ŽIR

Aaaaauuuuuuaaaaeeeeiiiiiooooeeeeaauuaauuaauooeiiooiuuuuuuuu ...

Obesni klinci su cikom praznili svoje baterije, netom napunjene kvalitetnim vremenom provedenim sa Counter Strike drugarima, u zabačenom delu parka na Novom Beogradu, ne potežući za rešavanjem gorućih političkih, ekonomskih i etičkih problema društva, države, regiona i šire ...

Amplitude njihovog ponašanja su Meka za dečije psihologe i temelj bezbrojnih disertacija, naučnih radova i preskupih seminara na Zlatiboru, zahvalno štivo u svakoj prigodi...

Gospodin Janko nije mario mnogo za psihologiju, decu je voleo zbog čistote duše i pogleda, redovno im opraštao sitne nestašluke i delio retro karamele kada god je za to imao priliku...

Njegova, da baš njegova, neugledna klupica nalazila se nedaleko od mesta procvata kakofonije, ali je on upravo tu pronašao svog Ravela, Bokerinija i Debisija, lagano se smešeći ko zna kojoj generaciji mladunaca koja je ostavljala tragove na poznatoj livadici...

Tu klupicu davne 1957. godine napravio je sam, u pustahiji novobeogradske spavaonice, preko puta nje posadio mladicu hrasta koja je pristigla iz njegove rodne Slavonije i stvorio kutak sa prelepim pogledom na drevni Ištar i zidine Singidunuma, mesto čiji je duborez na srcu nosio svuda sa sobom...

Žurnal koji je redovno bio na repertoaru njegovog bioskopa i ovoga puta je počeo bez najave...

Nedugo posle drugog svetskog rata, sa porodicom se doselio iz okoline Osijeka u Beograd, otac je, kao odlikovani partizanski oficir, izabrao stan u maloj zgradi na Senjaku, tadašnjoj zabiti koja je čuvala uspomene na bogate trgovce i ljude od poverenja starog knjaza...

Sestra se nekoliko godina posle toga udala i otišla u Ameriku, majka nije mogla dugo nositi ožiljke tifusa koji je, tokom rata, preležala i rano ih je napustila, a on je, sa svojim brkatim i večito namrgođenim ocem, koračao hodnicima izgradnje socijalističkog društva, nesebično dajući doprinos na svakom polju...

Jedno od tih polja bila je i izgradnja Novog Beograda, močvare s one strane velike reke, mesta gde je Veliki Vođa planirao napraviti najveću spavaonicu na Balkanu i jezgro industrijalizacije tek prohodale države bratskih naroda i narodnosti...

Jedar i mlad, pošten i zdrav, bio je u prvim redovima stvaranja novog grada, sa lopatom, kolicima i gitarom, rado viđen na gradilištu i uz logorsku vatru...

Prolazili su dani, meseci, godine, nekadašnja močvara je počela poprimati obrise urbane celine, visoki partijski funkcioneri i komesari su se redovno slikali sa svesnom omladinom, deleći značke i plakete, tapšući ih po ramenu i ostavljajući oftamološki amanet zenice oka svoga...

Sa dobrim preporukama i završenim građevinskim fakultetom, mladi Janko je dobio posao nižeg, potom srednjeg, pa i višeg rukovodioca jedne od tri građevinske firme u Beogradu, nikada nije stigao do najvišeg mesta jer mu je falilo malo pozitivne drskosti i agresivnosti u nastupu, njegov pozitivan lik je bio dovoljan samo za čoveka od poverenja i zadatka...

Godina za godinom, radni vek se bližio kraju, on je i dalje bio u starom stanu na Senjaku, sam kao u gori vuk jer se nikada nije odlučio za ženidbu, pokušavajući svu energiju usmeriti na posao i obilne radne zadatke...

Dočekao je i penziju, zlatni sat i divan govor predsednika sindikata na oproštajnoj zabavi u menzi preduzeća, zahvalio se svima i otišao u tišinu koju je tek trebao upoznati...

Prvih nekoliko godina mu nije bilo lako, i dalje je obilazio gradilišta, razgovarao sa bivšim kolegama, pokušavao pomoći, ali su mu pogledi mladih rukovodilaca govorili mnogo više od bilo kojeg eseja o alijenizaciji...

Pokušao je sebe pronaći u dugim šetnjama po Topčideru i Kalemegdanu, nije išlo, ne pasuje kolan na sveću...

Probao je igrati šah sa vremešnim kolegama, gledati dosadne serije na TV-u, pleviti malu baštu ispred zgrade, ali mu sve to nije moglo napuniti ogromnu prazninu koju je u duši nosio...

Sve dok, jednog prohladnog jesenjeg dana, nije naišao na svoju klupicu koju je otkrio tek pošto su teške mašine njegove firme raskrčile put kroz gustiš do usamljenog ugla livade na kojoj je planiran veliki tržni centar... 

Obradovao se toj klupici kao detetu, odmah je očistio, ošmirglao i obojio, uredio okolinu i seo na nju...

Ispred je video moćni hrast, poluvekovnu grdosiju koja je debeli hlad pravila i mišićavim granama mu mahala, zahvaljujući mu se na pažnji i ljubavi davno ukazanoj...

Nasmejao se, posle toliko vremena da ga se ni prisetiti ne može, osetio život u sebi i srce koje mu je poručivalo da ovde pripada, seo na klupicu i počeo duge razgovore sa starim hrastom, prijateljem koji je strpljivo slušao sve njegove priče, dileme i probleme, ogovaranja i šale...

Svaki dan je dolazio, čak i po vetru, kiši i snegu, stare Batine cipele su ga same vodile do klupice i hrasta, svakim korakom je bio srećniji i mirniji, osmehom je pozdravljao klupicu i hrast, oni su ga strpljivo i verno čekali tamo gde ih je i ostavio, to je ličilo na pravo porodično okupljanje...

Ne, nisu mu smetali ni komarci, uporni pecaroši i buka Anđela Pakla iz Grgutovca koji su se nedaleko okupljali, bio je svoj na svome, svoj sa svojima...

Naravno, sve nove tračeve iz komšiluka odmah je ispričao svome hrastu, ne zaboravljajući delove drugog dnevnika koji su mu se učinili interesantnim, znao je da stari čvornovati grmalj voli da čuje sve o novostima na političkoj sceni, dok je klupicu više intersovala žuta štampa, pa je i to uredno prenosio...

Leto, jesen, zima, proleće, nekoliko godina idile starog Janka su učinile novim čovekom...

Svi su to primećivali, čak je i gospođa Stanka iz susedne zgrade prilježnije nameštala karnere i volane kada je prolazio, a beer terminatori ispred bakalnice su mu veselo odmahivali rukom...

Kao i obično, tog utorka je gospodin Janko krenuo u svoj Eden, prešavši most, osmehom se kiteći dok je grabio ka klupici i hrastu, kada je ugledao sliku od koje se nikada nije oporavio...

Na mestu njegove klupice sada je bila gomila betonskih ploča, dok je na mestu starog hrasta zjapila ogromna rupa kao ponor pakla...

Bez reči, starac je prišao svom izgubljenom raju, klekao i zaplakao...

Ne, nikome to nije mogao objasniti, niko se nije ni pojavio dok je starac tiho jecao, veče se bližilo...

Na polasku, pored velike rupe, našao je žir...

Stavio ga je u džep i čemernim hodom krenuo kući iz koje nije izlazio nekoliko narednih dana...

Tužno je gledao žir kao jedinu uspomenu na svoje prijatelje kojih više nema, jadao mu se bez glasa, znajući da ga oni ipak, nekako i negde, čuju...

Preostali okrajak života proveo je usamljen i tih, izbegavajući ljude i odlazak na mesto koje mu je toliko značilo...

Sve dok nije napustio trošno telo i preselio se na nebesku livadu, držeći u ruci žir...

. . .

Posle mnogo godina, u šetnji starim topčiderskim grobljem, preslatki devojčurak je upitao mamu :

“Koje je ono veliko drvo što raste pored usamljenog groba?“

„Hrast, milice...“

„A kako raste samo tu, a ne i okolo? I čiji je to grob, mama?“

„Ne znam, malena, piše Janko, prezime se izbrisalo...“