Poziv mi je upućen od strane Stalnog Komteta Centralnih banaka Evrope, a sve to se odvijalo u bratskoj nam Francuskoj, tačnije u gradu svetla, muzike, dobre klope i još bolje ljubavi - Parizu ...
Pošto ne letim (alergičan sam na kerozin, tankujem isključivo domaću prepečenicu ...), odlučih da idem autobusom, što me je veoma približilo Fileasu Fogu jer je put potrajao dobrih 27 sati, doduše sa 3 pauze, ne kažem ...
Po dolasku u blještavi Pariz i odmoru u hotelčiću sa preslatkim bistroom ispred, sledećeg jutra sam obišao fokalne tačke grada kao deo standardnog itinerera (ni ja ovo ne bih razumeo da mi nisu preveli, stvarno ...), te su arhivirane slike ođe ja i Ajfelov (gde Srbi drže liftove a Indijci suvenire...), ođe ja i Trijumfalna ('ble ih stepenice...), ođe ja šetam na Champs Elysees (gledaju me neke tamnopute trebe, a ja baš neću ...), ođe ja plovim Senom do Notre Dame (iskrivi kičmu kol'ka je ...), ođe ja na Montmartre (sve pjano i ludo, sreća pa im je tu Sacre Coeur za ekspres indulgencije ...) ...
Sutradan, posle tankog doručka, na sebe Zileri + Loranova palačinka + gilje neki Fratelli, khm ahm, drugovi i drugarice, nisam mnogo davio, svi pažljivo slušali, ja pažljivo uzeo tisuću evrova za uloženi trud, na ručak u obližnji restoran sa ekipom koja mi je objasnila da je to Alzaški biftek sa nekim travkama, mislim se, gde li mi je Blagunja Avramoski sa burekom na kočionom ulju, eh ...
Kaže meni prijatelj Thierry Desanois, idemo kod mene kući, tamo ćeš noćiti, dobro, sedosmo na neki vozić TGV, juri ko da ga sto đavola goni, a tebi milina dok slušaš Baha i pijuckaš produženi, stigosmo očas (200 km...), selo Žumel, 35 kuća i malo više stanovnika, crkva i dve kafane ...
Dočeka nas žena i podmladak, veseli, rumeni, hajmo nešto prezalogajiti, veli ona barbekju, hajd, svašta sam proguno kroz tripice, kad ono roštiljče od 2 metra, ka da sam pokojnoga đeda vido ...
Pobacaše neko mesište po njemu, nema vune i rogova, valja izesti, dođoše i komšije, reč po reč, ima li kod vas struje, bojite li se tigrova, koliko žena imate i tako ...
Posle PHP lekcije shvatili su da nam Togo nije baš blizu, što i nije bilo značajno kad smo satrli šestu buteljku odličnoga vina ...
Potom, odvedoše me na neku livadu, spaljuju lutku od slame, pevaju, sviraju, opet klopa, izvuče me neka tetka od 25 leta da igram, bruka i sramota ...
Spavao kao beba uz poj ptica i miris sveže lavande, eh ...
Sabajle doručak, idemo do vikendice u Denkerku, hajd, ono more im nikakvo, Dražin Vrt je zakon, u povratku mi domaćin reče da su mi spremili iznenadjenje i da ću noćiti u obližnjem zamku Chateau de Chaussoy - Epagny koji gazdarica samo zbog mene otvara, kakva čast ...
Dođosmo u Gornju Dubravu, zamak lep, bašča povelika sa sve labudovima i tičurinama, grofica nas dočekala, rukoljub, domaćin se pozdravi i ostavi me tamo, kud ću, šta ću, gospoja mi objasni da je soba spremna, provede me nekim hodnicima punim oklopa i prepariranih međeda, vukova i tica ...
Soba kao stan predsednika opštine Surdulica, krevet sa baldahinom, neki mrki likovi me gledaju sa slika, uh ...
Ode i gospoja, osta ja sam ka u gori vuk ...
Šetaj malo po dvorištu, ne smem u one hodnike, do sobe nekako stigo, valjda neće onaj zemo iz Transilvanije baš noćas ...
Prođe i ta noć, ripih na sabajle, mislim da dočekam gospoju groficu, ete ona već spremila doručak, kontam, bela kafa i kroasan, šta drugo ...
Mac malo ...
Rekao njoj Thierry da mi Srbi mnogo volimo da žderemo pa je gospoja htela učiniti plezir i nasekla mi 2 parčeta praške šunke i kačkavalja, taman u lulu da stavim, gozba prava, ljubazan smešak i laka konverzacija ...
Dođe po mene domaćin, kako je bilo, super, nikad lepše, hajmo mi nazad, večeras mi je autobus, a ne može, prvo do Amijena, hajd ...
Obiđosmo tamo grob Žila Verna gde ovaj ko fol ustaje iz naprsle ploče, kul je bio lik, katedrala u otom mestu je druga po veličini u Evropi, čak je ni Nemci nisu za rata gađali, svratismo u neki podrum vina, pa sam se obrukao kad mi prodavac reče koje ćete, a ja - dajte neko nako, bolje - mi loše ne držimo - gde je bunar da se bacim - uzeh 2 flaše ...
Pita me Thierry šta bih ja još, rekoh, za poklone par parfemčića i neki sir buđav, u radnju, pokupih tu ponešto, nazad kod njega kući, da se spremim i na voz do Pariza ...
Kad, njegova mila em draga vuče još jedan kofer, nije moj, ja sve spakovao u moju original Cheng Zhuo torbu, čije je ovo, tvoje, kako, lepo ...
Onaj moj prijatelj išo za mnom i sve što sam ja kupovao, on dodao još toliko, plus koferče, lele, crven ki bostan pred školsku godinu ...
Uzeh to, izljubih se i zahvalih, na voz, prc i Pariz, autobus, Argonauti, na našoj granici me pita ljubazni carinik - da li je ovo vaš kofer - sad jeste, a nije bio - morate platiti 50 evra carinu - pa to su pokloni - niko, zemljače ne poklanja 6 flaša vina, 8 sireva i 12 parfema - ma - aa - vidim, bolje da platim nego da merimo čiji je veći ...
Došao kući i još dugo sređivao utiske sa ovog lepog puta, prilike da upoznam ljude drugačijeg mentaliteta, da u njima prepoznam iskonski osmeh i dobru dušu ...
Bon chance, mes amies ...
Нема коментара:
Постави коментар