Marčete

"Draga moja omladino, zahvaljujem vam se na vremenu koje ste posvetili mojim predavanjima, nadam se da će vam bar malo pomoći u daljem životu i radu. Vreme je da se oprostimo, čeka me moja dača i štapovi za pecanje, a vi uzmite dizgine u ruke i terajte trojku kroz dane koji dolaze..."
Nikolaj Aleksejevič Tarponov je tako završio svoje poslednje predavanje na univerzitetu Lomonosov, veliki amfiteatar je grmeo od aplauza kojim su ga studenti ispratili dok je, suznih očiju, odlazio u više nego zasluženu penziju...
Dok je lagano hodao ka svojoj kvartiri nedaleko od Univerziteta, kroz glavu su mu prolazile beskrajne slike devojaka i mladića koji su upijali njegove reči tokom dugih godina koje je tu proveo, a neizbežna seta je tiho šaputala poemu o prolaznosti i lišću grimizne boje...
Prošlo je nekoliko meseci, Nikolaj je lagano ulazio u svet ljudi koji nigde ne žure, te je svratio i do starog potpukovnika Leonida, vršnjaka i prijatelja njegovog oca, da s njim u lepo uređenoj bašti popije jak crni čaj i prozbori koju o znanim i neznanim...
Kao i uvek, starac Leonid je bio besprekorno odeven, uredno obrijan i gordog držanja koje priliči jedino i samo ratniku koji je pregazio mnoge zemlje sa puškom Mosinkom u ruci,
Širom je otvorio kapiju i medveđim zagrljajem dočekao svog dragog gosta...
Seli su za prastari sto ispod kruške, ubrzo se tu našlo svega jer je vredni Leonid bio čovek koji ne dozvoljava improvizacije u bilo čemu - ukusni kolači, mirišljavi čaj i tapacirani nasloni klupe...
Kao i uvek, prvo se pitaše za zdravlje, starac je čestitao Nikolaju na odlasku u penziju i poželeo mu dugo zdravlje i siguran korak, ni gost nije ostao dužan svom uzornom domaćinu...
Iznenada, tokom razgovora, Nikolaj je upitao starog Leonida nešto što mu je vratilo vučiji pogled u usahle oči...
"Moj otac Aleksej, a tvoj najbolji prijatelj, nikada mi nije ispričao do kraja kako ste se upoznali, verujem da je to interesantna priča..."
"Da, Nikolajuška, jeste..."
"Pa, kako je to bilo..."
"Ma, davno je to bilo, već sam zaboravio, davaj, hladi se čaj..."
"Molim te, djadja Leonid, zaista me interesuje..."
"Dobro, Nikolajuška, dobro, ako zaista želiš, ispričaću ti, ionako me neće još puno zora dočekati, vreme je da ti kažem nešto što će iz korena promeniti tvoj život..."
Nikolaj nije očekivao ovakav odgovor i začuđeno je čekao šta djadja Leonid ima da mu kaže...
"Davne 1945. godine, tvoj otac i ja našli smo se u malom selu po imenu Novi Kozarci u tadašnjoj Jugoslaviji, gonili smo poslednje ostatke fašističkih falangi, rat se bližio kraju. Naše dve brigade tu su se srele posle uspešnih operacija, komanda je bila da ostanemo neko vreme u tom selu i pomognemo lokalnom stanovništvu koje su grozote rata izmučile više nego što možeš zamisliti. Smestili smo se u zadružni dom, krenuli da čistimo okolna polja od zaostalih mina i delova teškog naoružanja, opravili nešto poljoprivredne mehanizacije, ono malo muških glava što je preteklo, radilo je skupa sa nama, život je počeo da se vraća u taj kraj. Nedaleko od mesta gde smo boravili nalazila se i poljska bolnica sa dosta teških ranjenika čiji su nas jauci pratili svake noći, vremenom smo i na to oguglali. Jednog dana, dobili smo naređenje da pomažemo bolničarima, pravili smo krevete i ogradu, to je bio lak posao u poređenju sa svim što smo do tada prošli. Dok smo to radili, među jaucima čuli smo i detinji plač, krajnje neuobičajeno za mesto na kome smo se nalazili. Otišli smo videti odakle se čuje i videli dva mališana koji još ni prohodali nisu, jednog rumenog kao jabuka i punačkog, drugog sitnog kao grana i žutog u licu, sedeli su u ćošku zagrljeni kao dve krpene lutke i plakali. Aleksej i ja smo samo stajali, skamenjeni od tog prizora, prišli deci i uzeli ih u ruke, oni su nas samo gledali suznim očima, bez snage i volje da bilo šta urade. Sa njima u naručju, izašli smo u dvorište i pitali jednu od malobrojnih žena koje su previjale ranjenike ko su ova deca i šta tu rade. Žena je uzdahnula i rekla da su to siročići koje je otac uspeo da izvuče iz fašističkog obruča, sa planine Kozare, negde u Bosni, da ih dovede do ovog mesta, nedugo potom je i sam ispustio dušu, majka su im ubili još na Kozari. Pitali smo je ko se stara o njima, starija žena nas je samo pogledala tužno i pokazala rukom na veliki broj ranjenika, tifusara i invalida, sve nam je bilo jasno. Vratili smo decu u kolibicu gde smo ih i našli, dali im parče hleba koje se našlo u torbi, malim ručicama su halapljivo grizli svaki komad i pokupili sve mrvice, nisu više plakali. Kada smo krenuli napolje, jedan od dečaka je izgovorio nešto što je ličilo na tata, video sam Alekseja kako stiska dovratak tako jako da mu je ceo štok ostao u ruci. Ćuteći, otišao je do iste one žene i pitao je ko odlučuje o životu te dece, sa izrazom lica koje nije ostavljalo mesta razmišljanju. Rekla mu je da u selu postoji Narodni Odbor, tu su neki ljudi koji vode evidenciju i znaju sve o deci, te da njih pita. Istog momenta mi je pokazao rukom da krenemo tamo, nisam se dvoumio, odmah smo pošli ka centru sela i pronašli omanju kancelariju u kojoj je sedelo troje staraca, jedan od njih u nekoj čudnoj, šarenoj nošnji, sa okruglom kapicom crvene boje na glavi, ukrašenoj kićankama, brkovi su mu bili kao veštičija metla, a bore kao korito Dnjepra. Ostala dvojica su bili u običnim paorskim odelima i velikim crnim šeširima, što je bila tradicionalna lokalna nošnja. Srećom, jedan od njih je znao malo ruskog jezika, pa smo počeli pričati o deci. Dvojica lokalnih staraca pokazaše prstom na brkatu ljudeskaru, te nam on reče da su to deca pokojnog Save i pokojne Jovanke Marčete, porodice iz sela Svodna ispod planine Kozare, odakle je i većina ljudi koji su izbegli u ovo selo daleko od zavičaja, bežeći od neumitne smrti. Od nje nisu uspeli pobeći mnogi, uključujući i  pokojnu Jovanku, dve njene ćerke, sina i još mnogo rođaka. Otac Savo se, sa dva dečaka u magarećim bisagama, uspeo probiti u koloni do ovog mesta, ali nije dugo izdržao te je i on otišao kod svoje Jovanke. Dečaci su ostali u selu, nisu znali kome da ih daju, malo je ljudi preostalo, pa su odlučili da ih smeste u bolnicu, gde će im žene koje tamo rade bar dati nešto hrane i gde uvek nekog ima. Nažalost, jedan od njih, Jovan, već je dobio tifus i male su mu šanse da doživi sledeće proleće, neka ih dobri Bog čuva. Drugi dečak, Nenad, kao da je od čelika napravljen, rumeni se usred ovog jada i bede, zna i koji osmeh izmamiti ljudima oko njega koji svoju muku i jad imaju. Niko im od rođaka nije pretekao, tako da se ne zna šta će sa njima biti..."
Starac predahnu da uzme malo čaja, dok je Nikolaj začuđeno gledao njegovo pognuto lice, nije ga navikao takvog videti dok priča...
"Tvoj otac, pamjatnik Aleksej, tada je rekao starcima da će uzeti dečake i odvesti ih u svoj dom, u majčicu Rusiju, i dati im šansu koju kurva život nije hteo. Oni su se samo pogledali, brkati starac je ustao, pogledao ga u oči i ćuteći ga poljubio u čelo, dok su mu u svelim očima iskrile suze. Dva starca sa velikim šeširima mu rekoše da moraju nešto videti sa Oblasnim Komitetom i komesarom, ali su dve medveđe šake koje je položio na sto pred njih bile dovoljno jak argument da se i planina pomeri, tako da su naglo odustali od te ideje, čudno."
Nikolaj je i dalje ćutao, nije se moglo primetiti ni da diše.
"Tada mu je brka rekao nešto zbog čega je i tvoj otac zaplakao, isprva nisam čuo, ali sam posle saznao. Dečak koji je oboleo od tifusa nije mogao nikako na put, ne bi ga preživeo, svoje poslednje dane moraće provesti ovde, među ranjenicima. Odmah smo krenuli ka bolnici, zajedno sa starcima, našli onu ženu, otišli kod dece i ponovo ih uzeli u ruke te odveli u naš kamp da im damo malo hrane i nešto od voća koje smo pokupili sa obližnjih imanja. Prošlo je nekoliko dana, u međuvremenu nam je stigla vest da je Berlin pao, rat završen, igralo se, pevalo, čak smo i nejakim dečacima izmamili pokoji osmeh. Došlo je i vreme da krenemo kući, pozdravili smo se sa ljudima iz tog sela, Aleksej je krenuo da uzme dečake. Kada je stigao u bolnicu, video je samo Nenada, dok je Jovan, mršavi dečkić, bio na bolničkom krevetu, pegav i žut, a pored njega stara žena koja je samo odmahivala glavom. Najteže je ratniku prekaljenom isterati suzu, ali je Aleksej plakao kao jesenja kiša na Uralu, uzeo Nenada i krenuo ka svojoj brigadi, mališa se već navikao na njega, te je čvrsto stezao njegov vrat. Posle mnogo dana na putu, stigli smo kući, radosni što smo našli svoje, što smo živi i što su grozote rata za nama..."
"Djadja Leonid, a šta je bilo sa dečakom, Nenadom ..."
Tišina...
"Djadja..."
"Taj dečak, Nenad, odrastao je, okupan ljubavlju Nadežde Petrovne, tvoje majke, i Alekseja Jefrosimoviča, tvog oca, završio velike škole i sada sedi pored mene, slušajući ovu priču koju je davno trebao čuti..."
...
Razrogačene oči i otvorena usta Nikolaja Aleksejeviča bile su jasan pokazatelj šoka koji je doživeo, teškom mukom je, posle izvesnog vremena, uspeo da izgovori :
"To znači da..."
"Da, Nenade, to znači da je to tvoje pravo ime i da si ti Srbin rođen ispod planine Kozare, od majke Jovanke i oca Save, koji bi bili ponosni na tebe danas kao što je to bio i tvoj drugi otac, moj veliki prijatelj Aleksej, i tvoja druga majka, Nadežda Petrovna, neka im svima anđeli podare mirne snove..."
"Ali..."
"Ne, dragi moj Nikolajuška, nemoj postavljati mnogo pitanja, seti se u kom smo vremenu živeli i kako je bilo teško i komplikovano objašnjavati bezbrojnim pisarima i informbirovcima ko smo, šta smo, dobiti papire i živeti bar pristojan život, uz krišku hleba i kašiku boršča, da je bilo prilike, svakako bi to već do sada saznao, ali je nije bilo, veruj duši ovog starog čoveka..."
Nikolaj nije mogao više ništa da izusti, oprostio sa sa djadjom Leonidom, videvši da ga je ova priča umorila...
Krenuo je ka svom stanu, ali je svaki damar njegovog tela čudno treperio, nije znao kako da složi ovu priču u svoj akademski mozak, pratio je svoje korake kao da su tuđi...
Došao je kući, legao i mislio na neko daleko selo, daleku zemlju i ljudi čije gene nosi u sebi, te noći nije spavao...
Svanulo je jutro, a Nikolaj se setio da ima prijatelja u nekom folklornom društvu koji mu je pričao da je sarađivao sa nekim kolegama iz Jugoslavije, otišao do njega i zamolio ga za pomoć...
On ga je povezao sa kolegama u Beogradu koji su se raspitali i dali mu informacije o mestu Novi Kozarci, pored grada Kikinde, u poljoprivrednoj oblasti koja se zove Vojvodina, nekih 150 km severno od Beograda, sadašnjeg glavnog grada Republike Srbije...
Tog dana je otišao kod djadje Leonida i rekao mu da ide u Srbiju i da želi pronaći grob svoga oca i svoje majke, kao i mesto u kome je rođen, na šta mu je starac rekao samo :"Naravno, Nikolajuška, nisam drugo ni očekivao, neka ti je srećan put, zapali jednu sveću na grobu svojih roditelja i od mene... "
Nikolaj je spakovao stvari, kupio kartu za avion koji je leteo sutradan i vratio se kući, znajući da ga čeka još jedna besana noć...
Na aerodromu je bio dva sata pre polaska aviona, ne prepuštajući ništa riziku, ušao u njega i krenuo na daleki put...
Kada je sleteo na beogradski aerodrom, srce mu je tuklo kao ratni doboš, našao je taksistu koji ga je odveo u mali hotel, tu je prespavao, sutradan je već krenuo autobusom ka Kikindi...
Kada je stigao tamo, javio se drugu Živojinu iz SUBNOR-a koji je za tu priliku okačio svo ordenje iz rata, nije imao prilike dugo da ga nosi, stiže nam drug iz majčice Rusije, javili nam iz centrale SUBNOR-a, to mora da bude ih, nego kako...
Živojin ga je dočekao na stanici i odveo u službene prostorije gde su ga dočekali i ostali ratni veterani iz tog mesta, probao je neko piće koje zovu rakija, odmah su uši dobile purpurnu boju...
Posle kraćeg razgovora, Živojin je dovezao svoja kola, Ladu standard, šta drugo, pokazao Nikolaju da ide sa njim i krenuo ka Novim Kozarcima...
Vožnja je bila kratka, svega nekih desetak kilometara, na ulasku u selo je video stare kuće u nemačkom stilu, pitao Živojina nešto o istoriji mesta, ali ovaj nije baš bio rad da otvara tu temu...
Došli su u Mesnu zajednicu, tu ih je dočekao predsednik lično, stavio kravatu koja je pobegla sa maturske večeri, ljubazno im pokazao da uđu, Nikolaju je bilo jasno šta ga čeka kada je video buteljku sa žutim napitkom na stolu...
Kada je ispričao svoju priču, na čistom ruskom jeziku, koji su, gle čuda, ovde solidno razumeli, predsednik MZ ga je pitao koga traži...
Nikolaj reče da je došao da obiđe grob svoga oca Save Marčete, te ih upita da li znaju gde bi ga mogao potražiti...
Predsednik sleže ramenima i reče da je dosta vremena prošlo i da ima puno neobeleženih grobova, no u jednom momentu se seti :"Možda bi nešto mogao znati Jovo Marčeta, isto je prezime, da probamo..."
Već na pomen tog imena Nikolaju je zaigralo srce te sa radošću prihvati predlog...
Krenuše glavnom (i jedinom...) ulicom u selu do Jovine kuće, na velikoj kapiji je stajao uveli venac od poljskog cveća, znak da je tu skoro bilo svadbe...
"Dobar dan, domaćine, ima li koga..."
"Oooo, Mile, jes to ti, ćaća te zakarta, dedera, evo me u avliji..."
"Zdravo Jovo, sokole, evo ti gosta dovodimo..."
Nikolaj je lagano hodio utabanom stazom preko dvorišta do ambara ispred koga je stajao mršav čovek velikih brkova, njegovih godina...
Kada ga je video, počeo je plakati, sve mu je bilo jasno...
"O, đavola, što se čovek rasplaka, da ga niste što tukli, nerasti jedni..."
"Ma, nismo, Jovo, no se čovek raspituje za nekog Savu Marčetu, biće da ga ti znadeš..."
"A ne, no ga ti znadeš, pa to mi je pokojni ćaća, još u ratu poginuo, da se nisi ti dudovače neke kvarne napio... A otkud on za njeg znade..."
Nikolaj je prišao domaćinu, zagrlio ga i nastavio da plače...
"E, neka te, hajd, polako, šta si utamburio, nisu Turci na sokaku..."
"Ti... Moj... Brat... Jovan... Da... "
"Esam ja Jovan, to mi ime kršteno, no ja brata nemam, sve je moje Švabo zatuko u ratu, nemoj se, jadan, sa mnom šegačit..."
Iako je to izgovorio, Jovanu se čovek učini blizak, iz razloga samo duši i srcu znanih, iako ga nije poznavao, ni po imenu, ni po izgledu, pa umekša ton i reče:"Hajmo mi sjest u lad da prozborimo koju i da odmorite, ljudi, pa ćemo polako..."
Kada su seli i kada je Nikolaj počeo svoju priču, svi oko njega su polako zanemeli te, iako ne shavatajući baš svaku reč, počeli da se nadovezuju i sklapaju veliku životnu priču dva brata koje je vihor rata razdvojio...
Jovo, Jovan, je preživeo i tifus i bolnicu, ostao u tom mestu kod nekih starih ljudi koji su ga izveli do momačkih dana, kada je već mogao i sam o sebi da se stara, jedno za drugim se upokojili i ostavili mu malo imanje koje ga i do današnjih dana hrani...
Jovo se potom oženio, troje dece dobio, dve ćerke i sina, obe ćerke mu u grad otišle, sin ostao da čuva imanje, skoro se i on ženio, sad će i unuci još malo, eto...
"Kak... Tvoj... Sin... Zavut..."
"Savo, po đedu mu..."
"Gde...On... Seičas..."
"Eno ga u njivi, sad će on, samo da istanjira... Rode moj rođeni, brate moj jedini, ne mogu ti reći kolko mi je srce, oće da iskoči..."
Braća se zagrliše i tiho jedni drugog u obraz ljubiše...
Prođe malo vremena, eto i Save, viče sa traktora:" Oooo, Jovanda, otvarajde tu kapiju, đe su te noge odvele..."
"Ako te, magare, dolazi vamo, neš verovat ko nam je doša..."
"Ko, ćaća..."
"Ovo ti je stric rođeni, nikog od njega bližeg na svetu nemamo..."
Mladić se trže, unezveri, priđe Nikolaju i poljubi mu ruku, ovaj ga zagrli i u čelo poljubi...
"Pa kako, ćaća, esi mi reka da su svi naši u ratu izginuli, kako..."
"Šjedi, lutko moja lepa, saš čuti..."
Tako i njemu ispričaše celu priču, do kraja dana se dvorištem orio smeh i glasni povici, dođoše i komšije, nađe se tu i ića i pića, pjesme i priče...
Nikolaj je ostao kod svog brata da prespava, celu noć pričajući priče o dva života, hiljadama kilometara razdvojena...
Sutradan je rekao bratu da bi hteo odneti cveće i zapaliti sveću na grob svoga oca, ali mu je Jovo rekao da nema tog groba, već da su svi koji su tokom poslednjih godina rata ovde umrli sahranjeni u zajedničku grobnicu, tu je i spomenik palim borcima...
Odveo ga je tamo, ćutke su stajali dok je Nikolaj palio dve sveće ispred spomenika, nije zaboravio šta mu je djadja Leonid rekao na polasku...
Kada su se vratili kući, sačekao ih je Savo i rekao:"Ćaća i striče, pakujte se, idemo za Bosnu, palim ja svoga keca, dotamburaće tamo i nazad, nema od njega mašine bolje..."
"Pa kako ćemo...", reče Jovo...
"Ne brigaj ti brige, kad si mene u Svodnu vodio, i brata ćeš rođenog, nek vidi gde vam je ognjište bilo..."
"E, nisam te džaba pravio, lepoto moja, ljubi te ćaća..."
Nikolaj se mnogo obradovao, mladi Savo je uradio ono što on još nije uspeo ni da zatraži od svoga brata, krv nije voda...
Na brzinu se spakovaše, mlada snajka im pripremi poputninu, sedoše u ljutu mašinu, pa put Bosne...
Tokom puta, braća i mladi Savo su još puno toga uspeli jedni drugima da ispričaju, Nikolaj se nikada nije ženio, profesorska karijera mu je bila ceo život, sa toplinom je pričao o svom drugom ocu i majci koji su mu darivali toliko ljubavi i koji se sada, zasigurno, smeškaju negde iza oblaka...
Stigoše oni u Bosnu, pukoše zelena brda i stoletni hrastovi, livade i stare kuće...
Na desetak kilometara od Novog, smestilo se seoce Svodna, zapušteno i obraslo, nekoliko ljudi ispred jedine prodavnice čudno ih je gledalo dok se peli na brdašce Osredak, odmah pored brda Medjed, Magarac i Devin Jarak, kuda ni koza ne bi pošla posle police domaće rakije...
Tu je ostao temelj stare kuće u kojoj su se rodili Nenad i Jovan, te su izašli da ga obiđu...
Lagano su prišli ostacima trošne kuće i videli da je ispod kamena nikao žbun prelepih crvenih ruža divljakuša, ubrali po jednu i položili na mesto gde nekada nalazio prag...
Dugo su tu stajali i pričali, pokušavajući da dočaraju vreme u kome su njihovi roditelji živeli i sve muke kroz koje su morali proći da bi bar neko od njih ostao živ...
Noć se već prikradala, kada je Savo iz gepeka izvadio Polaroid i rekao da ih hoće slikati...
Braća su se zagrlila pored ostataka stare kuće, Savo je škljocnuo, slika odmah izađe...
Nikolaj je uzeo sliku i stavio je na kamen, odmah pored ruža, i rekao :
"Imeni Marčeta bilo, jest i budet, daragoi Savo, daragaja Jovanka ..."