Regrutacija, mornarička pešadija (marinci Semper Fi, lanac ti zemlje zaorane ...), odredište Brionska ostrva ...
Došlo doba, moj Milane, juhu, jahu, pesme, pića, veselio se narod, jesen '80, Tito umro, a ja na voz i u Pulu ...
Tamo više vojske svih duginih boja nego civila, svi gledaju kroz tebe, kasarna "Karlo Rojc", dobar dan, dobar dan, hajd tamo, zapraši, ošišaj, zaduži, upoznaj, možeš u spavaonu, to ti je odmah pored učione ...
Tamburaj 3 meseca, izučih i za desetara, vazda mi je u krvi bilo da nekom podviknem (još vežbam, računam na 17. reinkarnaciju ...), guli po kamenjaru Barbarige, Medulina i Katarine, ispod šlema mozga nema, skači u vodu, skači iz vode, neprijatelj desno, levo, gore, dole, kako samo stigne svuda, došlo doba da se čvarci prošetaju i zadužim svojih deset mučenika ...
Čita komandir raspored, ovaj tamo, ovaj vamo, mene nigde ...
Kad, pred kraj, ostadosmo samo Mladjo iz Rijeke Crnojevića i moja malenkost, ostali već otišli, dođe komandir do nas, sede i reče : "Vi ste pokazali najbolje rezultate i zato vas šaljemo na posebno mesto gde će do izražaja doći vaš zdrav odnos prema JNA i državi, budite odgovorni kao i do sada i vaša služba će biti zabeležena svetlim slovima ..."
To mi je bila jasna lekcija iz demagogije, kasnije sam joj se često vraćao ...
Kamionče ispred, Mlađo i ja u njega, na brodicu, do Velikih Briona, Peneda, dok, čekaj manju brodicu 3 sata, gde idemo, reče nam jedan prozukli zastavnik - Mali Brioni ...
Uh, jebem ti žarulju, čuli smo priče još na obuci o tom zloglasnom ostrvu koje moš prepišat' posle trećeg piva ...
Dođe brodica, mi se utrpasmo sa još dvojicom civila u trenerkama, kud li će ovi, pa polako, po sata do majušnoga ostrva ...
Prilazimo doku, vidim desetak neformalnih mladića, ostatak Woodstock-a, mašu i nešto galame ...
Ova dvojica odgovaraju, veselnici, mi se skupili ko plata posle 5. u mesecu, čekamo ...
Siđemo sa brodice, ova raja prišla, ni dobar dan ni kako je familija, no odmah za ranac ...
Mlađo se nešto otim'o, meni sve bilo jasno pa otvorih supermarket, nestalo robe za razduženje u roku od ništa ...
Utom dođe i vodnik, jedini koji je imao uniformu i ličio na vojnika, nešto zagalami, kromanjonci se raziđoše, hajte sa mnom vas dvojica, dobro ...
Uđosmo u neku brvnaru (jednu od ukupno 4 na ostrvu : oficirska, kutak/kantina, spavaona i kuhinja/trpezarija), tu nam reče da zaboravimo sve što su nas na obuci učili, ovde je straža i samo straža i to mrtva (posle sam shvatio da to znači pucanje bez pitanja ...) ...
Nađite krevete, evo vam Lasla, on će sve da vam objasni, hajmo polako ...
Naprtismo ono što je preteklo od robe, pa u spavaonu, pokaza nam krevete vispreni Mađar koji je bio i kuvar i kantinjer i urolog i vrač lokalni (kasnije će se ispostaviti - vrlo bitna figura ...), seli Mlađo i ja, pogledali se uz glasan uzdah, reči presušile, zategli uniformu i na raport kod oficira ...
On se izvalio ispred svog ofisa, gleda dve pritke koje stoje mirno i smeje se ko baba na mladog stripera, kaže opušteno, bre, sedite ovamo ...
Mi upitasmo za raspored i obaveze, on se samo nasmeja i pokaza na jorgan tablu sa smenama straže na 5 ostrva : Grongera, Orzera, Madona, Galija i Vanga te reče : "To vam je to, momci ..."
Trebalo je čitavih pola sata da skontamo priču o nadahnutoj službi i obuci mladih vojnika koju smo, kao što je predviđeno, trebali obavljati, a sada je palo u domen čiste naučne fantastike ...
Polako smo upoznali i ostalih dvadesetak vojnika, ako su se tako mogli nazvati, jer je ovo bila poslednja ispostava pre Plutona, gde se od čelične discipline mogla dobiti samo poluosovina u lubanju ako se neko predstavi svojim činom i znanjem ...
Zvali su ih, ne bez razloga, Vukovi sa Malih Briona, tu su dolazili po kazni kako bi ih sklonili u narednih 9 meseci i posvetili se redovnoj vojci ...
Jedino i isključivo zaduženje je bilo čuvanje granice na moru prema kapitalističkoj Italiji u kojoj su se redovno (kako su nam objasnili na časovima Političkog obrazovanja i vaspitanja...) kovali planovi za invaziju na suverenu i samoupravnu Jugoslaviju, pri čemu je nas dvadesetak predstavljalo odlučnu i odlično opremljenu vojnu silu (imali smo i jedan M 53 puškomitraljez, jeste...) koja ih je od toga redovno odvraćala ...
Krenule su prve straže, po par dana na svakom ostrvu od kojih najveće možeš i kamenom prebaciti posle tankog doručka, sem Vange na kojoj je ipak bilo i životinja (naučiš brzo da laminu pljuvačku ne možeš oprati 3 dana i da orangutan Žorž više voli mesni narezak od banana koje redovno dobija, a nikad ne okusi ...), vinograda (gde se vino pravi od grožđa koje je Stari dobijao od mnogih državnika svetskih, a vojska pretakala iz buradi u reprezantativne flaše, naravno da je bilo rashoda, svašta ...) i čuvenih Titovih mandarina koje je on slao deci širom domovine ...
Svašta se događalo, vreme je prolazilo, navikli smo se na neformalni vojni rok sa seljakanjem od ostrva do ostrva, naučili smo čak i da uživamo u pogledu sa tvrđave grofa Ćana koja je do pola potopljena, sirupu od narandže, nugat keksu i 57-ici (što su bili jedini predmeti u mini kantini, a vodnik je pušio 57, pa vi kako hoćete, nema drugih), prečistoj vodi na skromno uređenoj plažici, pecanju raznih vrsta riba i njihovom spremanju na gradele (ako ne naidju galebovi u brišućem letu, pa posle ide kaznena ekspedicija sa komplet naoružanjem), pričama saboraca u kojima je sve prštalo od ljubavi, snage i časti, italijanskim TV kanalima posle ponoći (radarska antena od 15 metara, naravno da smo gledali školski program...), smehu i suzama, rečima i nemuštim gestovima, meditaciji i trenucima potpune nirvane dok more i sunce najlepše pesme pevaju ...
Ljudi se u toj izolaciji vežu jedni za druge, sve priče postanu zajedničke, pismo sastavlja konzilijum, klopa, lova i piće se uvek dele na ravne časti, jedini je to bio način da pretekne malo čistog mozga ...
Bio je tu i mučeni mačak Marko sa činom razvodnika (on je stvarno razvodio stražu po mestima jer je tako naučen...) kome smo upriličili da vidi i mačku u Fažani prilikom jednog od odlazaka u nabavku (pobegao je odmah nazad na brod...), lakše mu je bilo sa pacovima i gujama na ostrvu, a tako je dobro znao da sluša lament ubedačenog marinca ...
Dani dolazili, prolazili, događalo se svašta, nemačke jahte sa obnaženim djevama u prolazu, zalutali surfer Grk koga Jovica iz Prokuplja umalo da pošalje na teferič kod Zevsa, delegacije koje smo viđali samo izdaleka ...
Jedina poseta koju sam imao bila je 2 meseca pred kraj, kada su mi babo i mati došli da se slikaju i vode me na ručak u Fažani (trebalo mi je 3,5 sata da dodjem do njih i toliko da se vratim, ukupno smo bili 1,5 sat zajedno...) ...
Da, bilo je i faza kada ta izolovanost udara kao malj pa se šovek uželi malo šareniša, ali to prođe brzo i sve se uklaviri kao i pre ...
Propustio sam da istetoviram zaštitni znak na ramenu - vuka koji zavija dok je bledi mesec u pozadini, nešto nisam bio u fazonu ...
Polako se bližio i kraj, mnogi su odlazili, srdačno i iskreno smo se pozdravljali i ispraćali ih zavijanjem dok ih je brodica poslednji put odvozila sa ostrva ...
Poslednji smo na ostravu ostali Mlađo i ja, rekoše nam da za koji dan stiže kompletan kontigent nove vojske, poslednje veče smo proveli sami na ostrvu, nismo spavali nego nazdravljali našim drugarima i prisećali se svih onih dana koje smo ovde proveli ...
Došlo je i to jutro, spakovali smo stvari (ostavili su nam sve za razduženje, nije bilo manjka ...), brodica je došla, lagano smo ušli na nju dok je srce lupalo, krenuli smo nazad, ostale su prazne barake, dobro poznata plaža i senke ljudi sa kojima smo proveli jedan upečatljiv deo života ...
Ne, nisam uspeo da zadržim suze, nije ni stameni Mlađo, plakali smo kao deca ...
Dok smo se udaljavali od ostrva koje će nam zauvek biti urezano u knjigu života ...
A pučinom se prolomilo gromko zavijanje poslednjih Vukova sa Malih Briona ...
139. Gardijska Brigada Ratno Mornaričke Pešadije se odjavljuje ...
Нема коментара:
Постави коментар