Logotet Georgije Sfrances

Septembar 1453. godine bio je veoma hladan, zima je žustro i nedvosmisleno najavljivala svoj dolazak, dok su veliki talasi zapljuskivali čamac u kome je umorni logotet, pređašnji protovestijar, namesnik i carski paž, Georgije Sfrances, putovao ka Peloponezu, tadašnjoj Moreji ...
Tamo ga je cekao Toma Paleolog, morejski despot, odredivši ga za namesnika omanjeg sela koje je čekalo trenutak kada će podeliti gorku sudbinu ostatka nekada moćnog vizantijskog carstva...
Tek je izašao iz tamnice sultana Mehmeda II Osvajača, otkupivši svoju slobodu za pozamašnu količinu zlata koje je preteklo posle pada velikog Carigrada ...
Njegov sin Jovan nije bio te sreće, već ga je sultan pogubio zbog navodne zavere koju je kovao, a ćerka Tamara je ostala u sultanovom saraju, ne nadajući se ničem dobrom ...
Njegova žena, Helena Paleolog Camplak, carska rođaka, takođe je bila sužanj u Jedrenu, pa je prikupljao novac za njen otkup, nadajući se da će mu se bar ona vratiti ...
Suznih očiju i prazne duše, prisećao se poslednjih dana najslavnijeg grada od davnina, kumstva sa carem Konstantinom XI Dragašem, svojim vršnjakom koga je pratio tokom većeg dela svog života i bio mu veran do odlučne bitke, 29.maja 1453. godine, kada je na zidinama Carigrada dočekao moćnu tursku vojsku kao jedan od zapovednika odbrane grada ...
Niko od branilaca nije verovao da će ostatak nekada moćne imperije uspeti da sačuva poslednji trag slavne istorije i kolevku znane civilizacije, ali su svi odreda bili spremni da svoje zemaljske dane upravo tu i završe, znajući da će njihova dela i imena ostati zapisana krupnim slovima u istoriji, da će ih ljudi po srčanosti i veri u cara i carstvo pamtiti, da će im rane obezbediti pravo mesto u raju ...
Sam car Konstantin je toga dana, posle dugog i nadahnutog govora svojim glavešinama, obukao odelo običnog vojnika i pošao na zidine kako Turci ne bi seirili njegovom glavom kada uđu u Vlahernu ...
Opsada i hiljadu godina slavne istorije je u istom danu završeno, sve ono čime su se ponosili i na čemu su im zavideli od Andaluzije do Persije nestalo je u moru turbana koji su preplavili Zlatni Rog, Galatu, Nerion, Bukeleon, Bovis, Svetu Sofiju, Likos i Porfirogenu ...
Ulicama svetog grada čulo se samo "Jala, jala" dok su užarene oči astapa, mustafhiza i janjičara gazile po ponosnom kamenu koje pamti korake najvećih imena toga vremena ...
Posle pljačke, ropstva i slavlja osvajača, neme suze velikog Mehmeda Osvajača u Svetoj Sofiji  najbolje su govorile o značaju tog trenutka i velikom zaokretu u svetskoj istoriji, početku novog doba koje je brisalo staru i stvaralo novu slavu ...
***
Oči prerano ostarelog logoteta su još dugo gledale u uzburkanu pučinu ...
Nije mogao plakati jer je znao da su suze jednog čoveka tako male i ništavne da ožale sve ono što je ljudska istorija do tada stvarala ...
Ćutao je i gledao, moleći velikog Boga da ga što pre sebi pozove kako bi svojoj umornoj duši našao mir ...
Jedino što je uspeo progovoriti bilo je :
"ορισμένες από αυτές τις ειρηνικές όνειρα, μεγάλη πόλη."
"Neka su ti mirni snovi, veliki grade."