Gledao je crvendaća na tremu koji je svojim čudnim cvrkutom najavljivao veče...
Dok ga je udaljeni zvuk grmljavine podsećao na vreme za popodnevni odmor u toploj sobi, sećanja su počela da se nižu i svi koraci koje je tokom mnogih leta na ovoj zemlji napravio počeli su svoj čardaš tu negde, odmah iza Eustahija ...
Velika kriška hleba namazana mašću, posuta solju i paprikom, prvi kliker staklenac na koga je bio tako ponosan, časovi u školi ispunjeni radošću i dosadom, ushićenje dokazom svoje muževnosti, šefovi kojima je donosio kornišone baš tog proizvođača, ljubav, deca, obaveze, beskrajne tone papira koji te definišu kao čoveka ...
Sve to je ostalo samo u dugim hodnicima uspomena, bez pisanih tragova, fotografija i sitnica koje bi ga podsećale na život čiji su talasi već davno utekli u Crno more ...
Čika Pera, kako su ga zvali klinci iz komšiluka, rešio je da kasnu jesen svog života provede okružen šumom, rekom i tišinom, odredivši sebi za boravište malu drvenu kuću koju je za malo novca kupio od naslednika nekog vikendaša iz velikog grada, jer oni nisu znali šta će s njom, a i nema wireless ...
Lagano je uređivao stare zidove, trem i dvorište, doterao sa buvljaka peć na drva i nekoliko petrolejki, napunio orman knjigama i starim pecaljkama, napravio sebi veliki drveni krevet, sto i stolice te ponosno okačio ikonu Svetog Nikole kao jedini ukras tamno smedjih zidova ...
Stara Lada u dvorištu je bila jedino tehnološko čudo koje je odudaralo od bajkovitog ambijenta, ali je bila od koristi kada je trebalo, pa se čika Pera nije mogao i nje odreći ...
Kuća se nalazila na kraju uskog zemljanog puta kojim su prolazili samo ribolovci i neznatan broj begunaca od betona u potrazi za nekoliko trenutaka spokoja i begu od centrifuge urbanog života, okružena gustom šumom, na stotinjak metara od rečice koja je pevala svoju vekovima uvežbanu pesmu ...
Pronalazio je radost u svakom panju, šumskim plodovima sakrivenim od očiju namernika, igri veverica i okrepljujućoj tišini koja je čistila njegovu umornu dušu ...
Jednoga dana, dok je popravljao klupu na tremu, začuo je režanje i glasan lavež ...
Pridigao se i video da na desetak metara od njega stoji veliki sivi pas pognute glave, očiju punih nepoverenja, iskeženih zuba i ućebane dlake ...
Strah je nešto što je čika Pera davno za sobom ostavio, pomirivši se sa danima koji su mu poklonjeni, te je seo na stepenice i, ne skidajući oči sa pridošlice, dohvatio komad slanine sa stola i malim, oštrim nožem, počeo da seče tanke komade i slatko ih jede ...
Nakrivljena glava i začuđen pogled sivog psa jasno su govorili o tome da ne bi imao ništa protiv ukoliko bi mu neko ponudio ovu poslasticu, ali je starac samo sedeo, smeškao se i blago gledao psa, čekajući da mu priđe ...
Polako, šapu pred šapu, pas je prilazio, sve dok nije došao do starca i video blagost u njegovim očima, seo i namestio šmekersko tužni pogled broj 17 ...
Osmeh čika Pere koji se u životu toliko nagledao demagoga i foliranata jasno je govorio da je četvoronožac pročitan i da je od žestoke zveri do umiljatog kucova tako mali korak...
Naravno, dobacio mu je parče Adidas slaninice, što je ćebe koje hoda progutalo u letu, lišeno svake etikecije ...
Još jedan korak bliže ...
Još jedan Adidas ...
Sada je već krupna njuška bila na dohvat ruke starca, ali je on svog gosta ispoštovao i dozvolio mu da on napravi prvi korak ka socijalizaciji ...
Krupne oči lutalice gledale su i dalje kako izborane ruke seku kaiševe mirisne slanine, a mimika je odavala veoma jasnu nameru da se ovaj prijatan proces nastavi ...
Laganim hodom, pas je došao na stepenice, sklupčao se ispod starca i pogledao ga sa bitno promenjenim emotivnim nabojem ...
Još jedno parče ...
Čika Pera je pružio ruku kako bi ga pas onjušio, a ovaj je brzo shvatio da mu ne preti nikakva opasnost pa je tu ruku počeo da liže, i dalje ga gledajući svojim krupnim, crnim očima ...
Starac je počeo da ga češka po glavi, kucov prihvatio, udobno se smestivši pod njegove noge ...
Potrajalo je to malo, uz neobavezni razgovor dvojice samotnjaka, sve dok čika Pera nije krenuo da dovrši započeti posao ...
Pas je i dalje sedeo na stepenicama, zaintersovano prateći svaki korak svog novog prijatelja ...
Kada je završio posao, starac je krenuo u kuću da se odmori, srećan što je, makar i na trenutak, učinio plezir jednom nesrećniku koga je, ko zna kakva, muka dovela ovde ...
Malo je odremao, već se bližilo i veče, čika Pera je, po ustaljenom ritualu, skuvao sebi kafu i krenuo na trem da uživa u svom 3D bioskopu – zalasku sunca sa izvesnim hepiendom ...
Tamo ga je čekao kucov, ovog puta sa prijateljskim pogledom, spuštenih ušiju i repom koji je razmlatio svo lišće sa trema ...
OK ...
Našlo se tu još malo hleba, nema izbirljivosti, starac je poneo kafu do udobne široke klupe koju je napravio sebi za merak ...
Čim je zauzeo dobro znani položaj, video je da pas dolazi do njega i gleda ga, očekujući dalji teferič ...
Pa dobro ...
Čika Pera mu je potanko objasnio tehniku dubinskog ribolova, razliku među pečurkama za jednokratnu i višekratnu upotrebu i najboljem lepku za šindru, dok je pas, velike glave naslonjene na prednje šape, mirno leškario i slušao, povremeno premeštajući šapom kolonije buva sa jedne na drugu poziciju ...
Narandžasti krug je polako tonuo za udaljene grane, starac je krenuo na počinak, a pas je i dalje leškario na tremu, verovatno udubljen u nova saznanja koja je stekao ...
Njihovo druženje se nastavilo i narednih dana, meseci, skupila se i godina, postali su nerazdvojni, dobio je i ogrlicu na kojoj je pisalo „Radivoje“, ime koje je sa ponosom nosio i na koje se rado odazivao dok je sa čika Perom šetao po samo njima znanim stazicama kroz obližnju šumu ...
Provodili su vreme zajedno, delili leto i zimu, radovali se svakom novom danu i lakim notama šumskog šapata u amfiteatru prirode dok je svet daleko iza njih vodio velike bitke i brinuo velike brige ...
Sve dok jednog jutra čika Pera nije ustao iz svog kreveta, a Radivoje bezuspešno pokušavao da ga probudi ...
Još dugo posle toga Radivoje je čuvao staru kuću na kojoj je jedino bršljen pronalazio nove staze, sve dok se i on nije pridružio svom prijatelju u nekom novom dvorištu, gde su nastavili započetu priču ...
Нема коментара:
Постави коментар