Ljudima koju su iskreno i jednostavno znali da vole, pevaju i proklinju nebo zbog suše ili grada, onima koji su u očima imali toplinu, a u rukama snagu pokoljenja odraslih na tvrdoj proji i vrućem mleku ...
Ne, nisu znali šta je portfolio ...
Jebe im se zbog tog ...
Zato su znali od tvrde zemlje uzeti zlato i pretočiti ga u temelj onih koji su učili šta portfolio znači ...
Da bi oni, da, ti isti, munjevito zaboravili sve muke, tuge i gorke osmehe otaca svojih i prave vrednosti prepoznali u kempu i grandžu, ne mareći za usahle ruke i mutne oči koje su ih negde očekivale ...
Da prozbore koju, makar i o tom protfolju, čisto da se živa reč čuje ...
Ne, nema se vremena, urbani voz grabi ...
Drugi put, oko Svetog Ilije, obećavam ...
I tako dođe dan kada se svi okupe ...
Na proplanku poviše starog hrasta ...
Dok seoski pop poslednji pozdrav čoveku tvrđem od kamena šalje ...
Tada kane i koja suza, kao i šablonizirane reči : nisam stigao da mu kažem ...
Kasno je ...
Svi se vraćaju svojim HTML satima, vremenu koje je programirano i obeleženo ...
Ne razmišljajući da će veoma brzo doći vreme kada će i njihov pesak biti pri isteku ...
Нема коментара:
Постави коментар