Izvor

Naselje na periferiji kapitalnog Beograda, više selo no urbana aždaja, gomila dece koja pitome dane urezuje u knjigu kojoj će se tokom bitisanja svoga često vraćati, vreme letnje, žar koji najmanju senku ostarele vrbe zlatom okiva...
Sve njihove igre sada potiskuje želja za skrivanjem u neki prohladni kutak, daleko od žute sijalice koja nemilosrdno bije...
Odmah nakon poslednjih zgrada u naselju, počinje seoski puteljak koji vodi do omanje mesne zajednice, pretekle iz vremena kada se još pisalo grafitnom olovkom, a na zidu visile slike Tita i Staljina, davno napuštene i oronule, sa obiljem mirisnih aroma koje nikada neće postati deo ekskluzivne note najnovijeg Hugo Boss parfema...
Mesto idealno za mladunce koji traže svoj kutak gde ih niko neće uznemiravati, njihovo carstvo u kome vlada osmeh i nesputani pokret...
Lokalni konzumenti alkoholnih napitaka, manakeni socijalističko-udarničke konfekcije piva, nisu zalazili ovde jer su sebi utvrdili osnovnu ćeliju ispred bakalnice, podno kuće baba Stojanke koja više nije imala snage ni volje da ih odatle goni, a oni su se trudili da doprinesu vaspitanju omladine time što su uništavali velike količine napitaka koje bi ih mogli dovesti u iskušenje i izvesti ih na pogrešan put u životu (doduše, nikada zbog toga nisu dobili bilo koje priznanje od društveno-političke zajednice, ako se ne računa konzerva inćuna što su od komšije Radeta onomad dobili)...
Vlada, dečak oštre crne kose i prodornih očiju, važio je za vođu omanje grupe klinaca, te je njegova reč imala posebnu težinu u izradi kratkoročnih planova (za dugoročne nisu nešto mnogo marili, kao i svi njihovi vršnjaci)...
Sa Škembom, Trkijem i Kljukom je toga dana napravio plan obilaska starog izvora koji je ostao na napuštenom vojnom poligonu, čuli su kako tamo ima puno izgubljenih stvari koje su za njih bile pravo blago, ali im, jakako, roditelji nisu dozvoljavali da tamo odu jer je bilo daleko, opasno, a oni su još mali, imate ovde livadu pa se igrajte i tako to, standardni roditeljski eseji o pravilnom planiranju i realizaciji slobodnog vremena...
No, mladost u sebi krije neiscrpni potencijal kuraži, te je manja grupa nesavesnih omladinaca rešila da sebi priušti avanturu o kojoj tako dugo priča i time upiše prve poene u svojoj knjizi odrastanja i momčenja...
Kljuka je nosio flašu vode, Škemba čokoladice i Smoki, Trki je imao neki nožić koji mu je deda ostavio, a Vlada se zadovoljio ulogom stratega, hrabrog Hanibala koji se ne zamara logistikom...
Lagano su krenuli puteljkom koji obilazi ruralnu oblast prigradskog naselja, došli do šumarka u kome je bilo više olupina od bele tehnike, guma, kesa i desnih patika nego u nekoj brazilskoj faveli, smelo zaobišli sve prepreke i nastavili kroz šumu koja je poprimala ozbiljnije konture i počela ličiti na mesto iz mnogih priča koje su morali pročitati za lektiru...
Dođoše do prve prepreke, potoka koji je vijugao kroz šumu, lišen ljubavi brodskih korita i talasa koji svojim šumom romantiku definišu...
Tu se mudri Vlada doseti da ostaci veš mašine i šporeta mogu biti vešto iskorišćeni, pa položi svoj prvi inžinjerijski ispit i povede omanju kolonu dalje, sve do račvanja u šumi gde ni Mrkonjićev deda nije znao kuda dalje...
Krenuše napamet, naiđoše na gusto šiblje, nema više puta, rikverc, hajd drugom stazom, može...
Oduži se put, stradao Smoki i čokolada, vodu popili, krivudava staza ide pa ide...
Utom, eto nekog brdašca, čuju - voda...
Odmah iza njega, veliki izvor oko koga je mahovina zaplesala, a betonski prilaz davno srušen, mesto bajkovito i ezoterično...
Omladinci polako siđoše do njega, srećni kao da su na mesec stigli, prva velika životna avantura je uspešno okončana, Hjuston, mali korak za čoveka, a veliki za ovu družinu...
Baciše se u potragu okolo, ništa interesantno, sve dok Trki ne povika - ovamo...
Skupiše se svi, kad, u žbunju i polutami, viri neka kožna torba, pokupiše je i otvoriše...
Kad, viđu vraga su sedam binjiša...
Unutra neki novci, zlatnici, srebrnjaci, čudne novčanice sa još čudnijim ljudima nacrtanim, papiri na stranjskom sa sve ovoooolikim pečatom itd...
Obradova se družina, već su kroz glavu proturili gomile krempita, novi bicikl, kamion pun klikera, TV u boji i slične stvari koje se u glavama dečaka mogu naći...
Nisu nastavili potragu, već put pod noge i nazad, učinilo im se da su preleteli celu stazu kojom su mučno toga dana tabanali...
Stigoše i u svoj dvorac, ratni savet, šta sad, kako ovo blago pretvoriti u dobro poznate crvendaće sa kojima bi vrlo dobro znali postupati......
Seti se Škemba svoga strica Miloja, dobričine koja im je povazdan delila bombone i lepu reč nalazila, hajdemo kod njega, usvojeno jednoglasno...
Kuc, kuc, dobar dan strikane - dobre mi oči što vas vidim, gusarski kolektivu, kojim dobrom ....
Otvoriše torbu, zasija iz nje svakakvijeh papira i dukata, reče strikan - ne znam vi ja ovo, deco, no znam ko zna, a taj kad zna, niko drugi ne zna, sve i da je ikada znao...
Pozva on komšiju Pavla, činovnika iz SDK, pravi administrativac, ne bi ga Nušić bolje nacrtao...
Pogleda on onu torbu, slatko se nasmeja, pa reče dečacima - ako od vas neko bude kolekcionar svega i svačega u životu, eto njemu sreće - ovo su vam obični jubilarni novčići koje smo mi delili povodom dvadeset godina Kovnice novca, a papiri su kopije starih novčanica i vrednosnih dokumenata, napravljeni kao deo dekora za izložbu...
Mnogo njegovih reči dečaci nisu shvatili, ali osnovno jesu - malo će krempita od njihove prve avanture preteći...
Videvši smrknuta lica omladine, strikan Miloje uze kaput pa reče - hajdemo, junaci, kod Bose na limunadu, te ih povede i reče nešto što će još dugo pamtiti, i kada im sneg oboji poslednje dlake na glavi :
"Danas ste proživeli nešto lepo i uzbudljivo, bili ste tu jedan za drugoga, dogovarali, veselili se i prošli stazama koje više nikada neće biti iste, pobedili ste strah i dokazali sebi da možete mnogo više nego što vaši starci veruju... Neka vam je srećan prvi dan vašeg momčenja, družino, veselite se novim avanturama koje vas u životu čekaju..."
Mnogo godina je prošlo od toga dana...
Strikan Miloje i komšija Pavle su na Centralnom, jedan pored drugoga, već su im se i ploče nakrivile, kao da i tamo šapuću nešto jedan drugome...
Kolektiv alkoholičara davno je otišao na nebeska pojila, tamo im bar neće trebati kaucija za flaše, a na mestu gde su tamanili pivske potoke sada se nalazi zgrada od dvanaest spratova, jedna od mnogih koje su zakrčile i poslednji deo zelenila u prigradskom naselju koje se ni po čemu više ne može takvim zvati...
Trki je uspešan arhitekta, novopečeni biznismeni se otimaju za njegove radove, živi u velikoj kući sa pogledom na Dunav...
Kljuka ima auotmehaničarsku radionicu na Ibarskoj, kažu da radi odlično, već je polako počeo prepuštati posao najstarijem od svoja četiri sina, dok on sve češće beži na pecanje...
Škemba je priznati ginekolog, zalizan, odmeren i prefinjenih manira, Kluni bi mogao puno od njega naučiti ...
Vlada je postao profesionalni političar i vodi gradski odbor jedne od vladajućih stranaka, očekujući napredak na lestvici svoje partije jer je krajnje vreme da dinosaurusi iz pleistocena naprave mesta ovima iz krede u boji...
Umesto njihovog MZ dvorca stoji veliki Supermarket, urađen po najsavremenijim standardima...
Staze, šume i izvora više nema, sve je progutao beton i beskrajne ograde novih kuća, zgrada i poslovnog prostora, periferija je pomerena nekih desetak kilometara odatle, život je svoje puzle složio...
Ali...
U sećanju naših junaka staza kojom su toga letnjeg dana prošli ostala je ista - miris lipe, šum potoka i ukus divljih drenjina vraćaće ih u vesele dane detinjstva dok im je koraka na ovom svetu i iskre u očima...