Blue dani ...

Dođu, nenajavljeni, samo te poklope svojim usahlim rukama i ćutiš ...
Čekaš da prođu ...
Nema glasa u grlu, volje u očima, žara u srcu ...
Pritajiš se kao Prle iza čuburskog ćoška i gledaš kako dobacit do nekog svetla, novog osmeha i potonje sreće ...
Znaš da će doći, ali kreše te mrlja na kalendaru, potrošeni dani koji su mogli biti mnogo lepši, razgovorniji ...
Da, živimo u šit zemlji, da, kriza jede gomna, da, znam ...
Nije opravdanje, nikada ga i nema ...
Ionako ga možemo naći za sve ...
I tako ...
Čekamo da svanu ti novi, bolji dani ...
A ne mislimo da ima onih koji ih nikada dočekali nisu već igraju karte negde tamo, visoko i daleko ...
I onih koji ne znaju šta to znači, rođeni srećni, znaju se obradovati i zgaženom pužu ...
Na kraju lestvice su, svakako, oni koje ništa iz ponora bedaka izvući ne može, njima ni džehennemski šerbet nije sladak ...
Briga me za njih ...
Mislim o dragim ljudima i sebi ...
I čekam, stara sam ja čekalica ...