Kulja

Doktor Vojislav Mihailović, bez j...
Znači, Voislav...
Ne, nego...
Ma, nema veze...
***
Doktor Mihailović je bio priznat stručnjak za nivelaciju alveolarnog grebena, njegovi zahvati u preprotetskoj hirurgiji znali su privući veliki broj znatiželjnih studenata, radovi o alveolotomiji publikovani su na desetak svetskih jezika, sa svojih pedeset godina dostigao je zenit profesionalnog rada i mogao je, mirne duše, živeti od povremenih konsultacija privatnim ordinacijama i predavanja na bilo kom fakultetu poznatog sveta...
No...
Želja da svoje tragove ne zatrpava zlatnom prašinom bila je veća, pa je i dalje obavljao mnoge operacije i družio se sa kolegama tokom praktične primene svojih etabliranih metoda...
Ambasador ga je pozvao u Dubai, sinu velikog šeika bila je potrebna pomoć, te je doktor Mihailović krenuo privatnim avionom sa zlatnim lusterima i foteljama od kože nepoznate životinje do pustinjske države, uz obavezu domaćina da ga već sutradan vrati u Beograd jer je imao zakazanu operaciju na Labudovom brdu...
Dok je elegantna ptica lagano klizila preko Sredozemlja, kocke leda u njegovom Džeku su mu prizvale neke druge zvuke, melodiju vetra u šipražju Hagle, bare na Dunavu, gde je sa drugarima provodio srećne i opuštene trenutke pored vode...
Osmeh, stari prijatelj, dođe bez kucanja...
***
Jovke, Mare, Žuti i on u peglici nedefinisane boje zoru varaju na putu do Vinče, silaze po mraku do skele, eskivirajući rupe, jaruge i iznenađene kučiće, vikom skidaju deda Boru sa babe dok se namršteni petlovi okreću na drugu stranu u ovo nedoba...
Deda Bora lagano izlazi, zna šta je, nazuva gumene čizme i, glasom grizlija uklještene šape, uredno tera u tri lepe mlade ribohvatače pa se gega do starog čamca i pente koju samo čarolija drži u komadu...
Ekipa uredno ulazi u čamac, dobro jutro, dobro vam zdravlje i sreća, čika Boro - mrhughm - kako ide ovih dana, ima li pecaroša, radi li riba - mhurghumuhghm - čamac lagano kreće preko Dunava, sekući talase u kojima se kupaju prvi zraci neotpakovanog dana, tišina odjekuje kao osmanske zurle, mlađahne oči sijaju veseljem i željom da ulove onu štuku što im se prošli put otkačila, 7 kila il me nema, garant...
Na licu deda Bore Dunav, mreže i Stomaklija urezali su toliko priča da bi se i stari Underwood raspao pre nego stigne da ih zabeleži, pa mu je bilo slatko slušati ko zna koju generaciju napaljenih mladunaca u potrazi za dunavskim alama...
Ipak mu je bilo drago jer je video da je deo njegove alaske duše ostao i ovim gradskim zelembacćma, mada im to nikada neće reći...
Iskrcao ih je na drugoj strani - da platimo sada - neka, i ne morate, ako ćete peške nazad - ma ne, dođite oko 5 popodne - ako ne zaboravim, pre neki dan mi jedan skičao do ponoći, jebeš ga, star čovek pa ...
Krenuše momci do jezera nastalog plavljenjem Dunava, prirodne zamke u koju su se ribe lovile za vreme visokog vodostaja, mikereći baš ona mesta od prošlog puta, znaju svaku grančicu, samo da neko nije uranio pre njih, uh...
Stipl čez preko balvana i kaskaderski skokovi na koje se ni pokojni Džoni Vajsmiler ne bi odvažio doveli su ih do poznatih uvalica, pa su pozicije brzo zauzete, pribor raširen, nema priče, užitak u prvim zracima sunca koji se probijaju kroz gustiš i lenja izmaglica nad vodom pune baterije urbanim mladićima, svi problemi su ostali daleko, pred njima je novi dan u kome postoje samo oni i priroda...
Na grani još uvek vise plovci i udice koje je neki malo manje vešti kolega okačio uz prigodan repertoar psovki upućenih sudbini, sreći, bivšoj ženi i poštaru, tako da je ambijent bio pitoreskan...
Prvo kederi, jedva par komada, nema mesta za čerenac, dovoljno za primo piato gladnim štukama, moćnim predatorima sa kojima se čast nadmudrivati...
Veliki plovci, tzv. balerine, nervozno se ljuljuškaju na ivici granja, sve je urađeno po propisu, ostaje samo da svoj zadatak ispune i ribe, pa da cela društveno - politička zajednica kompletira uzvišeni plan...

Pedesetak metara levo čuje se Jovke kome se nije svidela moisterizing krema od blata u čizmama, nakupljena dok je adrenalin radio svoje tokom trka do ovog hrama spokoja, njegovo izlaganje u kome se spominju članovi uže i šire porodice svakako neće naći mesta u porodičnoj biografiji...
Polako prolazi vreme, riba još ne radi, vreme je i za prvu kafu, Žuti stavlja rusko plekano lonče na ruski plinski šporet da skuva kafu koja nije ruska, ali mora da izdrži potkovicu inače je preslaba...
Ode i kafa uz konzilijarnu elaboraciju udaljenosti, najboljih mamaca sa žutim okama i dijagonalnim pegama, tanjeg najlona smeđe boje itd...
Izgleda da toga dana niko nije javio štukama da vešti momci dolaze na druženje, pa su rešile da odu na partiju preferansa od tri bule...
Da se prekrati vreme, mladi Vojislav (sa j...) reši da proba uhvatiti neku babušku, manje kvalitetnu plivačicu, ali kad nema cara, i bakalin je dobar...
Laka pecaljka sa tankom kalifornijskom glistom, plovčić, pravo mesto, prihrana, sve po ps-u...
Nema...
Ni kod kolega ništa, već je počelo poprimati ozbiljne razmere i teme za referat o globalnom zagrevanju...
Tada se Voja seti da mu je čuveni Rade Crvić, prodavac mamaca kod Vuka, prošli put dao nešto što je zvao kulja i rekao da je to nenadhebiva stvar za babaju...
Malo prodžara po velikom rancu, nađe narandžasti smotuljak čija sadržina podseća na gumirani kačamak...
Otpakova ga i oseti neki čudan miris, mešavinu voća, žvaka i auspuha...
Hajde da probam, kad već...
Male kuglice na udicu, zabacio...
Odmah je uhvatio lepu babušku, između očiju i repa ima nešto prostora...
Za njom druga, treća, četvrta, kao na traci, neke veće, neka malo manje, ali je srce mladog Voje bilo puno...
Utom stigoše i kolege koje su provodile vreme u kontemplaciji da vide šta to Voja radi...
Ispunjen ponosom, ukrašen osmehom Marka Aurelija posle bitke sa Germanima, pokazivao im je kako se hvata riba, evo, izvolite, nema laži, nema prevare, časovi sutra od 9 do 12, dveaes marke po glavi, uz najavu, bez guranja...
Posle kraćeg likovanja i podprcavanja, pokazao im je čudni smotuljak i dao po komad da i oni probaju...
Kolege se rastrčaše na svoja mesta, recept se pokazao uspešnim i kod njih te je svako ponešto uhvatio, a osmesi su se vratili na lica družine...
U međuvremenu, Mare je uhvatio i jednu štukicu sisanče, pa je nežno vratio u vodu, pre toga je pokazavši kolegama kako ne bi zaboravili njen izgled, uz želje da pozove babu kako bi joj nešto objasnili...
Popodne, bližilo se vreme polaska, mladići polako pakuju svoj pribor i čuvarke pune babuški, kreću ka skeli gde ih (valjda...) čeka deda Bora, sve funkcioniše kao uigrana mašina...
Nešto lakšim korakom nego jutros, ali punih srca i duše, ekipa prolazi znanom stazom i sabire utiske koji će im hraniti libido do sledeće avanture...
Na pristaništu skele, mladići se pružaju na popodnevnom suncu i gledaju u nebo kako bi svoj mir podelili sa nestašnim oblacima, ugodna tišina koja opija...
Čuje se i penta deda - Bore, dolazi...
Dobar dan, momci, kako je bilo - nema štuke, ali smo utamanili babaju, čuvarke pune - ako, deco, ako, da sam znao, mogao sam vam dati dvesta kila jutros, ima tog korova kao peska u pustinji...
Ništa nije moglo skinuti osmehe zadovoljstva sa lica mlađahnih ribolovaca čija je glavna misija bila ispunjena - dan spokoja u lepom okruženju, daleko od svega što im mašina svakodnevice podmeće...
U zdravlje, čika Boro - zdravi bili, deco - pakovanje u peglicu i ribolovačke priče do kuće, spokojan san i vika staramajke koja mora da čisti toliko ribe sa kojom ne zna šta će, komšiluk overdoziran, čak ih i lokalne mačke zaobilaze ...
***
Nežni glas preljubazne stjuardese ga je vratio u stvarnost, odvezao je pojas i spremio se za sletanje...
Na izlasku, dok ga je čekala srebrna limuzina, pogledao je u nebo i nasmešio se...
Osetio je ponovo miris kulje...
Muhamed Ibn Hamid al Saed, vozač bogatog šeika, nikako nije mogao da shvati zašto se uvaženi doktor tako prijatno smeška, pa mu je uzvratio i poželeo mu ugodan boravak u ovoj bogatoj zemlji...