Index 202

Hej godine mlade, hej godine lude ...
Završio srednju školu, ostavljam iza sebe gimnaziju u Šumicama, kao i bezbrižno vreme koje su ti dani sobom nosili ...
Tokom obaveznog dela razmišljanja kojim putem dalje, svaki dečačić koji prvu bradicu s ponosom plasira želi da bude u trendu, da se dokaže sebi i okolišu, da izmami pokoji osmeh i iskru u oku baš te devojke i da se dokaže sposobnim za bitku sa svakodnevicom, gazeći preko pune linije na jedan ...
Svi, baš svi, slušali su tih dana radio program "Index 202" koji je nosio poruke umilne uhu omladine, kao i nežnu notu provokacije malo starijim sugrađanima u vremenu kada je slobodna misao bila rizična i u pokušaju ...
Kad, viđu vraga su sedam binjiša, izađe oglas u kome traže mlade novinare zbog proširenja posla, te mi se javi suluda pomisao da bih mogao pokušati - me ne, otkud sam ja za to - a što ne bih - ma, znaš koliko će se ljudi javiti - pa šta, ako ne probaš, nećeš znati - treba za to mozak i po - ma, ko ga jebe - i tako ...
Javna audicija u velikom amfiteatru PMF-a tog i tog dana, naoštrio se i krenuo, ko velim, neće valjda baš toliko ljudi da nagrne ...
HIC ...
400 duša čeka ispred, sve pršti od priče, saveta, dogovora i sl ...
Bem ti mesečinu sjajnu, nema šanse, da li da okrenem na pivo u Skadarliju, ma hajde, kad si već tu ...
Ušla horda u amfiteatar, negde u daljini, kao na Frejzerovom meču u MGM-u, vidi se komisija u sastavu Radoman Kanjevac, Steva Vuletić, Voja Žanetić, Saša D. Kovačević, Petar Lazić i Jugoslav Ćosić, brdo papira ispred ...
Dođoh, upisah svoje podatke, test papir i u klupu, kolona klajše, nikad kraja ...
Posle nekih petnaestak minuta, vidjeni Index moguli zamoliše plebs da se utiša i dadoše nam test zadatke, okvirno vreme i par pošalica da razbiju tremu ...
Ko velim, kad već imam olovku i papir, hajd da bacim nešto, bruka i sramota, golube beli ...
Rudimentarna duhovitost i poznavanje velikih i malih slova su mi pomogli da sastavim nekoliko pasusa, te nisam napravio aviončić od papira, predao, osmeh, hvala, dovidjenja, sad može pivo ...
Naravno da nisam gajio nikakvu iluziju, retko mi se u životu događalo da nešto na tanjiru (plekanom, ne srebrnom...) dobijem, pa sam već bio zadovoljan sobom što sam i taj prvi korak napravio, pokušao, ne moš reći, eto ...
Prođe nekoliko dana, život uskotračno teče i dnevne obaveze kroje svoju mapu, kad stiže pismo ...
Pravo pismo, otkucano na pisaćoj mašini, kratko i naslovljeno na moju malenkost, nije plavo, već sam dobio vojni poziv, plavci me nisu nešto hvatali lately, hm ...
Okrenem - Index 202 !
Sunactižarkiisvakioblaknanebujebemdatijebemnijemogućeneverujemmajok ...
Otvorim, a ono piše lepo : "Pozivate se na razgovor u redakciju radio-programa "Index 202", tog i tog dana, u toliko i toliko sati, potpis, pečat, sve ...
Držim ono pismo, gledam u njega, naginjem glavu nalevo, pa nadesno, kontam da li je pravo, jeste ...
Trema, šta ću sad, jesi li hteo, jesi, ako jedeš govna, zalivaj s vruće mleko da se ne zagrcneš, hajde ...
Odem na razgovor u zakazano vreme, najlepši (čitaj : jedio čisto...) džins obučem, fazoniram bradicu, midoremifaso i taj rad ...
Dolazim na prijavnicu zgrade Radio-Beograda, koračam polako kao da ulazim u Keopsovu piramidu, na ulazu portir sa 4 udarničke značke - đe si pošo - ja tamo - ma nemoj - evo poziv - daj da vidim - kako ti je ime - tako - daj ličnu kartu - evo - čekaj da te upišem, nije ovo pijaca - dobro (već ličim sebi na devojčicu sa šibicama ...) - znaš li gde je to - ne, prvi put dolazim - eno ti lifta, pa na peti sprat, desno, piše na vratima - hvala - đe ćeš - pa tamo - a propusnica - e, da, hvala - joj, zamlate - izvinite - na ti ovo - hvala ...
Lift, peti sprat, noge se tresu kao trska u Sibiru, dolazim, vrata otvorena, unutra karakazan od ljudi ...
Piše lepo : Redakcija ...
Dobar dan, niko ne reaguje, svi u transu,  galama, čekaj da prođem, ko si sad pa ti, držim onaj poziv kao hajlender pred poreskom upravom, dok mi se ne smilova neki devojčurak i pokaza prstom na Stevu Vuletića,  sekretara, pomoćnika, zamenika i glavnog administrativca tadašnjeg Indexa ...
Dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, sačekaj, samo da ...
Povukoh se u neki ćošak da me neko ne zvekne, slon u staklarskoj radnji, svi su u frci, ljudi, šta je ovo ...
Posle desetak minuta mahnu mi Steva, ja za njim kao koker španijel, sedi, ti si, taj si, dobro, znaš li zašto smo te zvali, nema pojma, ali hvala, mani to, nego da dodješ ti sutra u 15 h sa ostalih 10 ljudi, vi ste prošli na audiciji, jesi li kada radio nešto ovako, ne, nisam, dobro, hajde, vidimo se sutra, dobro, hvala ...
Toliko, ne znam kako sam potrefio vrata i lift, nisam zaboravio ličnu kod kerbera, dođoh nekkako kući, sve još tarlaka u glavi, dobro, sedi, u redu je, može pivo, može, e tako ...
Noć puna raznih slika i svetske slave mladog novinara koji je već u San Tropeu i Fajnanšel Tajmsu, klasika ...
Sutra u 14,47 eto mene opet kod čove u plavoj besprekornoj uniformi, sada već iskusno dajem ličnu kartu, nema komentara, znaš li đe ćeš, naravno, svašta, lift, peti ...
Nema gužve, (kasnije sam skontao da se Index emituje od 14 do 15 h pa je zato ona gužva bila pre podne, aha ...), nekoliko neznanih ljudi i desetak unezverenih lica kao moje, zdravo, ja sam taj i taj, ja sam ta i ta, lepo, isto zbog..., isto, nisam uključio startersku mašinu, nije bila prilika, možda posle, guza taman i tako ...
Dođe Steva, hajmo omladino ovamo, kancelarija u kojoj je bilo toliko papira, postera, magnetofonskih traka i nedefinisanih predmeta da smo morali veoma pažljivo gaziti da nas nešto ne ugrize ili bar jaukne ...
Sedi, gde da sednem, majke ti, neka, može i stojećki, neće biti prvi put ...
Znate li zašto ste ovde, znamo, pregledali smo mnogo radova, vaše smo izdvojili, neka vam to bude na čast, bilo je sjajnih, ali ste vi originalni i našli smo da imate potencijal za rad u Indexu, što ne mora biti tačno, a na vama je da to potvrdite, probaćemo, ne nadajte se nikakvim parama, odmah da vam kažem, honorari su kao letnji sneg, ako što i kapne, trebaće dosta vremena i truda, morate žestoko zapeti i dosta proje pojesti kako bi došli do toga, rudarski je ovo posao, što pre to shvatite, to bolje ...
Ima li pitanja ...
Vidim svi ćute, pa rekoh da budem baja, kada možemo početi sa radom ...
Okrete se Steva sa smeškom princeze Jelisavete i reče - pa, već ste počeli ...
Na čelu mi je fluorescentno pisalo - tup, glup i lajav, no brzo utonuh u šarmatno ćutanje te ne propadoh u zemljicu crnu ...
Spisak, vas 3 sutra, vas 3 u sredu, ostali u četvrtak, redaktori su vam ti i ti, od njih ćete dobiti zadatke, srećno, pa se dokažite ...
Tako i bi ...
Dodjoh prekosutra, redaktor Saša D. Kovačević, dobar dan, dobar dan, ko zna šta je ovo, znam ja, reče Miki Ćulibrk, to je Uher magnetofon, bravo, zalepi ga za leđa i pravac u Lumumbu, da snimite izjave studenata o poskupljenju bonova za hranu, kratko, do 3 minuta ukupno, jasno, hajde ...
Pogledasmo se Miki, Sonjica i ja, idemo i sejemo hiljade bistrih ideja o tome kako bi to moglo dramaturški da izgleda, koji profil, šta je poruka, Miki gleda baterije, u redu je, idemo na prevoz, ne zaklapamo sve vreme, entuzijazam probija sve granice ...
Studentski dom, jurimo učene glave u pokušaju, svaki peti nešto kaže, ništa zanimljivo, navodiš ga na temu, on priča o ajvaru, šta sad ...
Momak i devojka ispred pekare, jeste li iz Doma, jesmo, pa šta mislite o tome, mislimo, lepo, zrelo i duhovito, OK, imamo bar nešto, još jednog sa Glamoča navatasmo, retke su bile reči koje bi mogle bez glasnog BIIIP upasti u snimak, hajmo nazad, treba do redakcije, montaža je do 17, šta stigne, stigne, dalje kao da i nije bilo ...
Došli kod Saše, on presluša, mi pričamo uglas, on i ne sluša, još petoro mu neke papire daje, nema pojma o čemu ko priča ...
Puni želje i nade da će nam se glas po prvi put u etru čuti, čekamo da prozbori, on ništa, maše nekakvim papirima, mi sedimo, čekamo ...
Vrati se, pet minuta do 17 h, Sonjica ga pita šta je sa prilogom, on samo odmahnu rukom i reče :"Ma, nema mesta u košuljici, drugi put, vidimo se ponovo u sledeću sredu ..."
Lađe potonule, svako na svoju stranu, gde je greška, o surovi živote ...
Čuli smo se još nekoliko puta do sledeće srede, spremali strategiju i ideje, razrađivali planove, da nas je imao Napoleon, ne bi Rusije bilo ...
Dođe i ta sreda, redakcija, malo opuštenija atmosfera, hajde da vas čujem, sipaj, sipaj, aha, dobro, već viđeno, ne može, dosadno, nije tema za nas i tako to ...
Setih se priče jednog drugara o broju studenata po smeštajnoj jedinici u Loli i spavanju na ormanima, rekoh, nema šutiranja po cevkama, tišina ...
Dooobrooo, hajde, probajte ...
Yeah ...
Snimili, doneli, odobreno uz značajno skraćenje, nije ni tako loše, u montažu, upisano u košuljicu, sutra u program ...
Aj, te sreće kada sam svoj glas čuo sutradan iz Telefunkena ...
I tako, dani su prolazli, ređali su se razni prilozi i dogodovštine, sve dok, posle nekoliko meseci i prvih tanušnih honorara nisam dobio Press karticu sa svojim imenom, likom i delom ...
Da sam je mogao zakucati na čelo, ne bih časio ni časa ...
Vreme je učinilo svoje i mladi buntovnik se kalio među iskusnim novinarskim vucima te se stekao i neki mali kredit kod njih, upao u ekipu, počeo da radi ozbiljnije stvari, teme, komentare, pa na kratko, i do pozicije redaktora da dogura ...
Umešale su se tu i Nove omladinske novine, Ritam Srca na Studiju B, razne tematske večeri, tezge na primorju, ulaz na mnoga vrata koja su do tada bila zatvorena, žurke, face i sve ono što je do skoro bio samo neostvareni san mladog momka koji je tražio sebe po širokom polju života ...
Stigao je i poziv Beogradskog TV programa, krenula je druga vrsta priče, ali je to za neki drugu prigodu ...
I dan danas licem mi proleti slatki osmeh kada se setim tih dana i žara koji me je kroz taj period života vodio, sreće zbog tako malih, a tada kapitalnih stvari koje su mi pomogle da vidim i onu šarenu stranu, upoznam mnoge ljude i prošetam mestima o kojima sam samo u pričama slušao ...
Živeo, mladiću, i hvala ti za taj osmeh kome se rado vraćam ...