Anton Jegorovic

Popodnevni odmor Antona Jegoroviča je završen kada se sunce javilo odbljeskom sa starog boljarskog mača koji je krasio zid iznad kamina i opomenulo ga da je vreme za jaki crni čaj...

Lagano, kao kišna kap koja dugo putuje preko lista velikog hrasta u njegovom dvorištu, vremešni trgovac je krenuo ka dnevnoj sobi, još mamuran od geštalta misli i sećanja koje su mu pravile društvo tokom ritualnog odmora...

Gospođa Nataša Maljukina, služavka u ovoj kući još od vremena kada je Anton Jegorovič ponosno uređivao svoje prve brkove, prepoznala je korake i ponela srebrni poslužavnik sa čajem i domaćim kolačima koje je stari gospodin jako voleo ...

Ne, nije bilo razgovora, smireni pogledi su sve govorili, a lagano klimanje glave je odavalo zahvalnost za male i ugodne trenutke koji su život gospodina Antona činili punim i sigurnim ...

Okružen prastarim knjigama, u tišini, Anton Jegorovič je srkutao čaj, grickao kolače i gledao kroz prozor u veliki park ispred svoje kuće, prisećajući se mnogih stvari koje su u knjizi njegovog života bile napisane ...

Sin jedinac bogatog trgovca platnom, odrastao u poznatoj plemićkoj porodici, nikada nije oskudevao u bilo čemu – na dohvat ruke su mu bili privatni učitelji, odlična hrana i sjajna garderoba u kojoj se predstavljao svetu kao egzemplar sjaja i moći ruske carevine u punom cvatu ...

Dobri gospod ga je darivao retkom vrlinom za ljude njegovog soja – promućurnošću, tako da je on, i pored obilja mogućnosti da postane još jedan u nizu oholih gospodičića, odabrao bogato obrazovanje i društvo umnih ljudi za svoje rane korake u životu stasalog čoveka ...

Više slušajući no pričajući, mladi gospodin Anton je brzo učio i stekao dobar osnov za siguran i uspešan život...

Kockice su se slagale jedna za drugom, rano je upoznao svoju suprugu, prelepu Vanju, poreklom iz skromne, ali dostojanstvene porodice, oženio se i hodio smelo kroz život ukorak sa svojom Vanjuškom, obasipajući je pažnjom i ljubavlju ...

Preuzeo je posao od oca, razvio ga do te mere da su mu i carski činovnici zavideli, poštovao ljude koju su radili za njega i veselo mu klicali kada god je obilazio svoje fabrike, magacine i radnje ...

Krug prijatelja je bio veliki, svako se grabio da bude u njegovom društvu, najvećim delom zbog uticaja koji je imao i konstantne želje da pomaže ljudima oko sebe ...   

Život Antona Jegoroviča tekao je kao u najlepšim snovima mnogih težaka, dok su lepe dane smenjivale večeri u elitnim kafanama, mesta na koje je išao da ne bi uvredio svoje brojne prijatelje ...

Dok je čekao vreme za povratak svojoj Vanjuški, odjednom je pred njegov sto došla grupa cigana koja je ekstatičnim pevanjem i igrom odvela sve prisutne u neki drugi svet, lišen ovozemaljskog ...

Ruke su same pošle nagore, noge u visokim oficirskim čizmama niko nije mogao zaustaviti, oči su tražile mir u dubini duše, a zvuci poznate pesme su ga vodile širokom stepom na leđima neosedlanog konja ...

Niko nije mogao prepoznati smernog i tihog Antona, sa svih strana se čulo : „Maladec“, prilazili su mu mnogi, ali je on igrao sam i plovio samo njemu znanim morima čulnosti ...

Sve dok nije osetio gustu, crnu kosu male ciganke na svojim grudima, njeno vitko telo se uvijalo kao čigra dok se, okrenuta njemu leđima, topila u vatri ciganskih melodija ...

U njenim krupnim, crnim očima video je svet koji nije poznavao, svet koji je naterao njegovu krv da ključa, njegovo tiho srce da zavija kao stepski vuk a njegove damare da ritmično biju dok su se ruke same privile uz mlado, nasmejano čeljade...

Litar za litrom, pesma za pesmom, osmeh za osmehom, noć je polako ustupala mesto zori, a zora novom danu ...

Ciganska filgarmonija se utišala, njegovi prijatelji su dremali na stolicama, a Anton je i dalje,  poluotvorenih očiju, plesao sa mladom cigančicom, bez reči, dok su im pogledi sekli kafanski dim i, s velikim prezirom, odbacivali mogućnost postojanja realnosti oko sebe ...

Došao je i trenutak kada su se rastali, ponovo bez reči, ispunjenih srca i lakih koraka ...

Anton Jegorovič je otišao kući, tamo ga je sačekala njegova Vanjuška, ne pitajući ga ništa dok mu je poslužila čaj i pripremila krevet za odmor ...

Dan za danom, godina za godinom, Anton je nastavio sa uspehom u poslu, stekao je i visoka zvanja, izrodio sa Vanjuškom troje divne dece i ...

Nikada više nije otišao u kafanu ...

Čuvao je tu davnu noć kao najlepši biser koji nije hteo kvariti prozaičnim veseljem i lakim dogodovštinama ...

Došla je i starost, svoj posao prepustio je sinovima i kćeri, Vanjuška se razbolela i napustila ga jedne tmurne zimske noći ...

Od tada, on se povukao na svoje seosko imanje sa gospodjom Natašom, koja mu je pomagala da svoje ovozemaljske dane mirnije nosi ...

Ono što ni ona, niti bilo ko drugi, nisu znali, to je mala slika u oku koja je i dalje držala starog Antona u životu ...

Uspomena na krupne crne oči, najlepši osmeh i muziku koja još uvek luta njegovom dušom ...

Uspomena na jednu davnu noć, ljude koji su davno otišli nepoznatim stazama i osećaj nekog drugog života ...

Dok je gledao kroz prozor i pripremao se poći na poslednje putovanje, lagano se osmehnuo i zahvalio maloj cigančici na trenucima sreće koji su ga kroz život pratili...

Možda će ga i ona tamo čekati za još jednu ludu noć, vatreni ples i puno srce ...

Do svidaniya, moj lyubimyj gorod

Ya pochti popala v hroniki tvoi

Ozhidan'e - samyj skuchnyj povod

Nam s toboj tak malo nado dlya dvoih ...

Cika Pera i Radivoje

Gledao je crvendaća na tremu koji je svojim čudnim cvrkutom najavljivao veče...

Dok ga je udaljeni zvuk grmljavine podsećao na vreme za popodnevni odmor u toploj sobi, sećanja su počela da se nižu i svi koraci koje je tokom mnogih leta na ovoj zemlji napravio počeli su svoj čardaš tu negde, odmah iza Eustahija ...

Velika kriška hleba namazana mašću, posuta solju i paprikom, prvi kliker staklenac na koga je bio tako ponosan, časovi u školi ispunjeni radošću i dosadom, ushićenje dokazom svoje muževnosti, šefovi kojima je donosio kornišone baš tog proizvođača, ljubav, deca, obaveze, beskrajne tone papira koji te definišu kao čoveka ...

Sve to je ostalo samo u dugim hodnicima uspomena, bez pisanih tragova, fotografija i sitnica koje bi ga podsećale na život čiji su talasi već davno utekli u Crno more ...

Čika Pera, kako su ga zvali klinci iz komšiluka, rešio je da kasnu jesen svog života provede okružen šumom, rekom i tišinom, odredivši sebi za boravište malu drvenu kuću koju je za malo novca kupio od naslednika nekog vikendaša iz velikog grada, jer oni nisu znali šta će s njom, a i nema wireless ...

Lagano je uređivao stare zidove, trem i dvorište, doterao sa buvljaka peć na drva i nekoliko petrolejki, napunio orman knjigama i starim pecaljkama, napravio sebi veliki drveni krevet, sto i stolice te ponosno okačio ikonu Svetog Nikole kao jedini ukras tamno smedjih zidova ...

Stara Lada u dvorištu je bila jedino tehnološko čudo koje je odudaralo od bajkovitog ambijenta, ali je bila od koristi kada je trebalo, pa se čika Pera nije mogao i nje odreći ...

Kuća se nalazila na kraju uskog zemljanog puta kojim su prolazili samo ribolovci i neznatan broj begunaca od betona u potrazi za nekoliko trenutaka spokoja i begu od centrifuge urbanog života, okružena gustom šumom, na stotinjak metara od rečice koja je pevala svoju vekovima uvežbanu pesmu ...

Pronalazio je radost u svakom panju, šumskim plodovima sakrivenim od očiju namernika, igri veverica i okrepljujućoj tišini koja je čistila njegovu umornu dušu ...

Jednoga dana, dok je popravljao klupu na tremu, začuo je režanje i glasan lavež ...

Pridigao se i video da na desetak metara od njega stoji veliki sivi pas pognute glave, očiju punih nepoverenja, iskeženih zuba i ućebane dlake ...

Strah je nešto što je čika Pera davno za sobom ostavio, pomirivši se sa danima koji su mu poklonjeni, te je seo na stepenice i, ne skidajući oči sa pridošlice, dohvatio komad slanine sa stola i malim, oštrim nožem, počeo da seče tanke komade i slatko ih jede ...

Nakrivljena glava i začuđen pogled sivog psa jasno su govorili o tome da ne bi imao ništa protiv ukoliko bi mu neko ponudio ovu poslasticu, ali je starac samo sedeo, smeškao se i blago gledao psa, čekajući da mu priđe ...

Polako, šapu pred šapu, pas je prilazio, sve dok nije došao do starca i video blagost u njegovim očima, seo i namestio šmekersko tužni pogled broj 17 ...

Osmeh čika Pere koji se u životu toliko nagledao demagoga i foliranata jasno je govorio da je četvoronožac pročitan i da je od žestoke zveri do umiljatog kucova tako mali korak...

Naravno, dobacio mu je parče Adidas slaninice, što je ćebe koje hoda progutalo u letu, lišeno svake etikecije ...

Još jedan korak bliže ...

Još jedan Adidas ...

Sada je već krupna njuška bila na dohvat ruke starca, ali je on svog gosta ispoštovao i dozvolio mu da on napravi prvi korak ka socijalizaciji ...

Krupne oči lutalice gledale su i dalje kako izborane ruke seku kaiševe mirisne slanine, a mimika je odavala veoma jasnu nameru da se ovaj prijatan proces nastavi ...

Laganim hodom, pas je došao na stepenice, sklupčao se ispod starca i pogledao ga sa bitno promenjenim emotivnim nabojem ...

Još jedno parče ...

Čika Pera je pružio ruku kako bi ga pas onjušio, a ovaj je brzo shvatio da mu ne preti nikakva opasnost pa je tu ruku počeo da liže, i dalje ga gledajući svojim krupnim, crnim očima ...

Starac je počeo da ga češka po glavi, kucov prihvatio, udobno se smestivši pod njegove noge ...

Potrajalo je to malo, uz neobavezni razgovor dvojice samotnjaka, sve dok čika Pera nije krenuo da dovrši započeti posao ...

Pas je i dalje sedeo na stepenicama, zaintersovano prateći svaki korak svog novog prijatelja ...

Kada je završio posao, starac je krenuo u kuću da se odmori, srećan što je, makar i na trenutak, učinio plezir jednom nesrećniku koga je, ko zna kakva, muka dovela ovde ...

Malo je odremao, već se bližilo i veče, čika Pera je, po ustaljenom ritualu, skuvao sebi kafu i krenuo na trem da uživa u svom 3D bioskopu – zalasku sunca sa izvesnim hepiendom ...

Tamo ga je čekao kucov, ovog puta sa prijateljskim pogledom, spuštenih ušiju i repom koji je razmlatio svo lišće sa trema ...     

OK ...

Našlo se tu još malo hleba, nema izbirljivosti, starac je poneo kafu do udobne široke klupe koju je napravio sebi za merak ...

Čim je zauzeo dobro znani položaj, video je da pas dolazi do njega i gleda ga, očekujući dalji teferič ...

Pa dobro ...

Čika Pera mu je potanko objasnio tehniku dubinskog ribolova, razliku među pečurkama za jednokratnu i višekratnu upotrebu i najboljem lepku za šindru, dok je pas, velike glave naslonjene na prednje šape, mirno leškario i slušao, povremeno premeštajući šapom  kolonije buva sa jedne na drugu poziciju ...

Narandžasti krug je polako tonuo za udaljene grane, starac je krenuo na počinak, a pas je i dalje leškario na tremu, verovatno udubljen u nova saznanja koja je stekao ...

Njihovo druženje se nastavilo i narednih dana, meseci, skupila se i godina, postali su nerazdvojni, dobio je i ogrlicu na kojoj je pisalo „Radivoje“, ime koje je sa ponosom nosio i na koje se rado odazivao dok je sa čika Perom šetao po samo njima znanim stazicama kroz obližnju šumu ...

Provodili su vreme zajedno, delili leto i zimu, radovali se svakom novom danu i lakim notama šumskog šapata u amfiteatru prirode dok je svet daleko iza njih vodio velike bitke i brinuo velike brige ...

Sve dok jednog jutra čika Pera nije ustao iz svog kreveta, a Radivoje bezuspešno pokušavao da ga probudi ...

Još dugo posle toga Radivoje je čuvao staru kuću na kojoj je jedino bršljen pronalazio nove staze, sve dok se i on nije pridružio svom prijatelju u nekom novom dvorištu, gde su nastavili započetu priču ...  

Limena piksla

Gospodin Jovan M. Đorđević, profesor filosofije u penziji, svakoga je jutra odlazio u obližnju bakalnicu po domaći hleb, mleko i Politiku. Ljubazno je otvarao vrata komšinicama, nazivao dobar dan i dobru sreću, znao je poneti poteže cegere na sprat i zaliti cveće u hodniku.

Drage dame sa karnerima, volanima i čipkanim rukavicama uživale su u njegovom šarmantnom osmehu, blagim i toplim rečima, te tihim zvucima Bramsa koji su doprali iz velikog stana u potkrovlju zgrade građene u sretna vremena, kada je kvalitet bio daleko značajniji od brzine.

Pravi je doživljaj bio čaj od jasmina u dnevnoj sobi koji im je znao prirediti uz kolače pravljene po prastarom receptu za koje nikada nije hteo reći gde ih nabavlja, kao i ambijent ogromne dnevne sobe sa dovoljno knjiga za dve Kongresne biblioteke, teškim zavesama kroz koje se tek po koji zrak sunca na vešt način probijao, antičkim figurinama koje su gordo gledale iz uglova sobe i prepariranim sokolom nakrivljene glave kao večnim čuvarom jednog zamrznutog vremena.

Teme za razgovor sa gospodinom Đorđevićem nikada nije bilo teško naći jer je njegovo široko obrazovanje, svaki kutak male planete koji je obišao i nepatvorena duhovitost činila upravo te trenutke vrednim pamćenja i prepričavanja koji dan kasnije, uz kafu sa gospođom Rajković sa prvog sprata.

Dok ih je vodio kroz šarene parkove Barselone, cvetna polja holandskih ravnica, velike bašte francuskih kraljeva i nepregledne trgove prepune imozantnih spomenika Sant Petersburga, njegovim gošćama se lagano vraćao osmeh na lice i sjaj u utihle oči pod teškim veđama, osetile su ponovo život u damarima, sreću u srcu i spokoj u duši.

Znao je to gospodin Đorđević, te je neštedimice delio komplimente dragim damama i tako slagao neponovljive boje života u karusel koji ih je nosio ovim preteškim i prebrzim vremenima.

Sve svoje brige i svakodnevicu su lako i brzo zaboravljale, nije bilo prilično to ni spominjati pred njim, svakako svesne da bi im on pomogao, šta god da je u pitanju jer se takav čovek više ni u mramoru isklesati ne može.

Ono što te drage gospodje nisu znale jer im o tome gospodin Đorđević nikada nije pričao, su stvari o kojima je pričao sa svojim sokolom, potiho, u dugim noćima kada su im društvo pravili samo Brams, kišne kapi koje po prozoru dobuju i stara lula puna hercegovačke škije.

Pričao je o delovima svog života koji nisu bili tako glamurozni i daleki, već pitomi i skromni, no to su bili upravo oni trenuci koji su njegovo isluženo srce terali da vikne : “Još me ima !”.

Sećanja su počela da izviru kao na Čaplinovoj traci, imena, ljudi, događaji, mirisi, ukusi, saten noći i blagi povetarac sa reke, šum koraka po kaldrmi i mokar šešir u ruci.

Posebno drago mesto u tim arabeskama sećanja zauzimala je mala, neugledna kafana na uglu dve ulice koje zajedno nisu mogle skupiti dovoljno kuća za ime jednog narodnog heroja, već su bile obeležene brojevima, u kraju koji je bio zaboravljen od svih, čak i onih koji su već bili prokuženi i odbačeni, pa je limbo u kome su plovili koraci sredovečnog gospodina tako jetko zvučao.

Stari konobar, požutela fotografija porodice iz vremena kada pridev “građanski” nije imao pežorativan prizvuk, pocepani karirani stoljnaci, olajisani pod i šank uglačan od podlaktica, drveni prozor koji ni zemljotres nije mogao otvoriti i limene piksle, rađene po prepoznatljivom kalupu, vodili su ga u svet kome je sreća glavni atribut a prijatni glasovi dragih lica koje je kroz kafanski dim gledao definicija nirvane.

Uz tihe zvuke Tarzanovog ćemaneta i hladno pivo iz flaše, “Hercegovinu” bez filtera i kuvana jaja od prošlog Uskrsa, gospodin Đorđević provodio je sate i sate u neobaveznim razgovorima prepunim alaskih priča, kočijaških psovki i gargantuovskih hvalisanja, uz osmeh koji je pratio svaku prosto proširenu rečenicu koja je tu bila neprimerena kao i prvak Bolljšoj teatra.

Noći provedene u toj kafani, dok su se limene piksle punile, a Sofke konobar tek posle dužeg ubeđivanja prilazio da ih nevoljno isprazni, ostavile su žig na duši svakog od aktera, pa tako i gospodina Đorđevića koji je sa lakoćom zaboravljao na Platona i Aristotela, ionako nisu imali šanse pored Jove Alasa i starog ciganskog poglavice Rusmira, namah bi se našli u ofsajdu da ih neko spomene.

Zvuk lakog kucanja vratio je gospodina Đorđevića u realnost, soko ga je i dalje gledao, a on je sa osmehom zadovoljnog deteta koje je upravo ukralo prvi poljubac krenuo ka vratima kako bi nastavio svoje druženje sa dragim damama, uz obavezne kolače i čaj.

Ono što one nikako nisu mogle znati, to je bio obris limene piksle i osmeh u njegovim očima dok im je pričao o jadima mladog Vertera ...

Sikirica

Uzorano, posijano, zalivano, đubreno, maženo, paženo, od stija prilika nebeskih sačuvano ...
Svaka stabljika mi o ljubavi pruženoj govori, zlatna zrna po ambaru zveče, žuljevite ruke i brazde na duši samotnoj leče ...
Došlo vreme da se odagna na otkup kod Mila u zadrugu, prošloga me ljeta za tri džaka zajebo, što će mučeni satrap seljački no drekavcu na noge, pa šta iz njega iscedi, sevap je, nikad nije i biti neće da svako zrno svoj dukat pronađe ...
Poranio, velim - nije mi zjala ganjat i brabonjat sa patnicima što ih isti đavoli gone, daj da istovarim, uzmem tu potvrdu namesto para što dadnu pa kući, valja još poradit oko blaga i onu tarabu uglavit kako valja, od Mitrovdana se kalemim, pa nikako ...
Doša za po sata, nije mi daleko, drugi na red, već se natanko Bućan, gujicu na kocu našo, ka da ni spavo nije ...
Đe si Bućane - đe si Markane - šta ima u tebe - ništa, ka i u tebe, šta me pitaš kad znaš ...
Jes dogna - esam - đe je Mile - sad će on, samo da ga sa babe skinu, oči ga ne gledale ...
U tom počeše dolaziti i drugi, naredi se tu desetak prikolica, svako svoje priča, nema Mile još ...
Svako svoju muku spominje, niko lepe reči ni pod oblakom da nađe, povazdan iste priče ka kod Okca u kafani, ništa mudro od uboga seljaka čuti ne moreš, tako mu valjda pisano ...
Eto i Mile, lagano se gega, dobar dan i dobru sreću nazdravlja, pa polako u oni svoj ćepenak, kaže - hajmo, ljudi, valja i radit nešta ...
Ka da smo dosad kolo igrali, ćaća ga zakarta ...
Pođe Bućan, istrese zlatna zrna na oni pladanj što guta ka gladno svinjče, drma onu prikolicu ne bi spalo još šta, mislim, otkinuće nešto, završi, ode do Mile, ovaj nešto zapisa, vidim Bućan dreči ka jarac u drenjinama, mašu rukama i jedan i drugi, izađe, rumen i masti nešto sebi u bradu ...
Šta je, Bućane - gon ga u kurac, opet ispade ka da sam na ramenu donio, vazda zakine, kaže, ako ti ne valja vaga, a ti u Utinju nosi, možda ti je tamo vaga bolja, a ljudi su svakako, jeba mu međed mater tri puta doveče, ma ista mi je priča svake godine, zapaliću sve pa ću naljeto tamo fudbal sa đecom igrat ...
Vidim ja, crna mi se neđelja piše ...
E, moj Markane, što nisi sluša ćića Jovu, pa učio onu birotehničku, sad bi neki ćato bio u opštini ili na placu stočnom petkom kravama na rep potvrde vezivo, tako ti i treba ...
Poćeram i ja svoj tovar do one ploče, šta ću, kad sam već tu, čujem galamu iza, svi mrmolje istu priču, neka, da je pameti, svi bi se okrenuli i nasred opštinskog centra istovarili, ali jok, to ti je kvrgavo seljačko čeljade što samo na čengele skače ...
Istovarih, to je što je, uđoh kod Mile, on nervozan od Bućana, hajde, meri on, vidim ja oni tas nešto ljulja ka da smo na moru, čekam da vidim koliko će mi zapisat ...
Upisa on, vidim ja da je ukro ka najcrnjem Švabi, gledam ga, ništa on ne manta, piše već oni papir, završi, pruža mi u ruke, pita - jel u redu - u redu je, Mile, u redu je - e, tako, hajd sad, pozovi dalje i uzdravlje - izađoh, pitaju me kako bi, ja ćutim i odlazim kući, nije mi do priče ...
Doša u onu moju sirotinju, sipa jednu žutu od prošle godine, mislim se, vazda je bilo pravde i nepravde, od kada je noći i dana, muke i sreće, smija i plača ...
Gledam u oni papir, neka mučena crkavica, jedva da imam za đubar dogodine, a svaki korak što sam ga načinio dok sam po njivi odo sad mi se ka zulum čini ...
Hoće li ikada bednom seljaku sunce nasmijano izići, može li se makar mirisa pravde negdi udanut, ima li za njega cipele bez rupe ...
Crne misli, žuta i cijeli život skupiše se u neku buntu u grlu, ne da mi mira ...
Ma ...
Neđelju ti i sve crno jebem ...
Neću više, nema te sile ...
Noge same krenuše, na tremu stoji sikirica, mala, oštra, sama u ruku uskoči ...
Ne znam kako me noge odvedoše do Mile, ničega se ne sećam, očiju mi i krsne slave ...
Uleteh među one ljude, oni se skloniše čim su videli kakav naopak idem, pravo ka šunjaku kod Mile, ispod veđa gledam, sve mi crveno ka nebo u poznu jesen ...
Uletim unutra, vidi Mile da se gadan belaj sprema, odma reče - polako, nismo dušmani, polako, Markane, da znamo se tolke godine, nećeš valjda sad seiriti nad starim čoekom što svoj ubogi posa dela, polako, hajd, sjedi da pričamo ...
A ja stojim nako na vratima sa sikiricom i gledam u njega, munje iz očiju biju, vatra iz ušiju u ruke stežu držalju, sve prsti pobeleli ...
Čujem ja njega, al sebe ne čujem, džaba ...
Uzeh onu sikiricu pa udri po stolu, vratima, lampi, tefteru njegovom, sve oko njega, ipak ga nisam stijo povredit, al se čoek saplete u upade u oni bunjuk za merenje, malo jeknu kad glavom zape, al na kuruz meki pade ...
Gleda me ozdo, gledam ja njega, čeka on šta dalje, progovorit ne može, a ja ne znam što bih ...
Poče meni vatra tinjat lakše, polako izađoh, oni ljudi se razbežali, ja polako do kuće ...
Sjeo, opet se mojoj žujki obratio, vazda sluša ...
Znam da će mi uskoro nezvani gosti na vrata, neka ih, oni samo svoj posa rade ...
Nije prošlo po sata, eto i njih, sve polako, dobar dan, dobar dan, može li se, jakako, sjedite, ljudi, jeste li za rakiju, ne, poslom došli ...
Da ih pitam kojim poslom, džaba, znam ...
Da preskočimo duže priče, ljudi, apsite i vodite, sve je tako kako su vam rekli, hajvan bio, hajvan osta ...
Neka, oni polako, upisaše mi podatke, hajmo sad do stanice, hajmo ...
Ništa mi žao nije bilo, čudo jedno kako mi je duša mirna bila ...
Pođoh sa njima, tamo svi fini, a meni neprijatno, naviko da me majku i rašlje na krovu seljačke nazivaju, to li je ta demokratija ...

Eto, tako, gospodine sudija, to vam ja ispričah što mi na srcu leži i svaka je istina, a vi izmerite kako valja, siguran sam da vam kantar nije ka u onog grešnog Mile ...