnog Janka...
Vratio se u svoju štalu, legao na seno i podelio sa svojim četvoronožnim prijateljima svo uzbuđenje divnog dana, izgovarajući sve one reči koje su našle put u poznatom okruženju...
Zaspao je sa osmehom, lako i lepo, posle toliko godina, a kroz snove je čuo reči:
"Šapnite mi"...

уторак, 13. март 2012.

ŽIR


Aaaaauuuuuuaaaaeeeeiiiiiooooeeeeaauuaauuaauooeiiooiuuuuuuuu ...
Obesni klinci su cikom praznili svoje baterije, netom napunjene kvalitetnim vremenom provedenim sa Counter Strike drugarima, u zabačenom delu parka na Novom Beogradu, ne potežući za rešavanjem gorućih političkih, ekonomskih i etičkih problema društva, države, regiona i šire ...
Amplitude njihovog ponašanja su Meka za dečije psihologe i temelj bezbrojnih disertacija, naučnih radova i preskupih seminara na Zlatiboru, zahvalno štivo u svakoj prigodi...
Gospodin Janko nije mario mnogo za psihologiju, decu je voleo zbog čistote duše i pogleda, redovno im opraštao sitne nestašluke i delio retro karamele kada god je za to imao priliku...
Njegova, da baš njegova, neugledna klupica nalazila se nedaleko od mesta procvata kakofonije, ali je on upravo tu pronašao svog Ravela, Bokerinija i Debisija, lagano se smešeći ko zna kojoj generaciji mladunaca koja je ostavljala tragove na poznatoj livadici...
Tu klupicu davne 1957. godine napravio je sam, u pustahiji novobeogradske spavaonice, preko puta nje posadio mladicu hrasta koja je pristigla iz njegove rodne Slavonije i stvorio kutak sa prelepim pogledom na drevni Ištar i zidine Singidunuma, mesto čiji je duborez na srcu nosio svuda sa sobom...
Žurnal koji je redovno bio na repertoaru njegovog bioskopa i ovoga puta je počeo bez najave...
Nedugo posle drugog svetskog rata, sa porodicom se doselio iz okoline Osijeka u Beograd, otac je, kao odlikovani partizanski oficir, izabrao stan u maloj zgradi na Senjaku, tadašnjoj zabiti koja je čuvala uspomene na bogate trgovce i ljude od poverenja starog knjaza...
Sestra se nekoliko godina posle toga udala i otišla u Ameriku, majka nije mogla dugo nositi ožiljke tifusa koji je, tokom rata, preležala i rano ih je napustila, a on je, sa svojim brkatim i večito namrgođenim ocem, koračao hodnicima izgradnje socijalističkog društva, nesebično dajući doprinos na svakom polju...
Jedno od tih polja bila je i izgradnja Novog Beograda, močvare s one strane velike reke, mesta gde je Veliki Vođa planirao napraviti najveću spavaonicu na Balkanu i jezgro industrijalizacije tek prohodale države bratskih naroda i narodnosti...
Jedar i mlad, pošten i zdrav, bio je u prvim redovima stvaranja novog grada, sa lopatom, kolicima i gitarom, rado viđen na gradilištu i uz logorsku vatru...
Prolazili su dani, meseci, godine, nekadašnja močvara je počela poprimati obrise urbane celine, visoki partijski funkcioneri i komesari su se redovno slikali sa svesnom omladinom, deleći značke i plakete, tapšući ih po ramenu i ostavljajući oftamološki amanet zenice oka svoga...
Sa dobrim preporukama i završenim građevinskim fakultetom, mladi Janko je dobio posao nižeg, potom srednjeg, pa i višeg rukovodioca jedne od tri građevinske firme u Beogradu, nikada nije stigao do najvišeg mesta jer mu je falilo malo pozitivne drskosti i agresivnosti u nastupu, njegov pozitivan lik je bio dovoljan samo za čoveka od poverenja i zadatka...
Godina za godinom, radni vek se bližio kraju, on je i dalje bio u starom stanu na Senjaku, sam kao u gori vuk jer se nikada nije odlučio za ženidbu, pokušavajući svu energiju usmeriti na posao i obilne radne zadatke...
Dočekao je i penziju, zlatni sat i divan govor predsednika sindikata na oproštajnoj zabavi u menzi preduzeća, zahvalio se svima i otišao u tišinu koju je tek trebao upoznati...
Prvih nekoliko godina mu nije bilo lako, i dalje je obilazio gradilišta, razgovarao sa bivšim kolegama, pokušavao pomoći, ali su mu pogledi mladih rukovodilaca govorili mnogo više od bilo kojeg eseja o alijenizaciji...
Pokušao je sebe pronaći u dugim šetnjama po Topčideru i Kalemegdanu, nije išlo, ne pasuje kolan na sveću...
Probao je igrati šah sa vremešnim kolegama, gledati dosadne serije na TV-u, pleviti malu baštu ispred zgrade, ali mu sve to nije moglo napuniti ogromnu prazninu koju je u duši nosio...
Sve dok, jednog prohladnog jesenjeg dana, nije naišao na svoju klupicu koju je otkrio tek pošto su teške mašine njegove firme raskrčile put kroz gustiš do usamljenog ugla livade na kojoj je planiran veliki tržni centar... 
Obradovao se toj klupici kao detetu, odmah je očistio, ošmirglao i obojio, uredio okolinu i seo na nju...
Ispred je video moćni hrast, poluvekovnu grdosiju koja je debeli hlad pravila i mišićavim granama mu mahala, zahvaljujući mu se na pažnji i ljubavi davno ukazanoj...
Nasmejao se, posle toliko vremena da ga se ni prisetiti ne može, osetio život u sebi i srce koje mu je poručivalo da ovde pripada, seo na klupicu i počeo duge razgovore sa starim hrastom, prijateljem koji je strpljivo slušao sve njegove priče, dileme i probleme, ogovaranja i šale...
Svaki dan je dolazio, čak i po vetru, kiši i snegu, stare Batine cipele su ga same vodile do klupice i hrasta, svakim korakom je bio srećniji i mirniji, osmehom je pozdravljao klupicu i hrast, oni su ga strpljivo i verno čekali tamo gde ih je i ostavio, to je ličilo na pravo porodično okupljanje...
Ne, nisu mu smetali ni komarci, uporni pecaroši i buka Anđela Pakla iz Grgutovca koji su se nedaleko okupljali, bio je svoj na svome, svoj sa svojima...
Naravno, sve nove tračeve iz komšiluka odmah je ispričao svome hrastu, ne zaboravljajući delove drugog dnevnika koji su mu se učinili interesantnim, znao je da stari čvornovati grmalj voli da čuje sve o novostima na političkoj sceni, dok je klupicu više intersovala žuta štampa, pa je i to uredno prenosio...
Leto, jesen, zima, proleće, nekoliko godina idile starog Janka su učinile novim čovekom...
Svi su to primećivali, čak je i gospođa Stanka iz susedne zgrade prilježnije nameštala karnere i volane kada je prolazio, a beer terminatori ispred bakalnice su mu veselo odmahivali rukom...
Kao i obično, tog utorka je gospodin Janko krenuo u svoj Eden, prešavši most, osmehom se kiteći dok je grabio ka klupici i hrastu, kada je ugledao sliku od koje se nikada nije oporavio...
Na mestu njegove klupice sada je bila gomila betonskih ploča, dok je na mestu starog hrasta zjapila ogromna rupa kao ponor pakla...
Bez reči, starac je prišao svom izgubljenom raju, klekao i zaplakao...
Ne, nikome to nije mogao objasniti, niko se nije ni pojavio dok je starac tiho jecao, veče se bližilo...
Na polasku, pored velike rupe, našao je žir...
Stavio ga je u džep i čemernim hodom krenuo kući iz koje nije izlazio nekoliko narednih dana...
Tužno je gledao žir kao jedinu uspomenu na svoje prijatelje kojih više nema, jadao mu se bez glasa, znajući da ga oni ipak, nekako i negde, čuju...
Preostali okrajak života proveo je usamljen i tih, izbegavajući ljude i odlazak na mesto koje mu je toliko značilo...
Sve dok nije napustio trošno telo i preselio se na nebesku livadu, držeći u ruci žir...
. . .

Posle mnogo godina, u šetnji starim topčiderskim grobljem, preslatki devojčurak je upitao mamu :
“Koje je ono veliko drvo što raste pored usamljenog groba?“
„Hrast, milice...“
„A kako raste samo tu, a ne i okolo? I čiji je to grob, mama?“
„Ne znam, malena, piše Janko, prezime se izbrisalo...“