Mihajlo i Bisenija

Mihajlo, nesrećo, znaš li koliko je sati ...
Neka te, Biso, eto me još malo...
Mihajlo, ustaj, sunce te ne gledalo, već je i Rista činovnik otvorio mesnu zajednicu, a znaš da je on poslednji...
Hoću, Biso, srećo, samo da presložim sve u sebi, znaš da sam sinoć...
Jesi, tugo moja, jesi, eno flaše još na stolu, bar da je svet ne gleda...
Ko će gledat, Biso, znaš da nam i poštar samo za tarabu račune okači, i kučići ne zalaju kad prolaze...
Uvek odgovor imaš, komušo jedna, da si takav i u polju, mala bi nam Amerika bila...
Dobro je, Biso, srećo, eto, letim, ne hodam ...
Prvo do Javorke skoči, steona je, malo popričaj sa njom, znaš da voli zorom čuti glas...
Hoću, Biso, hoću, dela da prospem par kapi vode na ove oči otežale...
A i ne otežale ti, kad samo u čašicu gledaš, muko moja...
Dobro, de, idem...
Ne zaboravi posle stajnjak prevrnuti, eno ga zapeko ki prva ploča na kući, još malo pa ćeš ga macolom razgrtat...
Hoću, Biso, i to, nisam zaboravio...
A jesi l zaboravio da je danas četvrtak, cancane ...
Jes, četvrtak je, šta ono bi danas...
Stočna pijaca na Lipljem Polju, Mihajlo, prasce trebaš odagnat, prošloga si četvrtka reka da ti je mučno, pa ćeš sledećeg, moreš tako do Djurdjevdana, pa ćeš ih šleperom voziti, ćuskijo nebrušena...
Jest, pametno moje, sva si ka oni komjukter, ne treba ti ćitab ni olovka...
Mani se sprdnje, kalauko, nego šindru onu što je pala pre neku noć zategni, da ti se vrane na glavu ne opogane, možda bi se tek tada opsjetio...
Hoću, zumbule moj lepi, da ako imaš još što, malo je to za mene vakog ...
Na brabonjaj, čuturo pohabana, nego kreni da za dana sve pristigneš...
Hoću, sunce moje zorno, hoću, no moram da se prekrstim i jednu mučenicu sažgam, valja se, da dan valjano počne...
Eto, ni oči otvorio nisi, a već se za butelju hvataš, ako te Slavko traktorista onomad nije satro, ona će svakako...
Neka Slavka, dobar je to čoek, ko je meni kriv što idem ulicom noćom bez svetala i registracije, on je pretico po propisu...
Mihajlo, kreći, skoro će podne, pasaugo krnjava...
Dobro je, šećeru moj, nisam tolko trčo ni kad su nam Nemci svraćali u goste...
Nisi ti trčo, tugovanko, ni kad su te vilama jurili posle glasanja, kad si im se na kutije ispovraćo, sve si ti, blagoš mene, zaboravio...
Zaboravio, jašta, melemu moj, to je put kojim rado hodim...
Hoće li te išta naterat da kreneš, bukvo cepana, da ti Tita, Dražu i Karađorđa zovem, ne bi li te iz kuće poterali...
Neka Biso, hitam, samo još nešto moram obavit, pa ću sve redno...
Kud ćeš sada, trstiko šunjava, uvek nešto smisliš kako bi uteko...
Moram ovo, Biso, bez toga mi dan ne valja počinjat, eto već pet godina ...
Pa šta ćeš i kuda, Mihajlo moj bezekasti...
Moram ti cveće na grob poneti, niklo u bašti, eno ga, miriše i do neba raste, a boje kao na onim slikama u opštini što smo onomad gledali...
Biso...
E, neka, dobra si ti meni bila, da se s tobom razgovorim i ovim rukama žuljevitim pomilujem...
Hajd, Biso, neka ti je lako i mirno tamo gore, i ja ću još malo, samo da još koju mučenicu popijem...