Gospodin Jovan M. Đorđević, profesor filosofije u penziji, svakoga je jutra odlazio u obližnju bakalnicu po domaći hleb, mleko i Politiku. Ljubazno je otvarao vrata komšinicama, nazivao dobar dan i dobru sreću, znao je poneti poteže cegere na sprat i zaliti cveće u hodniku.
Drage dame sa karnerima, volanima i čipkanim rukavicama uživale su u njegovom šarmantnom osmehu, blagim i toplim rečima, te tihim zvucima Bramsa koji su doprali iz velikog stana u potkrovlju zgrade građene u sretna vremena, kada je kvalitet bio daleko značajniji od brzine.
Pravi je doživljaj bio čaj od jasmina u dnevnoj sobi koji im je znao prirediti uz kolače pravljene po prastarom receptu za koje nikada nije hteo reći gde ih nabavlja, kao i ambijent ogromne dnevne sobe sa dovoljno knjiga za dve Kongresne biblioteke, teškim zavesama kroz koje se tek po koji zrak sunca na vešt način probijao, antičkim figurinama koje su gordo gledale iz uglova sobe i prepariranim sokolom nakrivljene glave kao večnim čuvarom jednog zamrznutog vremena.
Teme za razgovor sa gospodinom Đorđevićem nikada nije bilo teško naći jer je njegovo široko obrazovanje, svaki kutak male planete koji je obišao i nepatvorena duhovitost činila upravo te trenutke vrednim pamćenja i prepričavanja koji dan kasnije, uz kafu sa gospođom Rajković sa prvog sprata.
Dok ih je vodio kroz šarene parkove Barselone, cvetna polja holandskih ravnica, velike bašte francuskih kraljeva i nepregledne trgove prepune imozantnih spomenika Sant Petersburga, njegovim gošćama se lagano vraćao osmeh na lice i sjaj u utihle oči pod teškim veđama, osetile su ponovo život u damarima, sreću u srcu i spokoj u duši.
Znao je to gospodin Đorđević, te je neštedimice delio komplimente dragim damama i tako slagao neponovljive boje života u karusel koji ih je nosio ovim preteškim i prebrzim vremenima.
Sve svoje brige i svakodnevicu su lako i brzo zaboravljale, nije bilo prilično to ni spominjati pred njim, svakako svesne da bi im on pomogao, šta god da je u pitanju jer se takav čovek više ni u mramoru isklesati ne može.
Ono što te drage gospodje nisu znale jer im o tome gospodin Đorđević nikada nije pričao, su stvari o kojima je pričao sa svojim sokolom, potiho, u dugim noćima kada su im društvo pravili samo Brams, kišne kapi koje po prozoru dobuju i stara lula puna hercegovačke škije.
Pričao je o delovima svog života koji nisu bili tako glamurozni i daleki, već pitomi i skromni, no to su bili upravo oni trenuci koji su njegovo isluženo srce terali da vikne : “Još me ima !”.
Sećanja su počela da izviru kao na Čaplinovoj traci, imena, ljudi, događaji, mirisi, ukusi, saten noći i blagi povetarac sa reke, šum koraka po kaldrmi i mokar šešir u ruci.
Posebno drago mesto u tim arabeskama sećanja zauzimala je mala, neugledna kafana na uglu dve ulice koje zajedno nisu mogle skupiti dovoljno kuća za ime jednog narodnog heroja, već su bile obeležene brojevima, u kraju koji je bio zaboravljen od svih, čak i onih koji su već bili prokuženi i odbačeni, pa je limbo u kome su plovili koraci sredovečnog gospodina tako jetko zvučao.
Stari konobar, požutela fotografija porodice iz vremena kada pridev “građanski” nije imao pežorativan prizvuk, pocepani karirani stoljnaci, olajisani pod i šank uglačan od podlaktica, drveni prozor koji ni zemljotres nije mogao otvoriti i limene piksle, rađene po prepoznatljivom kalupu, vodili su ga u svet kome je sreća glavni atribut a prijatni glasovi dragih lica koje je kroz kafanski dim gledao definicija nirvane.
Uz tihe zvuke Tarzanovog ćemaneta i hladno pivo iz flaše, “Hercegovinu” bez filtera i kuvana jaja od prošlog Uskrsa, gospodin Đorđević provodio je sate i sate u neobaveznim razgovorima prepunim alaskih priča, kočijaških psovki i gargantuovskih hvalisanja, uz osmeh koji je pratio svaku prosto proširenu rečenicu koja je tu bila neprimerena kao i prvak Bolljšoj teatra.
Noći provedene u toj kafani, dok su se limene piksle punile, a Sofke konobar tek posle dužeg ubeđivanja prilazio da ih nevoljno isprazni, ostavile su žig na duši svakog od aktera, pa tako i gospodina Đorđevića koji je sa lakoćom zaboravljao na Platona i Aristotela, ionako nisu imali šanse pored Jove Alasa i starog ciganskog poglavice Rusmira, namah bi se našli u ofsajdu da ih neko spomene.
Zvuk lakog kucanja vratio je gospodina Đorđevića u realnost, soko ga je i dalje gledao, a on je sa osmehom zadovoljnog deteta koje je upravo ukralo prvi poljubac krenuo ka vratima kako bi nastavio svoje druženje sa dragim damama, uz obavezne kolače i čaj.
Ono što one nikako nisu mogle znati, to je bio obris limene piksle i osmeh u njegovim očima dok im je pričao o jadima mladog Vertera ...
Нема коментара:
Постави коментар