Polka

Tako sam umoran, umoran, umoran...
Ne, ne mogu ić u selo danas, ne mogu i neću...
Odo ja polako niz šor, pa do bare ispod Garaša, trstiku u ruke pa s plovkom malo da popričam, sve me on, dobri moj, čuje i niš ne mari, a meni nekako fest toplo okosrca...
Hajd, poitaj, Mašane, ta nećemo marendu spremat u ova doba...
Gledaj ti nake bozandže kod udove Stojana Lajfnota, su čim je ona to dognala, merim ja da je tu komsija Purenjak malo pripomoga, vuci mu ponjavi izili...
A kod Đure Cvrcana  kapija povazdan otvorena ka crkveno dvorište, taj nema ni stida ni srama, gaće mu ka monarkijska zastava pletu po gumnu...
Majhkhuh, ti strnjike, di gledam...
A i ovi autnjaci moji, ka da sam ih od bicikle sakrojio, a ne od džondir gume, moga bi u njima na balet, uhmjmtrtuh...
Ono, duše ne gresi, Mašane, nije ti baš hrđavo bilo kad si onomad...
Esi, esi...
Učiteljica Stojna, sveže penzionisana, a ti mrsiš oko nje, učili te budakom, dabogda...
Pa sve slučajno ulicom oko njene kuće, nako, tu je trava najzelenija, dud najbolje miriše, vrapci naljepše pevaju, sukoto jedan...
A milo ti bilo kad te na slatko od dunja pozvala, mislio si da je ćesarica na fensteru, srce bije ka vatrogasni orkestar iz Gložana...
Ta fala, ta joj što je lepo slatko, ta i voda vam pravo lepa, ta goblen niste valjda sami radili, nemojte...
Seti se, mušmulo jedna, kako te učiteljica Stojna onda pozvala naveče u baštu Kulpinskog dvorca na zabavu, pa si s ti nesto kao nećkao, pa dobro, pa svakako, a znao si, nesrećo od nesrećnijeh, da ni preobuke ni novaca nemaš...
Sreća te se nađe brica Jovan, pozajmi one hozne, pantale, cipele od kože prave i belu košulju pa si, posle toliko godina, na čoeka naličio...
Uh...
Al kad dođe veče, Stojnu pod ruku, sve lebdim šorom, mislio bi čoek da je aeroplan u niskome letu, sve na note, izbrojah sedamnaes puta molim i devetnaes puta fala, da smo još koji korak napravili, jezik bi mi oteka...
U onu bašču, tolko sveta ni na svadbi Lazike mehandžije bilo nije, svi se nešto kao šeću, osmehuju, glede jedni u druge, potiho ogovaraju i smejulje, bilo tu i momčića sa prvim perjem pod nosom, devojaka što su do juče krajcare po dvorištu bacale, tetki što gledaju ka Poćorekov narednik i ugledne gospode što krajem bašče važne razgovore u potaji vode...
Bio čak i gluvi Dragoje, dovele ga unuke, kao da on nji čuva, moš misliti te posprdije...
Kad ono poče neka muzika, dovatiše se one ženske, pa nešto ukrug, di to svira, zadnji puta bio prevreli Sajko sa tri poluživa muzikanta, neće bit da je ovo njegov apertoar...
Jok, more, to su neki iz Varvarina čak došli, dve violine i mečkabas, harmonika i gitara, pravo carski...
Pogleda me Stojna, uze moju desnu i krenu i ona ukrug, šta ću, kud ću, crna me zemlja pogledala, vrti se i ja oko nje ka na žaravici, trista me i pedeset muka ojadilo i na znoj izašlo...
Kaže ona - Polka je divna, zar ne, Mašane - jeste, gospodjo Stojna, najlepša - mogla bi je celi dan plesati, tako mi prija - moga bi ja vascijeli dan kuruza kominjat i tri bika kravama vodit, samo da se živ iz ove mešalice izvučem...
Prođe i to, oni lakirani muzikanti kao odmor napraviše, sunce me ogrijalo, rekoh Stojni da malo i mi odmorimo, valja i prošetati, među ljude i tako...
Sreća pa više tu polku ne sviraše, jedva sam čeka da sazujem one kožne cipele, ne ide paorska noga u gospodski kalup, jok...
Ispratih učiteljicu Stojnu do kuće, ona mi se osmehnu i zahvali, laku noć podelismo, pa kući...
Seti se ti, moj Mašane, kako nisi moga zaspat te noći, al ne od teškoga rada, no od neke čudne miline što ti damarima tresla dok si tu polku i učiteljicu Stojnu sanja...
Laži koga oćeš, sebe slagat ne moš, dasko dudova...
I kome sam ja sad sve ovo pričo, jel...
Ja budale o svilenom rupcu, nije njemu teško zabave naći...
Evo moje bare lepe, neka nje, neka i mene, daj da zabacim, možda se koji šljivonosak zaleti pa sa mnom do tiganja prošeta...
Neka i ove lude glave, valjaće još za nešto, ako ništa, da šešir ne opane...