Tržni centar u komšiluku već je standardizovao nabavku provijanta radnom plebsu, te se procedura svakodnevno poštuje - hleb, mleko, cigare, žuto, belo, cuga, kristal, šta treba i šta se nađe ...
Ispred Centra, pitoreskna i uobičajena vreva u kojoj se mogu prepoznati svi stereotipi srpskog i svetskog glumišta, karakteri na kojima se podosta master radova može napraviti, kuce, mace, boja za jaja, pleteni džemperi netom stigli iz Gostilja, kaleidoskopi, delovi za sve osim novog modela Bentlija, šarene papričice u flaši od litar i po, ljute, prijatelju, boli te posle pola metra oko glave, probaj ...
U tom galimatijasu redovno prepoznajem lik starije žene koju život nije štedeo ni nanosekunde, zagledana praznim očima u svoju flašicu vinjaka, umotana u sve boje peruanske vrleti, sa gomilom kesa samo njoj znanog sadržaja ...
Uvek je tu, poneko joj donese piće, neko nehajno spusti ostatke bureka ili kiflu, retko se ko uhvati za novčanik ...
Sve to ona prati istim, tupim pogledom u kome se meša Vorholovska lucidnost sa tugom stotinu Gulaga ...
Pre neku godinu, dok je zima najavljivala svoj glamurozni antre uz oštre pahulje i nemilosrdni vetar, smislih da doniram staru skijašku jaknu (Yasa, nemojte ...) i tako sebi učinim plezir plusića u portfoliju dobročinstva ...
Ponesoh istu u jedno tmurno nedeljno jutro, nadajući se da ću naći stariju ženu na znanom mestu ...
Da, bila je tamo ...
Dobar dan, nadam se da će vam ovo bar malo pomoći - ja sam Ljubica, sine - dobro, Ljubice, evo vam jakne, nije nova, ali će valjati - hladno je ovih dana, znaš, a poštar je opet nogom otvorio vrata kod mlekadžije, ne valja mu to, razbiće staklo - dobro, Ljubice, odoh ja onda - sine - molim - šta ću je sa ovom jaknom - obucite je, Ljubice, čista je - neka, sine, daj ti to nekom, imam ja ovu moju džoku - ma, nema veze, nek se nadje - sine - molim - neću ja stići da je potrošim, dadni ti to nekom ko ima još vremena ...
Tišina u mozgu, stao ...
Nekako mi krenuše suze, blokirao, bruka ...
Izvadio sam nešto para što preteče posle pijace i dao sam joj, za pivo i hleb ...
Nije ništa rekla, samo je uzela novac i pogledala me tim očima koje bi pola Afrike zaledile ...
Ostavio sam i jaknu, žurno se vrativši kući da kontempliram o etabliranim životnim vrednostima i problemima holding kompanija na trećim tržištima ...
I danas je srećem na istom mestu, sve je isto, samo sam joj iskreno zahvalan na velikoj lekciji o suštini života koju ne bih nikada našao u knjigama niti čuo od mudrih glava ...
Neću stići da potrošim ...
Нема коментара:
Постави коментар