Popodnevni odmor Antona Jegoroviča je završen kada se sunce javilo odbljeskom sa starog boljarskog mača koji je krasio zid iznad kamina i opomenulo ga da je vreme za jaki crni čaj...
Lagano, kao kišna kap koja dugo putuje preko lista velikog hrasta u njegovom dvorištu, vremešni trgovac je krenuo ka dnevnoj sobi, još mamuran od geštalta misli i sećanja koje su mu pravile društvo tokom ritualnog odmora...
Gospođa Nataša Maljukina, služavka u ovoj kući još od vremena kada je Anton Jegorovič ponosno uređivao svoje prve brkove, prepoznala je korake i ponela srebrni poslužavnik sa čajem i domaćim kolačima koje je stari gospodin jako voleo ...
Ne, nije bilo razgovora, smireni pogledi su sve govorili, a lagano klimanje glave je odavalo zahvalnost za male i ugodne trenutke koji su život gospodina Antona činili punim i sigurnim ...
Okružen prastarim knjigama, u tišini, Anton Jegorovič je srkutao čaj, grickao kolače i gledao kroz prozor u veliki park ispred svoje kuće, prisećajući se mnogih stvari koje su u knjizi njegovog života bile napisane ...
Sin jedinac bogatog trgovca platnom, odrastao u poznatoj plemićkoj porodici, nikada nije oskudevao u bilo čemu – na dohvat ruke su mu bili privatni učitelji, odlična hrana i sjajna garderoba u kojoj se predstavljao svetu kao egzemplar sjaja i moći ruske carevine u punom cvatu ...
Dobri gospod ga je darivao retkom vrlinom za ljude njegovog soja – promućurnošću, tako da je on, i pored obilja mogućnosti da postane još jedan u nizu oholih gospodičića, odabrao bogato obrazovanje i društvo umnih ljudi za svoje rane korake u životu stasalog čoveka ...
Više slušajući no pričajući, mladi gospodin Anton je brzo učio i stekao dobar osnov za siguran i uspešan život...
Kockice su se slagale jedna za drugom, rano je upoznao svoju suprugu, prelepu Vanju, poreklom iz skromne, ali dostojanstvene porodice, oženio se i hodio smelo kroz život ukorak sa svojom Vanjuškom, obasipajući je pažnjom i ljubavlju ...
Preuzeo je posao od oca, razvio ga do te mere da su mu i carski činovnici zavideli, poštovao ljude koju su radili za njega i veselo mu klicali kada god je obilazio svoje fabrike, magacine i radnje ...
Krug prijatelja je bio veliki, svako se grabio da bude u njegovom društvu, najvećim delom zbog uticaja koji je imao i konstantne želje da pomaže ljudima oko sebe ...
Život Antona Jegoroviča tekao je kao u najlepšim snovima mnogih težaka, dok su lepe dane smenjivale večeri u elitnim kafanama, mesta na koje je išao da ne bi uvredio svoje brojne prijatelje ...
Dok je čekao vreme za povratak svojoj Vanjuški, odjednom je pred njegov sto došla grupa cigana koja je ekstatičnim pevanjem i igrom odvela sve prisutne u neki drugi svet, lišen ovozemaljskog ...
Ruke su same pošle nagore, noge u visokim oficirskim čizmama niko nije mogao zaustaviti, oči su tražile mir u dubini duše, a zvuci poznate pesme su ga vodile širokom stepom na leđima neosedlanog konja ...
Niko nije mogao prepoznati smernog i tihog Antona, sa svih strana se čulo : „Maladec“, prilazili su mu mnogi, ali je on igrao sam i plovio samo njemu znanim morima čulnosti ...
Sve dok nije osetio gustu, crnu kosu male ciganke na svojim grudima, njeno vitko telo se uvijalo kao čigra dok se, okrenuta njemu leđima, topila u vatri ciganskih melodija ...
U njenim krupnim, crnim očima video je svet koji nije poznavao, svet koji je naterao njegovu krv da ključa, njegovo tiho srce da zavija kao stepski vuk a njegove damare da ritmično biju dok su se ruke same privile uz mlado, nasmejano čeljade...
Litar za litrom, pesma za pesmom, osmeh za osmehom, noć je polako ustupala mesto zori, a zora novom danu ...
Ciganska filgarmonija se utišala, njegovi prijatelji su dremali na stolicama, a Anton je i dalje, poluotvorenih očiju, plesao sa mladom cigančicom, bez reči, dok su im pogledi sekli kafanski dim i, s velikim prezirom, odbacivali mogućnost postojanja realnosti oko sebe ...
Došao je i trenutak kada su se rastali, ponovo bez reči, ispunjenih srca i lakih koraka ...
Anton Jegorovič je otišao kući, tamo ga je sačekala njegova Vanjuška, ne pitajući ga ništa dok mu je poslužila čaj i pripremila krevet za odmor ...
Dan za danom, godina za godinom, Anton je nastavio sa uspehom u poslu, stekao je i visoka zvanja, izrodio sa Vanjuškom troje divne dece i ...
Nikada više nije otišao u kafanu ...
Čuvao je tu davnu noć kao najlepši biser koji nije hteo kvariti prozaičnim veseljem i lakim dogodovštinama ...
Došla je i starost, svoj posao prepustio je sinovima i kćeri, Vanjuška se razbolela i napustila ga jedne tmurne zimske noći ...
Od tada, on se povukao na svoje seosko imanje sa gospodjom Natašom, koja mu je pomagala da svoje ovozemaljske dane mirnije nosi ...
Ono što ni ona, niti bilo ko drugi, nisu znali, to je mala slika u oku koja je i dalje držala starog Antona u životu ...
Uspomena na krupne crne oči, najlepši osmeh i muziku koja još uvek luta njegovom dušom ...
Uspomena na jednu davnu noć, ljude koji su davno otišli nepoznatim stazama i osećaj nekog drugog života ...
Dok je gledao kroz prozor i pripremao se poći na poslednje putovanje, lagano se osmehnuo i zahvalio maloj cigančici na trenucima sreće koji su ga kroz život pratili...
Možda će ga i ona tamo čekati za još jednu ludu noć, vatreni ples i puno srce ...
Do svidaniya, moj lyubimyj gorod
Ya pochti popala v hroniki tvoi
Ozhidan'e - samyj skuchnyj povod
Nam s toboj tak malo nado dlya dvoih ...
Нема коментара:
Постави коментар