Me tut kamam, Daje

Prvo čega se Said seća je mrak...
Rođen je u potleušici, kući koja se tako može nazvati tek upotrebom jako bujne mašte jer je bila sačinjena od "sekundarnih sirovina", blagoudnog izraza za kartonske i limene komade koji su neobičnom magijom spojeni u celinu od desetak kvadrata gde je živela njegova mnogobrojna porodica - niko se nije trudio da sačini precizno brojno stanje, čak su i popisivači iz opštine odustali posle trećeg puta ...
Detinjstvo obično sobom nosi radost, igru i  bezbrigu, no je Said malo od toga osetio, još manje video ...
Pre nego što je prohodao, već je privređivao pružajući majušnu ruku ka prolaznicima koji su u nju stavljali neke papiriće, a starija sestra ih je uredno slagala u bezbrojne džepove svoje suknje...
Kada je stao na svoje noge, već je i sam krenuo u prošnju, veselo se gegajući među nepoznatim ljudima koji su svoje brige i životne priče kroz tmurne poglede njemu upućivali...
Zveckajuće novčiće je nosio svojima, osećaj dužnosti od malena bio je tu i nije ga mogao zaobići...
Došlo je i vreme da pođe u školu, pa su se skupili sa svih strana da opreme mladog Saida kako se ne bi obrukao, malo je njihovih uspelo da izgura dalje od četvrtog, velike nade su polagane u bistrookog dečačića koji je prvi uspeo da odvoji mesing od bakra i zaradi pristojne novce ...
Tetka Džamila ga je odvela u školsko dvorište prepuno razigranih mladunaca, zaokupljenih novim delom svog života i ophrvanih tremom od učiteljice koja ih je čekala...
Pilići su ušli u školu, učiteljica Mirjana ih je smestila u klupe, Said je bio sam u poslednjoj, nije mu smetalo...
Školski dani su dolazili i prolazili, mali Said je bio prilježan i krao znanje, više slušajući nego čitajući, jer ga je dotadašnji život naučio da će retko imati drugu šansu ...
Poklanjali su mu sveske i olovke, rezače i gumice, školski odbor mu je dodelio komplet knjiga i besplatnu užinu, on im je vratio na jedini mogući način - svojom pristojnošću i željom da dokaže kako može i ume biti ravnopravan sa onima koji su imali više sreće i bolji start od njega ...
Prvi razred je završio sa svim peticama, organizovano je i slavlje u malom Detroitu, kako su zvali njegovo naselje, ponosni tatko je poklonio sinu ručni sat, a mama je napravila najlepšu gibanicu od kako pamti ...
Bio je srećan ...
Ne zbog škole, ne zbog znanja, ne zbog roditelja ...
Već zbog same činjenice da je sebi i drugima dokazao kako je drugačiji, kako njegova snaga leži u rečima, a ne u šakama, da njegov mali život nije uzaludan ...
Godine su prolazile, Said je i dalje bio odličan đak, i pored silnih obaveza koje je imao kod kuće jer je, stasavši u dečkića, odlazio sa ocem i prikupljao metal, papir, flaše i sve što je moglo doneti hleb na njihov skromni sto ...
Završetkom osnovne škole, postavilo se pitanje - šta dalje ...
Svakako nije imao uslova za upis u neku od prestižnih škola, tako potrebnih veza niti volje da se preganja sa sedmoglavom aždajom državne administracije i traži pomoć...
Njegov stric Mahir se setio dobre gospodje iz komšiluka koja im je, s vremena na vreme, donosila hranu i stare stvari, pa je otišao kod nje da je zamoli za pomoć...
Istog dana je gospodja Elizabeta došla po Saida, odvela ga u svoju staru kuću i rekla mu da je tu, ukoliko želi njenu pomoć, ali da joj to mora sam reći ...
Iako mu je bilo neprijatno, Said je progutao ponos i zamolio je za pomoć jer je znao da mu se život može promeniti i svetlijim stazama poći samo ako nađe izlaz iz malog Detroita i nimalo prijatne svakodnevice...
Ostao je u dvorišnoj sobici stare kuće, pomažući gospođi Elizabeti da održava domaćinstvo, kupujući hranu, ložeći ogromnu peć u podrumu, šetajući kuce i mace i radeći sve što mu ona kaže...
Ta sobica je bila njegovo carstvo, mala, niska i sa jednom sijalicom, ali za njega lepša od svih dvoraca o kojima je slušao prilikom Đurđevdanskih teferiča...
Gospođa Elizabeta je u njemu videla veliki potencijal i nije štedela vreme ni volju da mu, nenametljivo, stvori manire i stil ozbiljnog i odgovornog dečaka ...
U početku nespretno, kasnije sve lakše, uklapao se u taj milje i osećao ga sve više kao svoj, udaljavajući se od kartonskih kućica i gole borbe za život...
Iako je odlazio kod oca, majke i brojne rodbine, nije više osećao da tu i pripada, a oni ga svakako nisu hteli vraćati u kazamat ogoljenog života na koji su bili osuđeni ...
Krenuo je u obližnju srednju školu, potkrepljen željom, voljom i snagom da istraje...
Znao je da će ga na početku čekati predrasude okoline i podcenjivački odnos, ali je već toliko toga prošao da je bio spreman na sve ...
Prošli su i ti prvi dani u kojima je izgradio svoju poziciju kod profesora i drugara iz škole, pa su ga počeli prihvatati kao sebi ravnog, bez obzira na tamnoputo lice i nešto skromniju garderobu ...
Naravno, bilo je i onih kojima život nije podario mnogo pameti, takta i stila, ali je i sa njima vešto izlazio na kraj, šarmom, diplomatskim nastupom i izbegavanjem konflikta, ne prestajući da iznenađuje svoje drugare količinom strpljenja ...
Devojčice su počele da zapažaju njegove čvrste mišice i lakoću kojom gazi kroz nimalo lak život, pa je i Jasmina iz susednog odeljenja poželela malo intenzivnije druženje, no, mlađahni Said je i tu zamku vešto izbegao pitkim opravdanjem kako je ne bi uvredio ...
Zašto, neko bi se upitao ...
Zato jer je u malom Detroitu živela njegova velika ljubav, mlada romkinja Nataša, tiho i povučeno čeljade sa najlepšim osmehom na svetu, biserno belih zuba i očiju u kojima su se i zvezde sramile ...
Dan za danom, godina za godinom, Said je priveo kraju u svoje školovanje, o fakultetu nije hteo razmišljati jer je bio realnih ambicija, a zanat i diploma koje je imao u rukama garantovali su mu miran i stabilan život, daleko od čamotinje u kojoj je rođen ...
Gospođa Elizabeta ga je sve te godine gledala kao svog, pomagala mu koliko god i kada god je mogla, nemajući sopstvenog potomstva...
Ni on nije bio nezahvalan, pa je samotne dane stare gospođe na ovom svetu činio lepšim i trudio se da joj što češće osmeh na lice donese...
Znala je sve o njemu, nije ništa krio jer je znao da će mu njen savet svakako dragocen biti ...
Tako je znala i za Natašu ...
On se snebivao, nije smeo da je pozove kući jer nije znao kako bi gospođa Elizabeta reagovala, ali je ipak, na kraju, odlučio da je jedno veče pozove u staru kuću i upozna sa svojom drugom majkom ...
Gospođa Elizabeta je spremila svoje čuvene medaljone sa pečurkama i šne nokle, uredila trpezariju kao da dolazi predsednik opštine, obukla najlepšu haljinu sa karnerima i čekala goste ...
Došli su zajedno, Said je predstavio tihu devoju koja je laganim osmehom i naklonom pozdravila gospođu Elizabetu, neodoljivo podsetivši na mlade dame sa dvora kraljice Natalije ...
Večerali su, pričali i prisećali se dogodovština zamomčenog mladića, vreme je teklo i došlo je doba za rastanak...
Na polasku, gospodja Elizabeta je mladoj Nataši poklonila lepu haljinu i starinski broš, a ona je samo zagrlila i pustila par suza radosnica, ne verujući da još ima tako prijatnih ljudi ...
Said je ispratio i vratio se kući, otišao kod gospodje Elizabete, seo sa njom za sto i držao je za ruke uz izraz beskonačne zahvalnosti za prijatne trenutke koje mu je podarila i bezrezervnu podršku svemu što je njegov mali život značio...
Rekao je da želi oženiti Natašu, što nije bilo iznenađenje za iskusnu gospođu, te mu je ona rekla da će im kao svadbeni dar pokloniti tapiju svoje kuće jer joj je srce bilo puno tog prizora neiskvarene ljubavi...
Said je zaplakao, klekao i zakleo se da će je čuvati i paziti dok u njemu snage ima, teško izvlačeći reči iz svoje duše koja takvu dobrotu teško spoznati može...
Svadba je bila skromna, u dvorištu stare kuće, samo najuži članovi porodice su došli, kako ne bi kvarili stečenu sreću svoje dece...
Saidova majka je otišla na stranu, sela sa gospođom Elizabetom i, plačući, ljubila njene staračke ruke kako bi joj na taj način bar malo vratila za sve dobre stvari koje je njenom sinu učinila ...
Zagrljene, dočekale su i mladence koji su ih izveli u dvorište i predstavili gostima, a Said je tada rekao:
"Neko u životu nema sreće pa rano izgubi roditelje, neko se bori kroz život sa jednim, a ja sam imao retku sreću da imam oca i dve majke - jedna me je rodila, a druga od mene napravila čoveka."
Dugo se pevalo, igralo i veselilo, duša ciganska je tako dobro o sreći pevati znala...
Nataša se doselila kod Saida, počeli su svoj život skromno, ali pošteno, on je našao posao, a ona pomagala gospođi Elizabeti koja se polako primicala svojim poslednjim danima...
Pristigla su i deca, mali, razmaženi vragolani koji su uneli novu dozu radosti u život svojih roditelja i stare gospođe...
Vreme je prolazilo, gospođa Elizabeta je poboljevala, Said i Nataša su je čuvali, pazili i vodili lekarima, ali se njen život polako gasio sve dok nije, suviše slaba da sedi, legla u postelju očekujući poslednji zrak sunca koji će je odvesti na neka daleka i šarena polja gde će sresti poznata lica ...
Said joj je tada rekao, dok se sa njom pozdravljao, reči koje je u srcu dugo nosio :
"Me tut kamam, Daje" (Volim te, majko)
Razumela ga je, iako nikada nije naučila romski jezik, lagano se nasmešila i otplovila...
Još dugo su Said, Nataša i deca oplakivali smrt svoje dobrotvorke i njenu sliku držali na zidu dnevne sobe kao lik koga nikada neće zaboraviti, dok su priče o životu gospođe Elizabete prenošene sa kolena na koleno, dok je njih i imena njihovog ...