Izvor

Naselje na periferiji kapitalnog Beograda, više selo no urbana aždaja, gomila dece koja pitome dane urezuje u knjigu kojoj će se tokom bitisanja svoga često vraćati, vreme letnje, žar koji najmanju senku ostarele vrbe zlatom okiva...
Sve njihove igre sada potiskuje želja za skrivanjem u neki prohladni kutak, daleko od žute sijalice koja nemilosrdno bije...
Odmah nakon poslednjih zgrada u naselju, počinje seoski puteljak koji vodi do omanje mesne zajednice, pretekle iz vremena kada se još pisalo grafitnom olovkom, a na zidu visile slike Tita i Staljina, davno napuštene i oronule, sa obiljem mirisnih aroma koje nikada neće postati deo ekskluzivne note najnovijeg Hugo Boss parfema...
Mesto idealno za mladunce koji traže svoj kutak gde ih niko neće uznemiravati, njihovo carstvo u kome vlada osmeh i nesputani pokret...
Lokalni konzumenti alkoholnih napitaka, manakeni socijalističko-udarničke konfekcije piva, nisu zalazili ovde jer su sebi utvrdili osnovnu ćeliju ispred bakalnice, podno kuće baba Stojanke koja više nije imala snage ni volje da ih odatle goni, a oni su se trudili da doprinesu vaspitanju omladine time što su uništavali velike količine napitaka koje bi ih mogli dovesti u iskušenje i izvesti ih na pogrešan put u životu (doduše, nikada zbog toga nisu dobili bilo koje priznanje od društveno-političke zajednice, ako se ne računa konzerva inćuna što su od komšije Radeta onomad dobili)...
Vlada, dečak oštre crne kose i prodornih očiju, važio je za vođu omanje grupe klinaca, te je njegova reč imala posebnu težinu u izradi kratkoročnih planova (za dugoročne nisu nešto mnogo marili, kao i svi njihovi vršnjaci)...
Sa Škembom, Trkijem i Kljukom je toga dana napravio plan obilaska starog izvora koji je ostao na napuštenom vojnom poligonu, čuli su kako tamo ima puno izgubljenih stvari koje su za njih bile pravo blago, ali im, jakako, roditelji nisu dozvoljavali da tamo odu jer je bilo daleko, opasno, a oni su još mali, imate ovde livadu pa se igrajte i tako to, standardni roditeljski eseji o pravilnom planiranju i realizaciji slobodnog vremena...
No, mladost u sebi krije neiscrpni potencijal kuraži, te je manja grupa nesavesnih omladinaca rešila da sebi priušti avanturu o kojoj tako dugo priča i time upiše prve poene u svojoj knjizi odrastanja i momčenja...
Kljuka je nosio flašu vode, Škemba čokoladice i Smoki, Trki je imao neki nožić koji mu je deda ostavio, a Vlada se zadovoljio ulogom stratega, hrabrog Hanibala koji se ne zamara logistikom...
Lagano su krenuli puteljkom koji obilazi ruralnu oblast prigradskog naselja, došli do šumarka u kome je bilo više olupina od bele tehnike, guma, kesa i desnih patika nego u nekoj brazilskoj faveli, smelo zaobišli sve prepreke i nastavili kroz šumu koja je poprimala ozbiljnije konture i počela ličiti na mesto iz mnogih priča koje su morali pročitati za lektiru...
Dođoše do prve prepreke, potoka koji je vijugao kroz šumu, lišen ljubavi brodskih korita i talasa koji svojim šumom romantiku definišu...
Tu se mudri Vlada doseti da ostaci veš mašine i šporeta mogu biti vešto iskorišćeni, pa položi svoj prvi inžinjerijski ispit i povede omanju kolonu dalje, sve do račvanja u šumi gde ni Mrkonjićev deda nije znao kuda dalje...
Krenuše napamet, naiđoše na gusto šiblje, nema više puta, rikverc, hajd drugom stazom, može...
Oduži se put, stradao Smoki i čokolada, vodu popili, krivudava staza ide pa ide...
Utom, eto nekog brdašca, čuju - voda...
Odmah iza njega, veliki izvor oko koga je mahovina zaplesala, a betonski prilaz davno srušen, mesto bajkovito i ezoterično...
Omladinci polako siđoše do njega, srećni kao da su na mesec stigli, prva velika životna avantura je uspešno okončana, Hjuston, mali korak za čoveka, a veliki za ovu družinu...
Baciše se u potragu okolo, ništa interesantno, sve dok Trki ne povika - ovamo...
Skupiše se svi, kad, u žbunju i polutami, viri neka kožna torba, pokupiše je i otvoriše...
Kad, viđu vraga su sedam binjiša...
Unutra neki novci, zlatnici, srebrnjaci, čudne novčanice sa još čudnijim ljudima nacrtanim, papiri na stranjskom sa sve ovoooolikim pečatom itd...
Obradova se družina, već su kroz glavu proturili gomile krempita, novi bicikl, kamion pun klikera, TV u boji i slične stvari koje se u glavama dečaka mogu naći...
Nisu nastavili potragu, već put pod noge i nazad, učinilo im se da su preleteli celu stazu kojom su mučno toga dana tabanali...
Stigoše i u svoj dvorac, ratni savet, šta sad, kako ovo blago pretvoriti u dobro poznate crvendaće sa kojima bi vrlo dobro znali postupati......
Seti se Škemba svoga strica Miloja, dobričine koja im je povazdan delila bombone i lepu reč nalazila, hajdemo kod njega, usvojeno jednoglasno...
Kuc, kuc, dobar dan strikane - dobre mi oči što vas vidim, gusarski kolektivu, kojim dobrom ....
Otvoriše torbu, zasija iz nje svakakvijeh papira i dukata, reče strikan - ne znam vi ja ovo, deco, no znam ko zna, a taj kad zna, niko drugi ne zna, sve i da je ikada znao...
Pozva on komšiju Pavla, činovnika iz SDK, pravi administrativac, ne bi ga Nušić bolje nacrtao...
Pogleda on onu torbu, slatko se nasmeja, pa reče dečacima - ako od vas neko bude kolekcionar svega i svačega u životu, eto njemu sreće - ovo su vam obični jubilarni novčići koje smo mi delili povodom dvadeset godina Kovnice novca, a papiri su kopije starih novčanica i vrednosnih dokumenata, napravljeni kao deo dekora za izložbu...
Mnogo njegovih reči dečaci nisu shvatili, ali osnovno jesu - malo će krempita od njihove prve avanture preteći...
Videvši smrknuta lica omladine, strikan Miloje uze kaput pa reče - hajdemo, junaci, kod Bose na limunadu, te ih povede i reče nešto što će još dugo pamtiti, i kada im sneg oboji poslednje dlake na glavi :
"Danas ste proživeli nešto lepo i uzbudljivo, bili ste tu jedan za drugoga, dogovarali, veselili se i prošli stazama koje više nikada neće biti iste, pobedili ste strah i dokazali sebi da možete mnogo više nego što vaši starci veruju... Neka vam je srećan prvi dan vašeg momčenja, družino, veselite se novim avanturama koje vas u životu čekaju..."
Mnogo godina je prošlo od toga dana...
Strikan Miloje i komšija Pavle su na Centralnom, jedan pored drugoga, već su im se i ploče nakrivile, kao da i tamo šapuću nešto jedan drugome...
Kolektiv alkoholičara davno je otišao na nebeska pojila, tamo im bar neće trebati kaucija za flaše, a na mestu gde su tamanili pivske potoke sada se nalazi zgrada od dvanaest spratova, jedna od mnogih koje su zakrčile i poslednji deo zelenila u prigradskom naselju koje se ni po čemu više ne može takvim zvati...
Trki je uspešan arhitekta, novopečeni biznismeni se otimaju za njegove radove, živi u velikoj kući sa pogledom na Dunav...
Kljuka ima auotmehaničarsku radionicu na Ibarskoj, kažu da radi odlično, već je polako počeo prepuštati posao najstarijem od svoja četiri sina, dok on sve češće beži na pecanje...
Škemba je priznati ginekolog, zalizan, odmeren i prefinjenih manira, Kluni bi mogao puno od njega naučiti ...
Vlada je postao profesionalni političar i vodi gradski odbor jedne od vladajućih stranaka, očekujući napredak na lestvici svoje partije jer je krajnje vreme da dinosaurusi iz pleistocena naprave mesta ovima iz krede u boji...
Umesto njihovog MZ dvorca stoji veliki Supermarket, urađen po najsavremenijim standardima...
Staze, šume i izvora više nema, sve je progutao beton i beskrajne ograde novih kuća, zgrada i poslovnog prostora, periferija je pomerena nekih desetak kilometara odatle, život je svoje puzle složio...
Ali...
U sećanju naših junaka staza kojom su toga letnjeg dana prošli ostala je ista - miris lipe, šum potoka i ukus divljih drenjina vraćaće ih u vesele dane detinjstva dok im je koraka na ovom svetu i iskre u očima...

Polka

Tako sam umoran, umoran, umoran...
Ne, ne mogu ić u selo danas, ne mogu i neću...
Odo ja polako niz šor, pa do bare ispod Garaša, trstiku u ruke pa s plovkom malo da popričam, sve me on, dobri moj, čuje i niš ne mari, a meni nekako fest toplo okosrca...
Hajd, poitaj, Mašane, ta nećemo marendu spremat u ova doba...
Gledaj ti nake bozandže kod udove Stojana Lajfnota, su čim je ona to dognala, merim ja da je tu komsija Purenjak malo pripomoga, vuci mu ponjavi izili...
A kod Đure Cvrcana  kapija povazdan otvorena ka crkveno dvorište, taj nema ni stida ni srama, gaće mu ka monarkijska zastava pletu po gumnu...
Majhkhuh, ti strnjike, di gledam...
A i ovi autnjaci moji, ka da sam ih od bicikle sakrojio, a ne od džondir gume, moga bi u njima na balet, uhmjmtrtuh...
Ono, duše ne gresi, Mašane, nije ti baš hrđavo bilo kad si onomad...
Esi, esi...
Učiteljica Stojna, sveže penzionisana, a ti mrsiš oko nje, učili te budakom, dabogda...
Pa sve slučajno ulicom oko njene kuće, nako, tu je trava najzelenija, dud najbolje miriše, vrapci naljepše pevaju, sukoto jedan...
A milo ti bilo kad te na slatko od dunja pozvala, mislio si da je ćesarica na fensteru, srce bije ka vatrogasni orkestar iz Gložana...
Ta fala, ta joj što je lepo slatko, ta i voda vam pravo lepa, ta goblen niste valjda sami radili, nemojte...
Seti se, mušmulo jedna, kako te učiteljica Stojna onda pozvala naveče u baštu Kulpinskog dvorca na zabavu, pa si s ti nesto kao nećkao, pa dobro, pa svakako, a znao si, nesrećo od nesrećnijeh, da ni preobuke ni novaca nemaš...
Sreća te se nađe brica Jovan, pozajmi one hozne, pantale, cipele od kože prave i belu košulju pa si, posle toliko godina, na čoeka naličio...
Uh...
Al kad dođe veče, Stojnu pod ruku, sve lebdim šorom, mislio bi čoek da je aeroplan u niskome letu, sve na note, izbrojah sedamnaes puta molim i devetnaes puta fala, da smo još koji korak napravili, jezik bi mi oteka...
U onu bašču, tolko sveta ni na svadbi Lazike mehandžije bilo nije, svi se nešto kao šeću, osmehuju, glede jedni u druge, potiho ogovaraju i smejulje, bilo tu i momčića sa prvim perjem pod nosom, devojaka što su do juče krajcare po dvorištu bacale, tetki što gledaju ka Poćorekov narednik i ugledne gospode što krajem bašče važne razgovore u potaji vode...
Bio čak i gluvi Dragoje, dovele ga unuke, kao da on nji čuva, moš misliti te posprdije...
Kad ono poče neka muzika, dovatiše se one ženske, pa nešto ukrug, di to svira, zadnji puta bio prevreli Sajko sa tri poluživa muzikanta, neće bit da je ovo njegov apertoar...
Jok, more, to su neki iz Varvarina čak došli, dve violine i mečkabas, harmonika i gitara, pravo carski...
Pogleda me Stojna, uze moju desnu i krenu i ona ukrug, šta ću, kud ću, crna me zemlja pogledala, vrti se i ja oko nje ka na žaravici, trista me i pedeset muka ojadilo i na znoj izašlo...
Kaže ona - Polka je divna, zar ne, Mašane - jeste, gospodjo Stojna, najlepša - mogla bi je celi dan plesati, tako mi prija - moga bi ja vascijeli dan kuruza kominjat i tri bika kravama vodit, samo da se živ iz ove mešalice izvučem...
Prođe i to, oni lakirani muzikanti kao odmor napraviše, sunce me ogrijalo, rekoh Stojni da malo i mi odmorimo, valja i prošetati, među ljude i tako...
Sreća pa više tu polku ne sviraše, jedva sam čeka da sazujem one kožne cipele, ne ide paorska noga u gospodski kalup, jok...
Ispratih učiteljicu Stojnu do kuće, ona mi se osmehnu i zahvali, laku noć podelismo, pa kući...
Seti se ti, moj Mašane, kako nisi moga zaspat te noći, al ne od teškoga rada, no od neke čudne miline što ti damarima tresla dok si tu polku i učiteljicu Stojnu sanja...
Laži koga oćeš, sebe slagat ne moš, dasko dudova...
I kome sam ja sad sve ovo pričo, jel...
Ja budale o svilenom rupcu, nije njemu teško zabave naći...
Evo moje bare lepe, neka nje, neka i mene, daj da zabacim, možda se koji šljivonosak zaleti pa sa mnom do tiganja prošeta...
Neka i ove lude glave, valjaće još za nešto, ako ništa, da šešir ne opane...

Me tut kamam, Daje

Prvo čega se Said seća je mrak...
Rođen je u potleušici, kući koja se tako može nazvati tek upotrebom jako bujne mašte jer je bila sačinjena od "sekundarnih sirovina", blagoudnog izraza za kartonske i limene komade koji su neobičnom magijom spojeni u celinu od desetak kvadrata gde je živela njegova mnogobrojna porodica - niko se nije trudio da sačini precizno brojno stanje, čak su i popisivači iz opštine odustali posle trećeg puta ...
Detinjstvo obično sobom nosi radost, igru i  bezbrigu, no je Said malo od toga osetio, još manje video ...
Pre nego što je prohodao, već je privređivao pružajući majušnu ruku ka prolaznicima koji su u nju stavljali neke papiriće, a starija sestra ih je uredno slagala u bezbrojne džepove svoje suknje...
Kada je stao na svoje noge, već je i sam krenuo u prošnju, veselo se gegajući među nepoznatim ljudima koji su svoje brige i životne priče kroz tmurne poglede njemu upućivali...
Zveckajuće novčiće je nosio svojima, osećaj dužnosti od malena bio je tu i nije ga mogao zaobići...
Došlo je i vreme da pođe u školu, pa su se skupili sa svih strana da opreme mladog Saida kako se ne bi obrukao, malo je njihovih uspelo da izgura dalje od četvrtog, velike nade su polagane u bistrookog dečačića koji je prvi uspeo da odvoji mesing od bakra i zaradi pristojne novce ...
Tetka Džamila ga je odvela u školsko dvorište prepuno razigranih mladunaca, zaokupljenih novim delom svog života i ophrvanih tremom od učiteljice koja ih je čekala...
Pilići su ušli u školu, učiteljica Mirjana ih je smestila u klupe, Said je bio sam u poslednjoj, nije mu smetalo...
Školski dani su dolazili i prolazili, mali Said je bio prilježan i krao znanje, više slušajući nego čitajući, jer ga je dotadašnji život naučio da će retko imati drugu šansu ...
Poklanjali su mu sveske i olovke, rezače i gumice, školski odbor mu je dodelio komplet knjiga i besplatnu užinu, on im je vratio na jedini mogući način - svojom pristojnošću i željom da dokaže kako može i ume biti ravnopravan sa onima koji su imali više sreće i bolji start od njega ...
Prvi razred je završio sa svim peticama, organizovano je i slavlje u malom Detroitu, kako su zvali njegovo naselje, ponosni tatko je poklonio sinu ručni sat, a mama je napravila najlepšu gibanicu od kako pamti ...
Bio je srećan ...
Ne zbog škole, ne zbog znanja, ne zbog roditelja ...
Već zbog same činjenice da je sebi i drugima dokazao kako je drugačiji, kako njegova snaga leži u rečima, a ne u šakama, da njegov mali život nije uzaludan ...
Godine su prolazile, Said je i dalje bio odličan đak, i pored silnih obaveza koje je imao kod kuće jer je, stasavši u dečkića, odlazio sa ocem i prikupljao metal, papir, flaše i sve što je moglo doneti hleb na njihov skromni sto ...
Završetkom osnovne škole, postavilo se pitanje - šta dalje ...
Svakako nije imao uslova za upis u neku od prestižnih škola, tako potrebnih veza niti volje da se preganja sa sedmoglavom aždajom državne administracije i traži pomoć...
Njegov stric Mahir se setio dobre gospodje iz komšiluka koja im je, s vremena na vreme, donosila hranu i stare stvari, pa je otišao kod nje da je zamoli za pomoć...
Istog dana je gospodja Elizabeta došla po Saida, odvela ga u svoju staru kuću i rekla mu da je tu, ukoliko želi njenu pomoć, ali da joj to mora sam reći ...
Iako mu je bilo neprijatno, Said je progutao ponos i zamolio je za pomoć jer je znao da mu se život može promeniti i svetlijim stazama poći samo ako nađe izlaz iz malog Detroita i nimalo prijatne svakodnevice...
Ostao je u dvorišnoj sobici stare kuće, pomažući gospođi Elizabeti da održava domaćinstvo, kupujući hranu, ložeći ogromnu peć u podrumu, šetajući kuce i mace i radeći sve što mu ona kaže...
Ta sobica je bila njegovo carstvo, mala, niska i sa jednom sijalicom, ali za njega lepša od svih dvoraca o kojima je slušao prilikom Đurđevdanskih teferiča...
Gospođa Elizabeta je u njemu videla veliki potencijal i nije štedela vreme ni volju da mu, nenametljivo, stvori manire i stil ozbiljnog i odgovornog dečaka ...
U početku nespretno, kasnije sve lakše, uklapao se u taj milje i osećao ga sve više kao svoj, udaljavajući se od kartonskih kućica i gole borbe za život...
Iako je odlazio kod oca, majke i brojne rodbine, nije više osećao da tu i pripada, a oni ga svakako nisu hteli vraćati u kazamat ogoljenog života na koji su bili osuđeni ...
Krenuo je u obližnju srednju školu, potkrepljen željom, voljom i snagom da istraje...
Znao je da će ga na početku čekati predrasude okoline i podcenjivački odnos, ali je već toliko toga prošao da je bio spreman na sve ...
Prošli su i ti prvi dani u kojima je izgradio svoju poziciju kod profesora i drugara iz škole, pa su ga počeli prihvatati kao sebi ravnog, bez obzira na tamnoputo lice i nešto skromniju garderobu ...
Naravno, bilo je i onih kojima život nije podario mnogo pameti, takta i stila, ali je i sa njima vešto izlazio na kraj, šarmom, diplomatskim nastupom i izbegavanjem konflikta, ne prestajući da iznenađuje svoje drugare količinom strpljenja ...
Devojčice su počele da zapažaju njegove čvrste mišice i lakoću kojom gazi kroz nimalo lak život, pa je i Jasmina iz susednog odeljenja poželela malo intenzivnije druženje, no, mlađahni Said je i tu zamku vešto izbegao pitkim opravdanjem kako je ne bi uvredio ...
Zašto, neko bi se upitao ...
Zato jer je u malom Detroitu živela njegova velika ljubav, mlada romkinja Nataša, tiho i povučeno čeljade sa najlepšim osmehom na svetu, biserno belih zuba i očiju u kojima su se i zvezde sramile ...
Dan za danom, godina za godinom, Said je priveo kraju u svoje školovanje, o fakultetu nije hteo razmišljati jer je bio realnih ambicija, a zanat i diploma koje je imao u rukama garantovali su mu miran i stabilan život, daleko od čamotinje u kojoj je rođen ...
Gospođa Elizabeta ga je sve te godine gledala kao svog, pomagala mu koliko god i kada god je mogla, nemajući sopstvenog potomstva...
Ni on nije bio nezahvalan, pa je samotne dane stare gospođe na ovom svetu činio lepšim i trudio se da joj što češće osmeh na lice donese...
Znala je sve o njemu, nije ništa krio jer je znao da će mu njen savet svakako dragocen biti ...
Tako je znala i za Natašu ...
On se snebivao, nije smeo da je pozove kući jer nije znao kako bi gospođa Elizabeta reagovala, ali je ipak, na kraju, odlučio da je jedno veče pozove u staru kuću i upozna sa svojom drugom majkom ...
Gospođa Elizabeta je spremila svoje čuvene medaljone sa pečurkama i šne nokle, uredila trpezariju kao da dolazi predsednik opštine, obukla najlepšu haljinu sa karnerima i čekala goste ...
Došli su zajedno, Said je predstavio tihu devoju koja je laganim osmehom i naklonom pozdravila gospođu Elizabetu, neodoljivo podsetivši na mlade dame sa dvora kraljice Natalije ...
Večerali su, pričali i prisećali se dogodovština zamomčenog mladića, vreme je teklo i došlo je doba za rastanak...
Na polasku, gospodja Elizabeta je mladoj Nataši poklonila lepu haljinu i starinski broš, a ona je samo zagrlila i pustila par suza radosnica, ne verujući da još ima tako prijatnih ljudi ...
Said je ispratio i vratio se kući, otišao kod gospodje Elizabete, seo sa njom za sto i držao je za ruke uz izraz beskonačne zahvalnosti za prijatne trenutke koje mu je podarila i bezrezervnu podršku svemu što je njegov mali život značio...
Rekao je da želi oženiti Natašu, što nije bilo iznenađenje za iskusnu gospođu, te mu je ona rekla da će im kao svadbeni dar pokloniti tapiju svoje kuće jer joj je srce bilo puno tog prizora neiskvarene ljubavi...
Said je zaplakao, klekao i zakleo se da će je čuvati i paziti dok u njemu snage ima, teško izvlačeći reči iz svoje duše koja takvu dobrotu teško spoznati može...
Svadba je bila skromna, u dvorištu stare kuće, samo najuži članovi porodice su došli, kako ne bi kvarili stečenu sreću svoje dece...
Saidova majka je otišla na stranu, sela sa gospođom Elizabetom i, plačući, ljubila njene staračke ruke kako bi joj na taj način bar malo vratila za sve dobre stvari koje je njenom sinu učinila ...
Zagrljene, dočekale su i mladence koji su ih izveli u dvorište i predstavili gostima, a Said je tada rekao:
"Neko u životu nema sreće pa rano izgubi roditelje, neko se bori kroz život sa jednim, a ja sam imao retku sreću da imam oca i dve majke - jedna me je rodila, a druga od mene napravila čoveka."
Dugo se pevalo, igralo i veselilo, duša ciganska je tako dobro o sreći pevati znala...
Nataša se doselila kod Saida, počeli su svoj život skromno, ali pošteno, on je našao posao, a ona pomagala gospođi Elizabeti koja se polako primicala svojim poslednjim danima...
Pristigla su i deca, mali, razmaženi vragolani koji su uneli novu dozu radosti u život svojih roditelja i stare gospođe...
Vreme je prolazilo, gospođa Elizabeta je poboljevala, Said i Nataša su je čuvali, pazili i vodili lekarima, ali se njen život polako gasio sve dok nije, suviše slaba da sedi, legla u postelju očekujući poslednji zrak sunca koji će je odvesti na neka daleka i šarena polja gde će sresti poznata lica ...
Said joj je tada rekao, dok se sa njom pozdravljao, reči koje je u srcu dugo nosio :
"Me tut kamam, Daje" (Volim te, majko)
Razumela ga je, iako nikada nije naučila romski jezik, lagano se nasmešila i otplovila...
Još dugo su Said, Nataša i deca oplakivali smrt svoje dobrotvorke i njenu sliku držali na zidu dnevne sobe kao lik koga nikada neće zaboraviti, dok su priče o životu gospođe Elizabete prenošene sa kolena na koleno, dok je njih i imena njihovog ...

Logotet Georgije Sfrances

Septembar 1453. godine bio je veoma hladan, zima je žustro i nedvosmisleno najavljivala svoj dolazak, dok su veliki talasi zapljuskivali čamac u kome je umorni logotet, pređašnji protovestijar, namesnik i carski paž, Georgije Sfrances, putovao ka Peloponezu, tadašnjoj Moreji ...
Tamo ga je cekao Toma Paleolog, morejski despot, odredivši ga za namesnika omanjeg sela koje je čekalo trenutak kada će podeliti gorku sudbinu ostatka nekada moćnog vizantijskog carstva...
Tek je izašao iz tamnice sultana Mehmeda II Osvajača, otkupivši svoju slobodu za pozamašnu količinu zlata koje je preteklo posle pada velikog Carigrada ...
Njegov sin Jovan nije bio te sreće, već ga je sultan pogubio zbog navodne zavere koju je kovao, a ćerka Tamara je ostala u sultanovom saraju, ne nadajući se ničem dobrom ...
Njegova žena, Helena Paleolog Camplak, carska rođaka, takođe je bila sužanj u Jedrenu, pa je prikupljao novac za njen otkup, nadajući se da će mu se bar ona vratiti ...
Suznih očiju i prazne duše, prisećao se poslednjih dana najslavnijeg grada od davnina, kumstva sa carem Konstantinom XI Dragašem, svojim vršnjakom koga je pratio tokom većeg dela svog života i bio mu veran do odlučne bitke, 29.maja 1453. godine, kada je na zidinama Carigrada dočekao moćnu tursku vojsku kao jedan od zapovednika odbrane grada ...
Niko od branilaca nije verovao da će ostatak nekada moćne imperije uspeti da sačuva poslednji trag slavne istorije i kolevku znane civilizacije, ali su svi odreda bili spremni da svoje zemaljske dane upravo tu i završe, znajući da će njihova dela i imena ostati zapisana krupnim slovima u istoriji, da će ih ljudi po srčanosti i veri u cara i carstvo pamtiti, da će im rane obezbediti pravo mesto u raju ...
Sam car Konstantin je toga dana, posle dugog i nadahnutog govora svojim glavešinama, obukao odelo običnog vojnika i pošao na zidine kako Turci ne bi seirili njegovom glavom kada uđu u Vlahernu ...
Opsada i hiljadu godina slavne istorije je u istom danu završeno, sve ono čime su se ponosili i na čemu su im zavideli od Andaluzije do Persije nestalo je u moru turbana koji su preplavili Zlatni Rog, Galatu, Nerion, Bukeleon, Bovis, Svetu Sofiju, Likos i Porfirogenu ...
Ulicama svetog grada čulo se samo "Jala, jala" dok su užarene oči astapa, mustafhiza i janjičara gazile po ponosnom kamenu koje pamti korake najvećih imena toga vremena ...
Posle pljačke, ropstva i slavlja osvajača, neme suze velikog Mehmeda Osvajača u Svetoj Sofiji  najbolje su govorile o značaju tog trenutka i velikom zaokretu u svetskoj istoriji, početku novog doba koje je brisalo staru i stvaralo novu slavu ...
***
Oči prerano ostarelog logoteta su još dugo gledale u uzburkanu pučinu ...
Nije mogao plakati jer je znao da su suze jednog čoveka tako male i ništavne da ožale sve ono što je ljudska istorija do tada stvarala ...
Ćutao je i gledao, moleći velikog Boga da ga što pre sebi pozove kako bi svojoj umornoj duši našao mir ...
Jedino što je uspeo progovoriti bilo je :
"ορισμένες από αυτές τις ειρηνικές όνειρα, μεγάλη πόλη."
"Neka su ti mirni snovi, veliki grade."

Ahmed

Kraj poznatog sveta, dalje od delte Amazona, tu sunce dva puta zalazi pre nego što se umori ...
To je bila okretnica autobusa 26, naselje Braće Jerković, srez beogradski, krajem sedamdesetih godina prošloga veka...
E, tu, u tom udaljenom kutku civilizacije, gde ni lord Attenborough nije stigao, nalazila se jedna plain and ordinary trafika u kojoj je obitavao omanji prodavac novina po imenu Ahmed, ali su ga svi zvali Boske, retko je ko znao i još se ređe usuđivao da ga nazove pravim imenom ...
Čak su i ceo taj kraj, ne bez razloga, zvali - kod Bosketa ...
Dolazio je na posao oko 4 sahata izjutru, zdravio se sa pekarima i mlekadžijama, kafica, prijem ranih izdanja, a odlazio kada su svi već u REM fazi bili ...
Neretko je ta kafa bila žen-šen za iznemogle noćne ptice iz ovog mirnog i krajnje pacifistički nastrojenog obitavališta koje su se vraćale iz lude noći, te nisu propuštali priliku da, pre zasluženog počinka, svrate do lokalnog Grala kako bi, 37 % upristojeni, stigli kući...
Domaćice su kog njega nalazile recepte za sve ono što su muževima obećale, ali baš tog dana nisu mogle da se sete, zaboravni soc menadžeri su kod njega ostavljali ključeve od stana, komšije su tu dobijale redovnu dnevnu dozu tračeva, ko je s kim, kada, koliko i zašto, klinci su pozajmljivali Zabavnik i Stripoteku na kvarno, a on kao nije video, u njegovoj riznici je bilo više informacija nego u Kongresnoj i Aleksandrijskoj biblioteci tokom punog sjaja ...
Trajalo je to godinama, generacije su dolazile, prolazile i, baveći se bračnim dužnostima redovno, slale nove mušterije starom Bosketu koji ih je, ništa manje ljubazno i srdačno, dočekivao i ispraćao..
Sve dok mu nije stiglo rešenje za penziju kome se obradovao kao Balašević pozivu za vojsku...
Tih dana je bio neobično tih i povučen, nije znao šta i kako dalje sa životom koji je bio vezan za malu, trošnu trafiku i ljude koji su se tu okupljali ...
Došla je i mlada gospoja koja je počela raditi s njim u dve smene, on je obučavao, nevoljno, i polako tonuo u svoje misli...
Došao je i dan kada je Boske zvanično otišao u penziju, proslavio je to ispred trafike sa komšijama, uz pivo i girice, samo su oni koji ga dobro znaju primetili setu u njegovim očima, tišinu duše u glasu i težak korak kojim je otišao...
Dolazio je i dalje, stajao ispred trafike i pomagao mlađahnoj koleginici, zborio i šalio se sa znanima, sve ređe i ređe, sve dok jednog dana, nekoliko godina posle penzionisanja, netragom nestade...
Neko reče - otišao je u rodnu Zenicu, drugi - ne, u banji je, treći - ma tu je, nego se prehladio...
Posle nekoliko dana, javili su da se Boske preselio u neku trafiku na nebu iz koje je gledao dobro poznata lica i svakodnevicu ljudi sa kojima je vek proveo...
Popili smo po unuče vinjaka za dušu starog Bosketa i prisećali se svih onih dana kroz koje nas je, tokom života, pratio...
Tek tada smo shvatili koliko je njegova duša bila široka i koliki smo tovari bili što mu to nismo umeli reći ...
Neka ti je mirno nebo, Ahmede, živ si dok te u pričama ima ...