Uzorano, posijano, zalivano, đubreno, maženo, paženo, od stija prilika nebeskih sačuvano ...
Svaka stabljika mi o ljubavi pruženoj govori, zlatna zrna po ambaru zveče, žuljevite ruke i brazde na duši samotnoj leče ...
Došlo vreme da se odagna na otkup kod Mila u zadrugu, prošloga me ljeta za tri džaka zajebo, što će mučeni satrap seljački no drekavcu na noge, pa šta iz njega iscedi, sevap je, nikad nije i biti neće da svako zrno svoj dukat pronađe ...
Poranio, velim - nije mi zjala ganjat i brabonjat sa patnicima što ih isti đavoli gone, daj da istovarim, uzmem tu potvrdu namesto para što dadnu pa kući, valja još poradit oko blaga i onu tarabu uglavit kako valja, od Mitrovdana se kalemim, pa nikako ...
Doša za po sata, nije mi daleko, drugi na red, već se natanko Bućan, gujicu na kocu našo, ka da ni spavo nije ...
Đe si Bućane - đe si Markane - šta ima u tebe - ništa, ka i u tebe, šta me pitaš kad znaš ...
Jes dogna - esam - đe je Mile - sad će on, samo da ga sa babe skinu, oči ga ne gledale ...
U tom počeše dolaziti i drugi, naredi se tu desetak prikolica, svako svoje priča, nema Mile još ...
Svako svoju muku spominje, niko lepe reči ni pod oblakom da nađe, povazdan iste priče ka kod Okca u kafani, ništa mudro od uboga seljaka čuti ne moreš, tako mu valjda pisano ...
Eto i Mile, lagano se gega, dobar dan i dobru sreću nazdravlja, pa polako u oni svoj ćepenak, kaže - hajmo, ljudi, valja i radit nešta ...
Ka da smo dosad kolo igrali, ćaća ga zakarta ...
Pođe Bućan, istrese zlatna zrna na oni pladanj što guta ka gladno svinjče, drma onu prikolicu ne bi spalo još šta, mislim, otkinuće nešto, završi, ode do Mile, ovaj nešto zapisa, vidim Bućan dreči ka jarac u drenjinama, mašu rukama i jedan i drugi, izađe, rumen i masti nešto sebi u bradu ...
Šta je, Bućane - gon ga u kurac, opet ispade ka da sam na ramenu donio, vazda zakine, kaže, ako ti ne valja vaga, a ti u Utinju nosi, možda ti je tamo vaga bolja, a ljudi su svakako, jeba mu međed mater tri puta doveče, ma ista mi je priča svake godine, zapaliću sve pa ću naljeto tamo fudbal sa đecom igrat ...
Vidim ja, crna mi se neđelja piše ...
E, moj Markane, što nisi sluša ćića Jovu, pa učio onu birotehničku, sad bi neki ćato bio u opštini ili na placu stočnom petkom kravama na rep potvrde vezivo, tako ti i treba ...
Poćeram i ja svoj tovar do one ploče, šta ću, kad sam već tu, čujem galamu iza, svi mrmolje istu priču, neka, da je pameti, svi bi se okrenuli i nasred opštinskog centra istovarili, ali jok, to ti je kvrgavo seljačko čeljade što samo na čengele skače ...
Istovarih, to je što je, uđoh kod Mile, on nervozan od Bućana, hajde, meri on, vidim ja oni tas nešto ljulja ka da smo na moru, čekam da vidim koliko će mi zapisat ...
Upisa on, vidim ja da je ukro ka najcrnjem Švabi, gledam ga, ništa on ne manta, piše već oni papir, završi, pruža mi u ruke, pita - jel u redu - u redu je, Mile, u redu je - e, tako, hajd sad, pozovi dalje i uzdravlje - izađoh, pitaju me kako bi, ja ćutim i odlazim kući, nije mi do priče ...
Doša u onu moju sirotinju, sipa jednu žutu od prošle godine, mislim se, vazda je bilo pravde i nepravde, od kada je noći i dana, muke i sreće, smija i plača ...
Gledam u oni papir, neka mučena crkavica, jedva da imam za đubar dogodine, a svaki korak što sam ga načinio dok sam po njivi odo sad mi se ka zulum čini ...
Hoće li ikada bednom seljaku sunce nasmijano izići, može li se makar mirisa pravde negdi udanut, ima li za njega cipele bez rupe ...
Crne misli, žuta i cijeli život skupiše se u neku buntu u grlu, ne da mi mira ...
Ma ...
Neđelju ti i sve crno jebem ...
Neću više, nema te sile ...
Noge same krenuše, na tremu stoji sikirica, mala, oštra, sama u ruku uskoči ...
Ne znam kako me noge odvedoše do Mile, ničega se ne sećam, očiju mi i krsne slave ...
Uleteh među one ljude, oni se skloniše čim su videli kakav naopak idem, pravo ka šunjaku kod Mile, ispod veđa gledam, sve mi crveno ka nebo u poznu jesen ...
Uletim unutra, vidi Mile da se gadan belaj sprema, odma reče - polako, nismo dušmani, polako, Markane, da znamo se tolke godine, nećeš valjda sad seiriti nad starim čoekom što svoj ubogi posa dela, polako, hajd, sjedi da pričamo ...
A ja stojim nako na vratima sa sikiricom i gledam u njega, munje iz očiju biju, vatra iz ušiju u ruke stežu držalju, sve prsti pobeleli ...
Čujem ja njega, al sebe ne čujem, džaba ...
Uzeh onu sikiricu pa udri po stolu, vratima, lampi, tefteru njegovom, sve oko njega, ipak ga nisam stijo povredit, al se čoek saplete u upade u oni bunjuk za merenje, malo jeknu kad glavom zape, al na kuruz meki pade ...
Gleda me ozdo, gledam ja njega, čeka on šta dalje, progovorit ne može, a ja ne znam što bih ...
Poče meni vatra tinjat lakše, polako izađoh, oni ljudi se razbežali, ja polako do kuće ...
Sjeo, opet se mojoj žujki obratio, vazda sluša ...
Znam da će mi uskoro nezvani gosti na vrata, neka ih, oni samo svoj posa rade ...
Nije prošlo po sata, eto i njih, sve polako, dobar dan, dobar dan, može li se, jakako, sjedite, ljudi, jeste li za rakiju, ne, poslom došli ...
Da ih pitam kojim poslom, džaba, znam ...
Da preskočimo duže priče, ljudi, apsite i vodite, sve je tako kako su vam rekli, hajvan bio, hajvan osta ...
Neka, oni polako, upisaše mi podatke, hajmo sad do stanice, hajmo ...
Ništa mi žao nije bilo, čudo jedno kako mi je duša mirna bila ...
Pođoh sa njima, tamo svi fini, a meni neprijatno, naviko da me majku i rašlje na krovu seljačke nazivaju, to li je ta demokratija ...
Svaka stabljika mi o ljubavi pruženoj govori, zlatna zrna po ambaru zveče, žuljevite ruke i brazde na duši samotnoj leče ...
Došlo vreme da se odagna na otkup kod Mila u zadrugu, prošloga me ljeta za tri džaka zajebo, što će mučeni satrap seljački no drekavcu na noge, pa šta iz njega iscedi, sevap je, nikad nije i biti neće da svako zrno svoj dukat pronađe ...
Poranio, velim - nije mi zjala ganjat i brabonjat sa patnicima što ih isti đavoli gone, daj da istovarim, uzmem tu potvrdu namesto para što dadnu pa kući, valja još poradit oko blaga i onu tarabu uglavit kako valja, od Mitrovdana se kalemim, pa nikako ...
Doša za po sata, nije mi daleko, drugi na red, već se natanko Bućan, gujicu na kocu našo, ka da ni spavo nije ...
Đe si Bućane - đe si Markane - šta ima u tebe - ništa, ka i u tebe, šta me pitaš kad znaš ...
Jes dogna - esam - đe je Mile - sad će on, samo da ga sa babe skinu, oči ga ne gledale ...
U tom počeše dolaziti i drugi, naredi se tu desetak prikolica, svako svoje priča, nema Mile još ...
Svako svoju muku spominje, niko lepe reči ni pod oblakom da nađe, povazdan iste priče ka kod Okca u kafani, ništa mudro od uboga seljaka čuti ne moreš, tako mu valjda pisano ...
Eto i Mile, lagano se gega, dobar dan i dobru sreću nazdravlja, pa polako u oni svoj ćepenak, kaže - hajmo, ljudi, valja i radit nešta ...
Ka da smo dosad kolo igrali, ćaća ga zakarta ...
Pođe Bućan, istrese zlatna zrna na oni pladanj što guta ka gladno svinjče, drma onu prikolicu ne bi spalo još šta, mislim, otkinuće nešto, završi, ode do Mile, ovaj nešto zapisa, vidim Bućan dreči ka jarac u drenjinama, mašu rukama i jedan i drugi, izađe, rumen i masti nešto sebi u bradu ...
Šta je, Bućane - gon ga u kurac, opet ispade ka da sam na ramenu donio, vazda zakine, kaže, ako ti ne valja vaga, a ti u Utinju nosi, možda ti je tamo vaga bolja, a ljudi su svakako, jeba mu međed mater tri puta doveče, ma ista mi je priča svake godine, zapaliću sve pa ću naljeto tamo fudbal sa đecom igrat ...
Vidim ja, crna mi se neđelja piše ...
E, moj Markane, što nisi sluša ćića Jovu, pa učio onu birotehničku, sad bi neki ćato bio u opštini ili na placu stočnom petkom kravama na rep potvrde vezivo, tako ti i treba ...
Poćeram i ja svoj tovar do one ploče, šta ću, kad sam već tu, čujem galamu iza, svi mrmolje istu priču, neka, da je pameti, svi bi se okrenuli i nasred opštinskog centra istovarili, ali jok, to ti je kvrgavo seljačko čeljade što samo na čengele skače ...
Istovarih, to je što je, uđoh kod Mile, on nervozan od Bućana, hajde, meri on, vidim ja oni tas nešto ljulja ka da smo na moru, čekam da vidim koliko će mi zapisat ...
Upisa on, vidim ja da je ukro ka najcrnjem Švabi, gledam ga, ništa on ne manta, piše već oni papir, završi, pruža mi u ruke, pita - jel u redu - u redu je, Mile, u redu je - e, tako, hajd sad, pozovi dalje i uzdravlje - izađoh, pitaju me kako bi, ja ćutim i odlazim kući, nije mi do priče ...
Doša u onu moju sirotinju, sipa jednu žutu od prošle godine, mislim se, vazda je bilo pravde i nepravde, od kada je noći i dana, muke i sreće, smija i plača ...
Gledam u oni papir, neka mučena crkavica, jedva da imam za đubar dogodine, a svaki korak što sam ga načinio dok sam po njivi odo sad mi se ka zulum čini ...
Hoće li ikada bednom seljaku sunce nasmijano izići, može li se makar mirisa pravde negdi udanut, ima li za njega cipele bez rupe ...
Crne misli, žuta i cijeli život skupiše se u neku buntu u grlu, ne da mi mira ...
Ma ...
Neđelju ti i sve crno jebem ...
Neću više, nema te sile ...
Noge same krenuše, na tremu stoji sikirica, mala, oštra, sama u ruku uskoči ...
Ne znam kako me noge odvedoše do Mile, ničega se ne sećam, očiju mi i krsne slave ...
Uleteh među one ljude, oni se skloniše čim su videli kakav naopak idem, pravo ka šunjaku kod Mile, ispod veđa gledam, sve mi crveno ka nebo u poznu jesen ...
Uletim unutra, vidi Mile da se gadan belaj sprema, odma reče - polako, nismo dušmani, polako, Markane, da znamo se tolke godine, nećeš valjda sad seiriti nad starim čoekom što svoj ubogi posa dela, polako, hajd, sjedi da pričamo ...
A ja stojim nako na vratima sa sikiricom i gledam u njega, munje iz očiju biju, vatra iz ušiju u ruke stežu držalju, sve prsti pobeleli ...
Čujem ja njega, al sebe ne čujem, džaba ...
Uzeh onu sikiricu pa udri po stolu, vratima, lampi, tefteru njegovom, sve oko njega, ipak ga nisam stijo povredit, al se čoek saplete u upade u oni bunjuk za merenje, malo jeknu kad glavom zape, al na kuruz meki pade ...
Gleda me ozdo, gledam ja njega, čeka on šta dalje, progovorit ne može, a ja ne znam što bih ...
Poče meni vatra tinjat lakše, polako izađoh, oni ljudi se razbežali, ja polako do kuće ...
Sjeo, opet se mojoj žujki obratio, vazda sluša ...
Znam da će mi uskoro nezvani gosti na vrata, neka ih, oni samo svoj posa rade ...
Nije prošlo po sata, eto i njih, sve polako, dobar dan, dobar dan, može li se, jakako, sjedite, ljudi, jeste li za rakiju, ne, poslom došli ...
Da ih pitam kojim poslom, džaba, znam ...
Da preskočimo duže priče, ljudi, apsite i vodite, sve je tako kako su vam rekli, hajvan bio, hajvan osta ...
Neka, oni polako, upisaše mi podatke, hajmo sad do stanice, hajmo ...
Ništa mi žao nije bilo, čudo jedno kako mi je duša mirna bila ...
Pođoh sa njima, tamo svi fini, a meni neprijatno, naviko da me majku i rašlje na krovu seljačke nazivaju, to li je ta demokratija ...
Eto, tako, gospodine sudija, to vam ja ispričah što mi na srcu leži i svaka je istina, a vi izmerite kako valja, siguran sam da vam kantar nije ka u onog grešnog Mile ...
Нема коментара:
Постави коментар