Kosidba u Pokrovskom ...

Ljevin, tmuran i setan, pokušava da zaboravi Kiti. Proleće je, pa odlazi na livadu da kosi sa svojim seljacima. Zadatak mu najpre izgleda pretežak. Uskoro je na ivici da moli za mislost, kad stari seljak na čelu reda objavljuje predah. Potom se košenje nastavlja. Opet Ljevin pada od iscrpljenosti, ali starac ponovo uspravlja kosu. Odmor. I red ponovo kreće da radi, četrdeset momaka obara otkose i napreduje ka reci, dok se sunce diže. Sve je toplije, Ljevinove ruke i ramena obliva znoj, ali kako se nižu prekidi i nastavci, njegovi pokreti, najpre nespretni i bolni, postaju sve tečniji. Blagodatna svežina iznenada mu preliva leđa. Letnja kiša. Malo-pomalo, kretnje oslobađa okova volje, ulazi u blagi zanos koji pokretima daje savršenstvo mehaničkih i svesnih radnji, bez razmišljanja i proračunavanja, a kosa kao da sama sobom rukuje, dok se Ljevin sladi zaboravom u pokretu, koji uživanje u delanju božanstveno otuđuje od napora volje.