Dusa tvrdja od zemlje ...

Zemlja tvrda, prika, ne da na se ka popova cer ... Tuci po njoj, dva zivota ostavih, ona da sto da, zauvar da ne crknem od gladi ... Djeca otisla po amerikama, Jagoda mi se osusi na ovoj muci i sirotinji, nek je andjeli cuvaju, cak mi je i Zuco uteka, vidi jad i nevolju ... Ne videh ni misa u polju, a gavrana tek za drugim brdom ... Stojim tako, prika, naslonjen na budak ka na zadnjeg prijatelja,gledam u klip kuruza, ostario, pozutio i stvrdno se ka i moja dusa, mislim, a misliti ne zelim ... Cekam oblak da mi drustvo pravi, moram se s nekim razgovarat, mada ni kise nije bilo od Ilindana, nece ni ona u ovu jalovicu ... Jah ... Da mi je jos jednom ridjana osedlat i u selo poci, pa da ljude vidim, ne moram ni jednu izustit, samo da se nekom u zenici poznam, da mi se zivot javi, pa mogu i ja u zemlju, kod Jagode moje, dobra mi je bila, drug i ljekar, pomoc i snaga ... Al nema vise ni ridjana ni sela, sve je zapustelo, ka da ga je oganj repatog satro, ostadose samo prazna okna sto na me ka na stari panj gledaju kada prodjem i sjetim se svih onih sto si iza njih slavil, zdravili i zivotu se boljem nadali ... Ostadoh tako, kao krajputas, da odbrojim dane iznad ove oranice ka orahova kora tvrde, i da se slucajnom prolazniku koji samo zalutati ovde moze, neko na ruku nadje, da mu rukom ka dalekom svijetu pokaze i srecu pozeli ... Tako ti je to, moj prika, neka si ti meni na tom kocu, jos da je ticurina koje mozes potjerat, pa da i od tebe selamet vidim ... Jah ...