Zvala se Lara ... Mala, blentava italijanka iz Poreca ... Dok su beogradski brucosi u full vansezoni odmarali lubanje od Rimskog i Politicke u hotelu "Zelena Laguna", ona je, svojim vragolastim osmehom i bebastom facom, kao magnet privukla jednog od njih, pa je pocela divna prica ... Zaljubljeni pogledi na rivi, setnja kroz uske ulicice, dirty dance u lokalnoj diskoteci, njen brat koji vesto balansira izmedju batina i case dobrog crnjaka ... Zaista lepi dani, no mladjahni se student morao vratiti obavezama u veliki, prljavi Beograd ... Suze, pisi, eh, zasto, kako ... Za divno cudo, elan je potrajao jos par meseci i pisma su redovno stizala (WWW je tada bila tek u zacetku), ispunjena poljupcima, srdascima i reminescencijama dodira ... No ... Vreme i daljina cine svoje ... Mladi i nadobudni student nije mogao zadrzati svoje primarne nagone te je prosirio vidike socijalizacije u mestu prebivalista ... Pisao je redje, telefonom bas kada mora, dok se romanticna prica nije lagano ugasila ... Doslo je i sledece leto, te je navedeni frajer krenuo sa novom izabranicom na more, ruku pod ruku, gde cemo, pa u Porec, tamo je nekako, mozda je ipak bolji Rovinj, znas, ne, seceru, ja hocu u Porec, tamo nam je ekipa, bice ludo, ma znam, nego Rovinj mi je nekako srecniji sa plazama, nemoj, sreco, dobro, ako mora ... I tako ... Porec ... Ekipa brojna, ludilo, standardi ispostovani ... Dok jedne veceri, u polutami diskoteke ne sretoh tuzne oci Larine ... Nije nista rekla, nije ni morala ... Kamen u dusi sam nosio do kraja leta, pogan kakvim me bog dao ... Dugo, dugo posle tog dana sam u sebi nosio taj nemusti pogled i kastigovao nabedjenog mladunca plitke pameti ... Dok stari podlac vreme nije ugasilo i tu ranu pa su novi vetrovi njegovu sajku odveli u zemlje koje je tek trebalo otkriti ... No ... Ponekad su njene oci znale isplivati iza nekog coska, pa im je otoi hajvan pozeleo srecu i mnogo boljeg coveka od sebe ... Buona fortuna, belezza ...
Нема коментара:
Постави коментар