Ahmed

Kraj poznatog sveta, dalje od delte Amazona, tu sunce dva puta zalazi pre nego što se umori ...
To je bila okretnica autobusa 26, naselje Braće Jerković, srez beogradski, krajem sedamdesetih godina prošloga veka...
E, tu, u tom udaljenom kutku civilizacije, gde ni lord Attenborough nije stigao, nalazila se jedna plain and ordinary trafika u kojoj je obitavao omanji prodavac novina po imenu Ahmed, ali su ga svi zvali Boske, retko je ko znao i još se ređe usuđivao da ga nazove pravim imenom ...
Čak su i ceo taj kraj, ne bez razloga, zvali - kod Bosketa ...
Dolazio je na posao oko 4 sahata izjutru, zdravio se sa pekarima i mlekadžijama, kafica, prijem ranih izdanja, a odlazio kada su svi već u REM fazi bili ...
Neretko je ta kafa bila žen-šen za iznemogle noćne ptice iz ovog mirnog i krajnje pacifistički nastrojenog obitavališta koje su se vraćale iz lude noći, te nisu propuštali priliku da, pre zasluženog počinka, svrate do lokalnog Grala kako bi, 37 % upristojeni, stigli kući...
Domaćice su kog njega nalazile recepte za sve ono što su muževima obećale, ali baš tog dana nisu mogle da se sete, zaboravni soc menadžeri su kod njega ostavljali ključeve od stana, komšije su tu dobijale redovnu dnevnu dozu tračeva, ko je s kim, kada, koliko i zašto, klinci su pozajmljivali Zabavnik i Stripoteku na kvarno, a on kao nije video, u njegovoj riznici je bilo više informacija nego u Kongresnoj i Aleksandrijskoj biblioteci tokom punog sjaja ...
Trajalo je to godinama, generacije su dolazile, prolazile i, baveći se bračnim dužnostima redovno, slale nove mušterije starom Bosketu koji ih je, ništa manje ljubazno i srdačno, dočekivao i ispraćao..
Sve dok mu nije stiglo rešenje za penziju kome se obradovao kao Balašević pozivu za vojsku...
Tih dana je bio neobično tih i povučen, nije znao šta i kako dalje sa životom koji je bio vezan za malu, trošnu trafiku i ljude koji su se tu okupljali ...
Došla je i mlada gospoja koja je počela raditi s njim u dve smene, on je obučavao, nevoljno, i polako tonuo u svoje misli...
Došao je i dan kada je Boske zvanično otišao u penziju, proslavio je to ispred trafike sa komšijama, uz pivo i girice, samo su oni koji ga dobro znaju primetili setu u njegovim očima, tišinu duše u glasu i težak korak kojim je otišao...
Dolazio je i dalje, stajao ispred trafike i pomagao mlađahnoj koleginici, zborio i šalio se sa znanima, sve ređe i ređe, sve dok jednog dana, nekoliko godina posle penzionisanja, netragom nestade...
Neko reče - otišao je u rodnu Zenicu, drugi - ne, u banji je, treći - ma tu je, nego se prehladio...
Posle nekoliko dana, javili su da se Boske preselio u neku trafiku na nebu iz koje je gledao dobro poznata lica i svakodnevicu ljudi sa kojima je vek proveo...
Popili smo po unuče vinjaka za dušu starog Bosketa i prisećali se svih onih dana kroz koje nas je, tokom života, pratio...
Tek tada smo shvatili koliko je njegova duša bila široka i koliki smo tovari bili što mu to nismo umeli reći ...
Neka ti je mirno nebo, Ahmede, živ si dok te u pričama ima ...