Gospodin Moša

Kasno popodne na Gardošu oduvek je pružalo utočište muzama pesnika i slikara zemunskih, ništa drugačije nije bilo ni ove rane jeseni, te je kroz grupu zamišljenih umetnika blogougodni tamjan inspiracije lebdeo i donosio svetu nova dela o kojima će njihovi praunuci sa ponosom pričati...
Lagano i tiho, među njima je šetao gospodin od šezdesetak leta, pravog držanja i sigurnog koraka, često posvećujući pažnju nekoj od slika koje su pokušavale zarobiti delić sutona nad Dunavom, uz blagi osmeh odobravanja i podstrek ruci mladog slikara koji se još nije osmelio o svom delu bilo kome ozbiljnije pohvaliti...
Stari, ali uredni mantil, šešir i obavezna kravata bili su deo stajlinga gospodina koji je od devojčice u zabačenom kutku svaki dan kupovao po jedan cvet i stavljao u rever, noseći ga kao najplemenitiji orden...
"Dobar dan, gospodine Mošo."
"Dobra vam sreća, komšinice."
Uz lagani i dobro uvežbani naklon i podizanje šešira, gospodin Moša se javljao svima koji su svoju sreću i ognjište pronašli u ovom starom kraju punom priča i legendi, dok mu je lagani osmeh lebdeo na izboranom licu koje je govorilo o mnogim jesenima prohujalog života, svakako odudarajući od njegovog skoro atletskog držanja...
Tog dana gospodin Moša je osetio nešto uznemirujuće u vazduhu nad Strmom ulicom, nikako se nije mogao oteti utisku da će se nešto desiti, damari su mu treperili kao u neko davno zaboravljeno vreme...
Dok se spuštao prema Sinđelićevoj, primetio je manju grupu obesnih mladića koja je bučno komentarisala staru fasadu kuće na kojoj su visile dve korpice sa cvećem jarkih boja...
Čuo je izraze kao : buđavo, seljački, retardirano, trulo, te mu nije bilo baš najjasnije šta je toliko uznemirilo mlade ljude koji su gulili istu kaldrmu kao i mnoge generacije pre njih, no, svako vreme nosi svoje breme, te je i gospodin Moša rešio da zaobiđe ovu kakofoniju i krene kuda je i naumio...
Kao što često biva, život kroji čudne staze, te je iz kuće izašao stariji čovek, poznanik gospodina Moše, i zamolio mlade ljude da nastave svoj put...
To je izazvalo gnev u mladićima napupele snage koju nisu znali razumnije potrošiti, pa su počeli gurati starog čoveka i govoriti mu jako ružne reči u kojima nije bilo mesta milosti prema nekome ko ima godina koliko svi oni zajedno...
"Ovo je Zemun, rođače, nije Botanička bašta, skidaj ove gangule sa zida na 1,  znaš li ti gde se nalaziš, praziluku matori, molim, šta ..."
Prekidač koji je regulisao nivo tolerancije gospodina Moše glasno se uključio i njegovi koraci su postali automatski, krenuo je ka grupi mladića i pitao :
"U čemu je problem, gospodo..."
"Još jedan pobegao sa lopate, Lale, mora da je Happy hour na groblju, jebote..."
Glasan smeh razuzdanih mladića ispratio je laki osmeh gospodina Moše koji je krenuo ka svom ispisniku, uhvativši ga pod ruku, te je krenuo sa njim ka ulazu u staru kuću...
Na putu se isprečio jedan od mladića sa goteskno iskeženim licem i pitanjem :
"Da li gospoda žele čajne kolutiće ?"
U pokušaju da ga zaobiđe i uvede svog poznanika u kuću, gospodin Moša je osetio jak stisak na svojoj mišici, tu je diplomatija i tolerancija doživela svoj neumitni kraj...
Ne, nije osetio gnev, već žal zbog onoga što je znao da sledi...
Njegovi izvežbani pokreti prepakovali su hrabrog junošu kao origami patkicu, nije stigao ni da progovori, a već je svesrdno ljubio staru uličnu kocku...
Njegova dva drugara su, ne malo iznenađeni, krenuli ka gospodinu Moši, jarosni kao lavovi pred ranjenom zebrom u savani, ali ih je dočekala ista sudbina, te su se, uz arije jauka, pridružili svom drugaru na kaldrmi...
Gospodin Moša u tom trenutku nije razmišljao, samo je sledio rutinu poteza koje je uvežbavao skoro celog svog života, ne misleći o tome šta dolazi posle...
Kada su se pridigli, mladići su unezvereno gledali u starijeg gospodina koji je i dalje mirno stajao pred njima, očekujući njihov sledeći potez, bez ikakvog traga uzbuđenja...
Jedan od njih je nanovo pokušao da ga udari, ali je kasno shvatio da neke lekcije u životu ne treba ponavljati, te je njegov nos izgubio bitku sa obližnjim hidrantom...
Drugari su ga pokupili kao krpenu lutku i užurbano nastavili svoj put, bez želje da se dalje upuštaju u ovaj vid nezdrave aktivnosti, nervoznih pokreta i sa velikim čuđenjem...
Dok je smirivao svoje prste koji su igrali kao na klaviru i polako se vraćao u normalu, čuo je glas svoga poznanika:
"Gospodine Mošo ..."
"Sve je u redu, dobri moj, jesi li ti dobro ?"
"Da, ali kako, pa ..."
"Duga je to priča, komšija, duga..."
"Hvala vam do neba, ko zna šta bi se desilo da vas nije bilo."
"Nema na čemu, ne verujem da bi se oni usudili, to je obest koju mladost nosi sa sobom, neće se oni vraćati, ne brinite..."
"Svratite, makar na kafu, molim vas."
"Drugi put, komšija, drugi put, moram ići kuda sam naumio, čekaju me."
"Onda drugi put, obavezno, kada budete imali vremena, hvala još jednom, sreća vas čuvala, gospodine Mošo."
"I vas, komšija, i vas, dovidjenja."
Gospodin Moša je nastavio svoj put do restorana Sač u kome je svaki dan večerao, smirujući probuđenu goropad, razmišljajući o surovom vremenu za koje je mislio da se više nikada neće ponoviti...
Seo je za svoj sto, dok mu je poznati konobar donosio ceđenu pomorandžu i uplovio u sve što svom poznaniku nije mogao ispričati ...
Setio se svog detinjstva u Dubrovačkoj ulici, odlaska u Aškenasku sinagogu, Roš Ašane kada je slatko jeo hleb sa medom, poklona koje je dobijao za Purim i obilja voća za Hamiša Asar Bišvat, svojih rano preminulih roditelja i rodjaka koji su ga odveli na školovanje u Izrael...
Tamo je upoznao svog kasnijeg mentora, čuvenog Cvi Zamira, direktora Mosada, u kome je i sam prošao žestoku obuku i priključio se jedinici za specijalne operacije - Metsadi, pokazavši zavidne rezultate...
Sećao se i mnogih akcija u kojima mu je glava prečesto bila jeftina, ali se uvek uspevao izvući, zahvaljujući izuzetnim fizičkim sposobnostima i psihičkoj snazi....
Sa ponosom se prisetio i Operacije Entebbe, kasnije nazvane Operacije Yonathan, po ubijenom zapovedniku Yonathanu Netanyahuu, starijem bratu premijera Izraela Benjamina, gde je, kao jedan od 200 komandosa, uspeo da oslobodi taoce iz aviona koji je oteo PLO u Ugandi...
Setio se i dana kada se vratio u svoj rodni Zemun, u staru kuću svojih roditelja, svojih suza kada je video ruinu koja je od nje pretekla, mesece i godine sredjivanja, uređenja svakog kutka sa puno ljubavi, posvećenosti želji da sačuva uspomenu na njih i vreme koje je bilo neodvojivi deo samog bića gospodina Moše...
Voleo je svoje reminescencije, uživao je u plovidbi iza spuštenih kapaka, u tom svetu je nalazio sve ono čega nije bilo u jednoličnoj svakodnevici...
Završio je večeru u svom omiljenom restoranu, nekadašnjoj sefardskoj sinagogi, u ulici koja nosi naziv čuvenog Rabina Jehuda ben Šlomo Haj Alkalaja, mirno krenuvši do svoje kuće u obližnoj Dubrovačkoj ulici, prepustivši se čarima snova...
Posle nekoliko dana, tokom šetnje po Gardošu, ponovo je sreo svog poznanika, svratio u njegovu kuću i upoznao se sa njegovom porodicom, nastavili su druženje još dosta posle toga, sve do dana kada je duša starog gospodina Moše dobila svoj poslednji poziv...
Hevra Kadiša, društvo za ispraćaj pokojnika, pripremilo je očišćenje - taharu za gospodina Mošu, kao i ispraćaj - levaju, bez cveća, venaca i muzike,sve do starog jevrejskog groblja, gde je Rabin čitao psalme iz Biblije i govorio o vaskrsnuću...
Potom su svi pristuni uputili gospodinu Moši izvinjenje za sve svoje grehe prema njemu, položili po tri lopate zemlje u njegov grob, dok je sin njegovog poznanika iz Sindjelićeve ulice, bar na simboličan način, uzvratio starom gospodinu za pomoć svom ocu, i iz kutije izvadio šaku Izraelske zemlje, bacivši je u njegov grob, kako bi stari gospodin Moša pronašao svoj put do vaskrsnuća...