Šapnite mi ...

Može li sreća pogledati prostog čoveka...
Ne, to su samo priče nevoljnika koji žude za mrvom ugodnog života...
Dok se repuške hedonističkih manekena vuku po vrelom asfaltu urbane celine koju, po sili zakona, zovemo gradom, armija prostog plebsa svoje dane u tefteru svevišnjeg odbrojava po promašenoj nevolji umesto po postignutom zadovoljstvu...
Janko nije hteo da poveruje u to...
Slepi Homer, Šolohov i Dikens ne bi mogli skupa opevati svu tminu koja je bojila njegov život od prvog plača do današnjeg dana, ništa svetlijeg od prethodnog...
Ne postoji norma po kojoj bi skromni Janko mogao biti svrstan u red ordinarnih ljudskih bića...
Sa kraćom levom nogom, deformisanim šakama, slep na jedno oko, iskrivljene nosne kosti koja je njegovom glasu davala piskutav ton, Dalijevski krivom kičmom i nekoliko preostalih zuba on se od ranog detinjstva suočio sa prezirom, izbegavanjem i patetičnim sažaljenjem okoline, čak i jadne majke koja je uspela da ga održi u životu do njegove dvanaeste godine, kada je, slomljena ogromnim teretom nedaća, svoju mučenu dušu oslobodila ropstva života...
Oca nikada nije upoznao, od rođaka imao je samo staru tetku u čijoj je štali spavao, zajedno sa ovcama, kozama i kravom Sekom, svojom najboljom prijateljicom koja je umela tako nežno gledati i mirno slušati njegove priče...
A priča je bilo...
Svakim novim danom za njega se otvarao i novi front borbe za golo preživljavanje jer nije bio sposoban za bilo kakav rad, dok se prošnje, iz ko zna kojih razloga, stideo...
Tako se, gegajući, provlačio po maloj varošici uz okretanje glave prolaznika koji nisu znali kako da mu se obrate uz notu ljudskosti, ogrubeli od svojih problema i surovog vremena u kome su dane, mesece i godine svog raboša trošili...
Ipak, on je bio zahvalan i na tome, poučen gorkim iskustvom poruge, batina i surovosti kojima je bio izložen od kako zna za sebe...
No...
I u mrklom mraku ponekad svitac napravi čaroliju lakim svetlom...
Dok je iza male pekare tražio ostatke peciva koje su obesna deca znala ostaviti, video je nepoznato lice mlade gospođice koja je skrušeno stajala na uglu i gledala u njegovom pravcu...
Okrenuvši se oko sebe, Janko je shvatio da nema nikoga, ipak je gledala u njega...
Postideo se i sagnuo glavu, misleći da će opet dobiti grdnju zbog skupljanja otpadaka i plašenja mušterija, kako mu je neretko govorio debeli pekar belih obrva...
Začudo, ona mu je prišla i, glasom letnjeg vetra, rekla:
"Mogu li ti pomoći, mladiću?"
?
Usta su se otvarala, ali reči nije mogao pronaći...
Jedino što je uspeo tiho izgovoriti bilo je: "Izvinite...", reč koju je, najčešće bez ikakvog razloga, toliko puta u životu izgovorio, sve dok nije postala deo njega...
"Nemaš se zbog čega izvinjavati, mladiću, jesi li gladan? "
Iako mu je kroz glavu prolazio teretni voz prepun stida, njen topao glas i oči srne koja se u šumskom potoku ogleda naterale su ga da izgovori :"Da..."
"Pođi sa mnom", reče gospođica uz osmeh koji bi horde divljih Ostrogota naterao da heklaju šustikle - veće, za kauč...
Polako je krenuo za njom, došavši do lokalne mehane koju je, inače, u širokom luku obilazio zbog mrkih pogleda i jetkih reči gostiju...
Sela je za mali sto u bašti i pokazala mu rukom na stolicu preko puta sebe...
I dalje je stajao na ulici, upitno je gledajući...
"Dođi, sedi..."
?
"Hajde, slobodno"
Lagano se primicao stolici, očekujući viku, štap ili zajapureno lice gazda Trajka, ali se ništa nije desilo i on, nespretno, sede na klimavu drvenu stolicu, gledajući upitno preko sparušenog cveća i karafindla u anđeosko lice gospođice...
"Šta želiš ", reče ona kratko...
?
"Da li odgovara nešto toplo, mislim da bi ti prijalo", čuo je kako priča, i dalje ne shvatajući postavku ove scene, kao u nekoj staroj seriji koju je na velikom televizoru krišom gledao kroz tetkin prozor...
Promumljao je nešto, ni sam ne znajući šta je hteo reći...
"U redu, onda ću ja odlučiti, verujem da će ti se svideti..."
Tada se pojavio i gazda-Trajko, vlasnik, konobar, magacioner i barmen u svojoj kafani, suviše škrt da bi nekome podario čaroliju zvanu plata...
Pogledao je u gospodjicu, pa u Janka, ponovo u nju, zatečen scenom koju nije očekivao...
"Molim vas, za gospodina ćete doneti današnji specijalitet kuće, neko od čuvenih gotovih jela koje hvale svi koju su imali čast uživati u tom delikatesu, meni donesite jednu slatku kafu i običnu vodu..."
Lice gazda-Trajka je poprimilo obrise burlaka sa slika Ilje Repina, dok su uzdignute obrve govorile da mu i dalje ništa nije bilo jasno...
"Da, i svežu salatu iz vaše bašte, videh je malopre, divno je videti kako neko sa toliko ljubavi gaji obično povrće, a ono mu vraća svojim razigranim listovima..."
Kafka na sastanku sindikalne podružnice u Krmeljevu...
Siroti gazda-Trajko je mislio kako mu, ipak, nije bilo toliko loše kad su ga tri brata Lakovića iz susednog sela onomad tukla zbog neplaćenog krompira...
Shvatio je, delom rudimentarnog intelekta, da nipošto ne bi bilo uputno da kaže nešto Janku, o Janku, zbog Janka i slično, te se okrenuo i otišao da donese porudžbinu...
Janko je, za to vreme, sedeo na kafanskoj stolici koja mu je pre toga bila daleko kao i Jeloustonski park i mislio šta da kaže, na koji način da se obrati gospođici koja mu je podarila trenutke pažnje i poštovanja vredne suvoga zlata...
"Nemojte mi zameriti što vam se neću pridružiti na ručku, već sam to obavila kod kuće"
?
"Kako vam je ime"
Janko se okretao okolo, plašeći se da neko ne prekine ovu čaroliju...
"Šapnite mi, ako ne želite da drugi čuju", reče ona, nagnuvši se preko stola dok je laki osmeh i dalje krasio prelepo lice...
"Janko..."
"Janko, lepo ime, zaista..."
Uplašio se svog glasa, nije verovao da neko sa njim zaista razgovara, zaboravio je kako to izgleda...
"Janko...", ponovio je...
"Da, imam jednog prijatelja u gradu sa istim imenom, sjajan čovek, sportista koji, zamislite, voli škembiće u saftu, nekako mi to ne ide, ali to svakako ne kvari sliku o njemu jer je duša pitoma..."
Bujica reči je tekla ka Janku, a on je upijao svaki takt, ton i pokret tankih usana gospodjice, pletući najlepšu bajku koju je imao prilike čuti...
Utom stiže i porudžbina, toplo jelo je širilo miris njemu nepoznat, ali tako dobar...
Gazda-Trajko nije propustio priliku da pošalje još jedan pogled čuđenja i nerazumevanja finoj gospođici koja je, s lakoćom, prešla preko toga uz tiho :"Hvala lepo, ljubazni gospodine"...
Dok je srkutala kafu, pokazivala je Janku da krene sa jelom, što je on nevoljko činio, trudeći se da savlada osnove etikecije koju nije imao kada, gde i od koga učiti...
Lagano, uživajući u ukusima koje je memorisao u skrivene foldere svog trošnog uma, obedovao je u prijatnom društvu, poželevši da ovaj trenutak traje večno...
Gospođica je, pažljivo, u želji da ga ne ometa, popila svoju kafu i sačekala da Janko završi sa jelom, pozvala gazda-Trajka, platila račun uz pristojnu napojnicu i nešto šapnula rumenom kafedžiji...
"Nadam se da je bilo dobro, Janko, sada bih morala poći..."
Klimnuo je glavom i krenuo za njom, praćen začuđeni pogledima lokalnih pijanica i prolaznika...
Kada su malo odmakli od mehane, gospođica mu reče:"Drago mi je što smo se upoznali, Janko, želim ti mnogo više sreće nego što ti je život do sada poklanjao..."
Samo je klimnuo glavom i prozborio:"Hvala", želeći još toliko toga da joj kaže, ali su reči stale u grlu i ni makac...
"Svrati u mehanu i narednih dana, gazda-Trajko će ti spremiti ručak, dogovorili smo se..."
Dok je odlazila prašnjavom ulicom gledao je za njom, poželevši da je ponovo vidi, a na licu mu je zaigrao mali, skoro nevidljivi osmeh, ukras koji je do tada bio preskup za skromnog Janka...
Vratio se u svoju štalu, legao na seno i podelio sa svojim četvoronožnim prijateljima svo uzbuđenje divnog dana, izgovarajući sve one reči koje su našle put u poznatom okruženju...
Zaspao je sa osmehom, lako i lepo, posle toliko godina, a kroz snove je čuo reči:
"Šapnite mi"...