Fusnota

Jovan M. Ružić, muzičar...

Tamnoputi violinista sa špic brčićima i talasastom frizurom gleda zamišljeno u daljinu i priseća se svih onih noći koje je podario boemskim dušama gladnim dobre pesme i trenutaka u kojima su, zatvorenih očiju, plovili skupa u neki bolji, veseliji svet...

Nešto dalje je moj drug Borke...

Borivoje Škrbić, otišao 1997. godine, nije stigao zagrabiti slatki deo života, dugo se mučio sa bolešću koja ga je odnela...

Žuća...

Dobacio do tridesete, kao i većina momaka sa Voždovca koji su živeli brzo i jako...

Deda Mile...

Mile Breberina, porodični prijatelj, vazda veselog duha i tople reči, jedna od legendi beogradskog ugostiteljstva...

Simo...

Simo Čakić, otac koji me gleda sa slike iz šmekerskih dana kada je žario i palio kafanama u kojima se skupljala socijalistička elita...

Centralno groblje u Beogradu, skup keramičkih slika i zlatnih slova iza kojih su nebrojene priče, davno ispričane i većinom zaboravljene...

Koliko je svako od tih ljudi u životu osmeha podario, koliko je smelih koraka napravio, koliko je i kome pomogao...

Toga se više niko ne seća, a neki novi klinci prolaze uređenim stazama, tihim mimohodom pored nakrivljenih spomenika, razmišljajući o svom rasporedu i boji sutrašnjeg jutra...

Poneka skvrčena starica bledunjavog lica i usahlog pogleda na klupi ispred groba, sa slikama iz života voljenih, tiho priča onome sa kojim je život provela novosti kojih je sve manje, kao i ljudi koji je posećuju...

E, moj ćaća...

Ništa ti mene o ovom usranom životu naučio nisi, kučka je to neopevana koja ti šamare udara kada i gde se najmanje nadaš, a svaki trenutak sreće moraš debelo platiti, dok se miru i spokoju raduješ...

Sve manje se čuje – da bude bolje, a sve više – samo da nije gore...

Svako vreme nosi svoje breme, istina je...

Žalopojke ne pomažu, očaj nikome dobar drug bio nije...

Da, rat je bio zlo...

Da, posle rata se sumanuto radilo na „doborovoljnoj“ bazi...

Da, valjalo je izgraditi državu iz ničega...

Da, otkako je sveta i veka za komad hleba na stolu se valjalo krvavo boriti...

Ali...

Nisi mi rekao...

Da dolazi vreme kada čovek čoveka gazi zbog jebene kruške, loše procenjenog pogleda ili metar zemlje na zaparloženoj njivi...

Da se vrline o kojima si toliko pričao, rad, poštenje i čestitost, tope i gube u cirkusu koji potencira snalažljivost, krađu i podlost...

Da je važnije imati nego biti...

Da više nema skladne krajiške ojkalice zajapurenih prijatelja i rođaka, svi su pomrli, dok njihova deca nemaju vremena ni volje da se prisete svojih korena...

Da će jedine vesti na tom dnevniku koji ti je bio svetinja, a koje vredi čuti, biti sportske, i ne, fudbal i dalje ne valja za buđav glog...

Jovanka je još živa, Tita se sete samo Slovenci kad dođu na par dana u Beograd...

Ne, nisam bolji čovek nego što si ti bio...

Nisam baš pomogao ni sebi, ni svojima...

Nisam uspeo decu naučiti ništa pametno što bi im u životu pomoglo, nisam stvorio ništa do praznih reči i nekoliko pošalica koje mali osmeh nakratko izvuku...

Da li sam zbog toga tužan...

Ne, nisam...

Razočaran, svakako...

Neko gore je čudne fusnote na marginama velike knjige pisao...

Da li me je dešper zarobio...

Ne, nije...

Hoću, iz inata, da se radujem svakom danu, satu i trenutku u kome mogu pokloniti osmeh drugima i sebi, hoću da pevam i pričam, hodam i gledam, slušam i pišem...

Niko mi ne može uzeti uspomene, niko mi ne može ofarbati maštu u sivo, niko me ne može naterati da plačem, ako to sam neću...

Ne računam ni na bolje ni na gore dane, računam da će svakako listovi iz kalendara opadati, a na meni je da sedim na šamlici dok ih brojim ili da to vreme potrošim na recharge baterija i neke nove dogodovštine kojima ću dopisati još par simpatičnih redova u tu veliku knjigu...

Haj sad, odoh ja lagano, nek su ti mirni snovi, nemoj da si mi se žalio kad dođem, siguran sam da si mi i tamo spremio neku lekciju o tome šta je definicija valjanog čoveka...

A ja ću da ti objasnim nešto o PHP-u i web dizajnu, ako budeš imao strpljenja slušati...

Kulja

Doktor Vojislav Mihailović, bez j...
Znači, Voislav...
Ne, nego...
Ma, nema veze...
***
Doktor Mihailović je bio priznat stručnjak za nivelaciju alveolarnog grebena, njegovi zahvati u preprotetskoj hirurgiji znali su privući veliki broj znatiželjnih studenata, radovi o alveolotomiji publikovani su na desetak svetskih jezika, sa svojih pedeset godina dostigao je zenit profesionalnog rada i mogao je, mirne duše, živeti od povremenih konsultacija privatnim ordinacijama i predavanja na bilo kom fakultetu poznatog sveta...
No...
Želja da svoje tragove ne zatrpava zlatnom prašinom bila je veća, pa je i dalje obavljao mnoge operacije i družio se sa kolegama tokom praktične primene svojih etabliranih metoda...
Ambasador ga je pozvao u Dubai, sinu velikog šeika bila je potrebna pomoć, te je doktor Mihailović krenuo privatnim avionom sa zlatnim lusterima i foteljama od kože nepoznate životinje do pustinjske države, uz obavezu domaćina da ga već sutradan vrati u Beograd jer je imao zakazanu operaciju na Labudovom brdu...
Dok je elegantna ptica lagano klizila preko Sredozemlja, kocke leda u njegovom Džeku su mu prizvale neke druge zvuke, melodiju vetra u šipražju Hagle, bare na Dunavu, gde je sa drugarima provodio srećne i opuštene trenutke pored vode...
Osmeh, stari prijatelj, dođe bez kucanja...
***
Jovke, Mare, Žuti i on u peglici nedefinisane boje zoru varaju na putu do Vinče, silaze po mraku do skele, eskivirajući rupe, jaruge i iznenađene kučiće, vikom skidaju deda Boru sa babe dok se namršteni petlovi okreću na drugu stranu u ovo nedoba...
Deda Bora lagano izlazi, zna šta je, nazuva gumene čizme i, glasom grizlija uklještene šape, uredno tera u tri lepe mlade ribohvatače pa se gega do starog čamca i pente koju samo čarolija drži u komadu...
Ekipa uredno ulazi u čamac, dobro jutro, dobro vam zdravlje i sreća, čika Boro - mrhughm - kako ide ovih dana, ima li pecaroša, radi li riba - mhurghumuhghm - čamac lagano kreće preko Dunava, sekući talase u kojima se kupaju prvi zraci neotpakovanog dana, tišina odjekuje kao osmanske zurle, mlađahne oči sijaju veseljem i željom da ulove onu štuku što im se prošli put otkačila, 7 kila il me nema, garant...
Na licu deda Bore Dunav, mreže i Stomaklija urezali su toliko priča da bi se i stari Underwood raspao pre nego stigne da ih zabeleži, pa mu je bilo slatko slušati ko zna koju generaciju napaljenih mladunaca u potrazi za dunavskim alama...
Ipak mu je bilo drago jer je video da je deo njegove alaske duše ostao i ovim gradskim zelembacćma, mada im to nikada neće reći...
Iskrcao ih je na drugoj strani - da platimo sada - neka, i ne morate, ako ćete peške nazad - ma ne, dođite oko 5 popodne - ako ne zaboravim, pre neki dan mi jedan skičao do ponoći, jebeš ga, star čovek pa ...
Krenuše momci do jezera nastalog plavljenjem Dunava, prirodne zamke u koju su se ribe lovile za vreme visokog vodostaja, mikereći baš ona mesta od prošlog puta, znaju svaku grančicu, samo da neko nije uranio pre njih, uh...
Stipl čez preko balvana i kaskaderski skokovi na koje se ni pokojni Džoni Vajsmiler ne bi odvažio doveli su ih do poznatih uvalica, pa su pozicije brzo zauzete, pribor raširen, nema priče, užitak u prvim zracima sunca koji se probijaju kroz gustiš i lenja izmaglica nad vodom pune baterije urbanim mladićima, svi problemi su ostali daleko, pred njima je novi dan u kome postoje samo oni i priroda...
Na grani još uvek vise plovci i udice koje je neki malo manje vešti kolega okačio uz prigodan repertoar psovki upućenih sudbini, sreći, bivšoj ženi i poštaru, tako da je ambijent bio pitoreskan...
Prvo kederi, jedva par komada, nema mesta za čerenac, dovoljno za primo piato gladnim štukama, moćnim predatorima sa kojima se čast nadmudrivati...
Veliki plovci, tzv. balerine, nervozno se ljuljuškaju na ivici granja, sve je urađeno po propisu, ostaje samo da svoj zadatak ispune i ribe, pa da cela društveno - politička zajednica kompletira uzvišeni plan...

Pedesetak metara levo čuje se Jovke kome se nije svidela moisterizing krema od blata u čizmama, nakupljena dok je adrenalin radio svoje tokom trka do ovog hrama spokoja, njegovo izlaganje u kome se spominju članovi uže i šire porodice svakako neće naći mesta u porodičnoj biografiji...
Polako prolazi vreme, riba još ne radi, vreme je i za prvu kafu, Žuti stavlja rusko plekano lonče na ruski plinski šporet da skuva kafu koja nije ruska, ali mora da izdrži potkovicu inače je preslaba...
Ode i kafa uz konzilijarnu elaboraciju udaljenosti, najboljih mamaca sa žutim okama i dijagonalnim pegama, tanjeg najlona smeđe boje itd...
Izgleda da toga dana niko nije javio štukama da vešti momci dolaze na druženje, pa su rešile da odu na partiju preferansa od tri bule...
Da se prekrati vreme, mladi Vojislav (sa j...) reši da proba uhvatiti neku babušku, manje kvalitetnu plivačicu, ali kad nema cara, i bakalin je dobar...
Laka pecaljka sa tankom kalifornijskom glistom, plovčić, pravo mesto, prihrana, sve po ps-u...
Nema...
Ni kod kolega ništa, već je počelo poprimati ozbiljne razmere i teme za referat o globalnom zagrevanju...
Tada se Voja seti da mu je čuveni Rade Crvić, prodavac mamaca kod Vuka, prošli put dao nešto što je zvao kulja i rekao da je to nenadhebiva stvar za babaju...
Malo prodžara po velikom rancu, nađe narandžasti smotuljak čija sadržina podseća na gumirani kačamak...
Otpakova ga i oseti neki čudan miris, mešavinu voća, žvaka i auspuha...
Hajde da probam, kad već...
Male kuglice na udicu, zabacio...
Odmah je uhvatio lepu babušku, između očiju i repa ima nešto prostora...
Za njom druga, treća, četvrta, kao na traci, neke veće, neka malo manje, ali je srce mladog Voje bilo puno...
Utom stigoše i kolege koje su provodile vreme u kontemplaciji da vide šta to Voja radi...
Ispunjen ponosom, ukrašen osmehom Marka Aurelija posle bitke sa Germanima, pokazivao im je kako se hvata riba, evo, izvolite, nema laži, nema prevare, časovi sutra od 9 do 12, dveaes marke po glavi, uz najavu, bez guranja...
Posle kraćeg likovanja i podprcavanja, pokazao im je čudni smotuljak i dao po komad da i oni probaju...
Kolege se rastrčaše na svoja mesta, recept se pokazao uspešnim i kod njih te je svako ponešto uhvatio, a osmesi su se vratili na lica družine...
U međuvremenu, Mare je uhvatio i jednu štukicu sisanče, pa je nežno vratio u vodu, pre toga je pokazavši kolegama kako ne bi zaboravili njen izgled, uz želje da pozove babu kako bi joj nešto objasnili...
Popodne, bližilo se vreme polaska, mladići polako pakuju svoj pribor i čuvarke pune babuški, kreću ka skeli gde ih (valjda...) čeka deda Bora, sve funkcioniše kao uigrana mašina...
Nešto lakšim korakom nego jutros, ali punih srca i duše, ekipa prolazi znanom stazom i sabire utiske koji će im hraniti libido do sledeće avanture...
Na pristaništu skele, mladići se pružaju na popodnevnom suncu i gledaju u nebo kako bi svoj mir podelili sa nestašnim oblacima, ugodna tišina koja opija...
Čuje se i penta deda - Bore, dolazi...
Dobar dan, momci, kako je bilo - nema štuke, ali smo utamanili babaju, čuvarke pune - ako, deco, ako, da sam znao, mogao sam vam dati dvesta kila jutros, ima tog korova kao peska u pustinji...
Ništa nije moglo skinuti osmehe zadovoljstva sa lica mlađahnih ribolovaca čija je glavna misija bila ispunjena - dan spokoja u lepom okruženju, daleko od svega što im mašina svakodnevice podmeće...
U zdravlje, čika Boro - zdravi bili, deco - pakovanje u peglicu i ribolovačke priče do kuće, spokojan san i vika staramajke koja mora da čisti toliko ribe sa kojom ne zna šta će, komšiluk overdoziran, čak ih i lokalne mačke zaobilaze ...
***
Nežni glas preljubazne stjuardese ga je vratio u stvarnost, odvezao je pojas i spremio se za sletanje...
Na izlasku, dok ga je čekala srebrna limuzina, pogledao je u nebo i nasmešio se...
Osetio je ponovo miris kulje...
Muhamed Ibn Hamid al Saed, vozač bogatog šeika, nikako nije mogao da shvati zašto se uvaženi doktor tako prijatno smeška, pa mu je uzvratio i poželeo mu ugodan boravak u ovoj bogatoj zemlji...

Šapnite mi ...

Može li sreća pogledati prostog čoveka...
Ne, to su samo priče nevoljnika koji žude za mrvom ugodnog života...
Dok se repuške hedonističkih manekena vuku po vrelom asfaltu urbane celine koju, po sili zakona, zovemo gradom, armija prostog plebsa svoje dane u tefteru svevišnjeg odbrojava po promašenoj nevolji umesto po postignutom zadovoljstvu...
Janko nije hteo da poveruje u to...
Slepi Homer, Šolohov i Dikens ne bi mogli skupa opevati svu tminu koja je bojila njegov život od prvog plača do današnjeg dana, ništa svetlijeg od prethodnog...
Ne postoji norma po kojoj bi skromni Janko mogao biti svrstan u red ordinarnih ljudskih bića...
Sa kraćom levom nogom, deformisanim šakama, slep na jedno oko, iskrivljene nosne kosti koja je njegovom glasu davala piskutav ton, Dalijevski krivom kičmom i nekoliko preostalih zuba on se od ranog detinjstva suočio sa prezirom, izbegavanjem i patetičnim sažaljenjem okoline, čak i jadne majke koja je uspela da ga održi u životu do njegove dvanaeste godine, kada je, slomljena ogromnim teretom nedaća, svoju mučenu dušu oslobodila ropstva života...
Oca nikada nije upoznao, od rođaka imao je samo staru tetku u čijoj je štali spavao, zajedno sa ovcama, kozama i kravom Sekom, svojom najboljom prijateljicom koja je umela tako nežno gledati i mirno slušati njegove priče...
A priča je bilo...
Svakim novim danom za njega se otvarao i novi front borbe za golo preživljavanje jer nije bio sposoban za bilo kakav rad, dok se prošnje, iz ko zna kojih razloga, stideo...
Tako se, gegajući, provlačio po maloj varošici uz okretanje glave prolaznika koji nisu znali kako da mu se obrate uz notu ljudskosti, ogrubeli od svojih problema i surovog vremena u kome su dane, mesece i godine svog raboša trošili...
Ipak, on je bio zahvalan i na tome, poučen gorkim iskustvom poruge, batina i surovosti kojima je bio izložen od kako zna za sebe...
No...
I u mrklom mraku ponekad svitac napravi čaroliju lakim svetlom...
Dok je iza male pekare tražio ostatke peciva koje su obesna deca znala ostaviti, video je nepoznato lice mlade gospođice koja je skrušeno stajala na uglu i gledala u njegovom pravcu...
Okrenuvši se oko sebe, Janko je shvatio da nema nikoga, ipak je gledala u njega...
Postideo se i sagnuo glavu, misleći da će opet dobiti grdnju zbog skupljanja otpadaka i plašenja mušterija, kako mu je neretko govorio debeli pekar belih obrva...
Začudo, ona mu je prišla i, glasom letnjeg vetra, rekla:
"Mogu li ti pomoći, mladiću?"
?
Usta su se otvarala, ali reči nije mogao pronaći...
Jedino što je uspeo tiho izgovoriti bilo je: "Izvinite...", reč koju je, najčešće bez ikakvog razloga, toliko puta u životu izgovorio, sve dok nije postala deo njega...
"Nemaš se zbog čega izvinjavati, mladiću, jesi li gladan? "
Iako mu je kroz glavu prolazio teretni voz prepun stida, njen topao glas i oči srne koja se u šumskom potoku ogleda naterale su ga da izgovori :"Da..."
"Pođi sa mnom", reče gospođica uz osmeh koji bi horde divljih Ostrogota naterao da heklaju šustikle - veće, za kauč...
Polako je krenuo za njom, došavši do lokalne mehane koju je, inače, u širokom luku obilazio zbog mrkih pogleda i jetkih reči gostiju...
Sela je za mali sto u bašti i pokazala mu rukom na stolicu preko puta sebe...
I dalje je stajao na ulici, upitno je gledajući...
"Dođi, sedi..."
?
"Hajde, slobodno"
Lagano se primicao stolici, očekujući viku, štap ili zajapureno lice gazda Trajka, ali se ništa nije desilo i on, nespretno, sede na klimavu drvenu stolicu, gledajući upitno preko sparušenog cveća i karafindla u anđeosko lice gospođice...
"Šta želiš ", reče ona kratko...
?
"Da li odgovara nešto toplo, mislim da bi ti prijalo", čuo je kako priča, i dalje ne shvatajući postavku ove scene, kao u nekoj staroj seriji koju je na velikom televizoru krišom gledao kroz tetkin prozor...
Promumljao je nešto, ni sam ne znajući šta je hteo reći...
"U redu, onda ću ja odlučiti, verujem da će ti se svideti..."
Tada se pojavio i gazda-Trajko, vlasnik, konobar, magacioner i barmen u svojoj kafani, suviše škrt da bi nekome podario čaroliju zvanu plata...
Pogledao je u gospodjicu, pa u Janka, ponovo u nju, zatečen scenom koju nije očekivao...
"Molim vas, za gospodina ćete doneti današnji specijalitet kuće, neko od čuvenih gotovih jela koje hvale svi koju su imali čast uživati u tom delikatesu, meni donesite jednu slatku kafu i običnu vodu..."
Lice gazda-Trajka je poprimilo obrise burlaka sa slika Ilje Repina, dok su uzdignute obrve govorile da mu i dalje ništa nije bilo jasno...
"Da, i svežu salatu iz vaše bašte, videh je malopre, divno je videti kako neko sa toliko ljubavi gaji obično povrće, a ono mu vraća svojim razigranim listovima..."
Kafka na sastanku sindikalne podružnice u Krmeljevu...
Siroti gazda-Trajko je mislio kako mu, ipak, nije bilo toliko loše kad su ga tri brata Lakovića iz susednog sela onomad tukla zbog neplaćenog krompira...
Shvatio je, delom rudimentarnog intelekta, da nipošto ne bi bilo uputno da kaže nešto Janku, o Janku, zbog Janka i slično, te se okrenuo i otišao da donese porudžbinu...
Janko je, za to vreme, sedeo na kafanskoj stolici koja mu je pre toga bila daleko kao i Jeloustonski park i mislio šta da kaže, na koji način da se obrati gospođici koja mu je podarila trenutke pažnje i poštovanja vredne suvoga zlata...
"Nemojte mi zameriti što vam se neću pridružiti na ručku, već sam to obavila kod kuće"
?
"Kako vam je ime"
Janko se okretao okolo, plašeći se da neko ne prekine ovu čaroliju...
"Šapnite mi, ako ne želite da drugi čuju", reče ona, nagnuvši se preko stola dok je laki osmeh i dalje krasio prelepo lice...
"Janko..."
"Janko, lepo ime, zaista..."
Uplašio se svog glasa, nije verovao da neko sa njim zaista razgovara, zaboravio je kako to izgleda...
"Janko...", ponovio je...
"Da, imam jednog prijatelja u gradu sa istim imenom, sjajan čovek, sportista koji, zamislite, voli škembiće u saftu, nekako mi to ne ide, ali to svakako ne kvari sliku o njemu jer je duša pitoma..."
Bujica reči je tekla ka Janku, a on je upijao svaki takt, ton i pokret tankih usana gospodjice, pletući najlepšu bajku koju je imao prilike čuti...
Utom stiže i porudžbina, toplo jelo je širilo miris njemu nepoznat, ali tako dobar...
Gazda-Trajko nije propustio priliku da pošalje još jedan pogled čuđenja i nerazumevanja finoj gospođici koja je, s lakoćom, prešla preko toga uz tiho :"Hvala lepo, ljubazni gospodine"...
Dok je srkutala kafu, pokazivala je Janku da krene sa jelom, što je on nevoljko činio, trudeći se da savlada osnove etikecije koju nije imao kada, gde i od koga učiti...
Lagano, uživajući u ukusima koje je memorisao u skrivene foldere svog trošnog uma, obedovao je u prijatnom društvu, poželevši da ovaj trenutak traje večno...
Gospođica je, pažljivo, u želji da ga ne ometa, popila svoju kafu i sačekala da Janko završi sa jelom, pozvala gazda-Trajka, platila račun uz pristojnu napojnicu i nešto šapnula rumenom kafedžiji...
"Nadam se da je bilo dobro, Janko, sada bih morala poći..."
Klimnuo je glavom i krenuo za njom, praćen začuđeni pogledima lokalnih pijanica i prolaznika...
Kada su malo odmakli od mehane, gospođica mu reče:"Drago mi je što smo se upoznali, Janko, želim ti mnogo više sreće nego što ti je život do sada poklanjao..."
Samo je klimnuo glavom i prozborio:"Hvala", želeći još toliko toga da joj kaže, ali su reči stale u grlu i ni makac...
"Svrati u mehanu i narednih dana, gazda-Trajko će ti spremiti ručak, dogovorili smo se..."
Dok je odlazila prašnjavom ulicom gledao je za njom, poželevši da je ponovo vidi, a na licu mu je zaigrao mali, skoro nevidljivi osmeh, ukras koji je do tada bio preskup za skromnog Janka...
Vratio se u svoju štalu, legao na seno i podelio sa svojim četvoronožnim prijateljima svo uzbuđenje divnog dana, izgovarajući sve one reči koje su našle put u poznatom okruženju...
Zaspao je sa osmehom, lako i lepo, posle toliko godina, a kroz snove je čuo reči:
"Šapnite mi"...

ŽIR

Aaaaauuuuuuaaaaeeeeiiiiiooooeeeeaauuaauuaauooeiiooiuuuuuuuu ...

Obesni klinci su cikom praznili svoje baterije, netom napunjene kvalitetnim vremenom provedenim sa Counter Strike drugarima, u zabačenom delu parka na Novom Beogradu, ne potežući za rešavanjem gorućih političkih, ekonomskih i etičkih problema društva, države, regiona i šire ...

Amplitude njihovog ponašanja su Meka za dečije psihologe i temelj bezbrojnih disertacija, naučnih radova i preskupih seminara na Zlatiboru, zahvalno štivo u svakoj prigodi...

Gospodin Janko nije mario mnogo za psihologiju, decu je voleo zbog čistote duše i pogleda, redovno im opraštao sitne nestašluke i delio retro karamele kada god je za to imao priliku...

Njegova, da baš njegova, neugledna klupica nalazila se nedaleko od mesta procvata kakofonije, ali je on upravo tu pronašao svog Ravela, Bokerinija i Debisija, lagano se smešeći ko zna kojoj generaciji mladunaca koja je ostavljala tragove na poznatoj livadici...

Tu klupicu davne 1957. godine napravio je sam, u pustahiji novobeogradske spavaonice, preko puta nje posadio mladicu hrasta koja je pristigla iz njegove rodne Slavonije i stvorio kutak sa prelepim pogledom na drevni Ištar i zidine Singidunuma, mesto čiji je duborez na srcu nosio svuda sa sobom...

Žurnal koji je redovno bio na repertoaru njegovog bioskopa i ovoga puta je počeo bez najave...

Nedugo posle drugog svetskog rata, sa porodicom se doselio iz okoline Osijeka u Beograd, otac je, kao odlikovani partizanski oficir, izabrao stan u maloj zgradi na Senjaku, tadašnjoj zabiti koja je čuvala uspomene na bogate trgovce i ljude od poverenja starog knjaza...

Sestra se nekoliko godina posle toga udala i otišla u Ameriku, majka nije mogla dugo nositi ožiljke tifusa koji je, tokom rata, preležala i rano ih je napustila, a on je, sa svojim brkatim i večito namrgođenim ocem, koračao hodnicima izgradnje socijalističkog društva, nesebično dajući doprinos na svakom polju...

Jedno od tih polja bila je i izgradnja Novog Beograda, močvare s one strane velike reke, mesta gde je Veliki Vođa planirao napraviti najveću spavaonicu na Balkanu i jezgro industrijalizacije tek prohodale države bratskih naroda i narodnosti...

Jedar i mlad, pošten i zdrav, bio je u prvim redovima stvaranja novog grada, sa lopatom, kolicima i gitarom, rado viđen na gradilištu i uz logorsku vatru...

Prolazili su dani, meseci, godine, nekadašnja močvara je počela poprimati obrise urbane celine, visoki partijski funkcioneri i komesari su se redovno slikali sa svesnom omladinom, deleći značke i plakete, tapšući ih po ramenu i ostavljajući oftamološki amanet zenice oka svoga...

Sa dobrim preporukama i završenim građevinskim fakultetom, mladi Janko je dobio posao nižeg, potom srednjeg, pa i višeg rukovodioca jedne od tri građevinske firme u Beogradu, nikada nije stigao do najvišeg mesta jer mu je falilo malo pozitivne drskosti i agresivnosti u nastupu, njegov pozitivan lik je bio dovoljan samo za čoveka od poverenja i zadatka...

Godina za godinom, radni vek se bližio kraju, on je i dalje bio u starom stanu na Senjaku, sam kao u gori vuk jer se nikada nije odlučio za ženidbu, pokušavajući svu energiju usmeriti na posao i obilne radne zadatke...

Dočekao je i penziju, zlatni sat i divan govor predsednika sindikata na oproštajnoj zabavi u menzi preduzeća, zahvalio se svima i otišao u tišinu koju je tek trebao upoznati...

Prvih nekoliko godina mu nije bilo lako, i dalje je obilazio gradilišta, razgovarao sa bivšim kolegama, pokušavao pomoći, ali su mu pogledi mladih rukovodilaca govorili mnogo više od bilo kojeg eseja o alijenizaciji...

Pokušao je sebe pronaći u dugim šetnjama po Topčideru i Kalemegdanu, nije išlo, ne pasuje kolan na sveću...

Probao je igrati šah sa vremešnim kolegama, gledati dosadne serije na TV-u, pleviti malu baštu ispred zgrade, ali mu sve to nije moglo napuniti ogromnu prazninu koju je u duši nosio...

Sve dok, jednog prohladnog jesenjeg dana, nije naišao na svoju klupicu koju je otkrio tek pošto su teške mašine njegove firme raskrčile put kroz gustiš do usamljenog ugla livade na kojoj je planiran veliki tržni centar... 

Obradovao se toj klupici kao detetu, odmah je očistio, ošmirglao i obojio, uredio okolinu i seo na nju...

Ispred je video moćni hrast, poluvekovnu grdosiju koja je debeli hlad pravila i mišićavim granama mu mahala, zahvaljujući mu se na pažnji i ljubavi davno ukazanoj...

Nasmejao se, posle toliko vremena da ga se ni prisetiti ne može, osetio život u sebi i srce koje mu je poručivalo da ovde pripada, seo na klupicu i počeo duge razgovore sa starim hrastom, prijateljem koji je strpljivo slušao sve njegove priče, dileme i probleme, ogovaranja i šale...

Svaki dan je dolazio, čak i po vetru, kiši i snegu, stare Batine cipele su ga same vodile do klupice i hrasta, svakim korakom je bio srećniji i mirniji, osmehom je pozdravljao klupicu i hrast, oni su ga strpljivo i verno čekali tamo gde ih je i ostavio, to je ličilo na pravo porodično okupljanje...

Ne, nisu mu smetali ni komarci, uporni pecaroši i buka Anđela Pakla iz Grgutovca koji su se nedaleko okupljali, bio je svoj na svome, svoj sa svojima...

Naravno, sve nove tračeve iz komšiluka odmah je ispričao svome hrastu, ne zaboravljajući delove drugog dnevnika koji su mu se učinili interesantnim, znao je da stari čvornovati grmalj voli da čuje sve o novostima na političkoj sceni, dok je klupicu više intersovala žuta štampa, pa je i to uredno prenosio...

Leto, jesen, zima, proleće, nekoliko godina idile starog Janka su učinile novim čovekom...

Svi su to primećivali, čak je i gospođa Stanka iz susedne zgrade prilježnije nameštala karnere i volane kada je prolazio, a beer terminatori ispred bakalnice su mu veselo odmahivali rukom...

Kao i obično, tog utorka je gospodin Janko krenuo u svoj Eden, prešavši most, osmehom se kiteći dok je grabio ka klupici i hrastu, kada je ugledao sliku od koje se nikada nije oporavio...

Na mestu njegove klupice sada je bila gomila betonskih ploča, dok je na mestu starog hrasta zjapila ogromna rupa kao ponor pakla...

Bez reči, starac je prišao svom izgubljenom raju, klekao i zaplakao...

Ne, nikome to nije mogao objasniti, niko se nije ni pojavio dok je starac tiho jecao, veče se bližilo...

Na polasku, pored velike rupe, našao je žir...

Stavio ga je u džep i čemernim hodom krenuo kući iz koje nije izlazio nekoliko narednih dana...

Tužno je gledao žir kao jedinu uspomenu na svoje prijatelje kojih više nema, jadao mu se bez glasa, znajući da ga oni ipak, nekako i negde, čuju...

Preostali okrajak života proveo je usamljen i tih, izbegavajući ljude i odlazak na mesto koje mu je toliko značilo...

Sve dok nije napustio trošno telo i preselio se na nebesku livadu, držeći u ruci žir...

. . .

Posle mnogo godina, u šetnji starim topčiderskim grobljem, preslatki devojčurak je upitao mamu :

“Koje je ono veliko drvo što raste pored usamljenog groba?“

„Hrast, milice...“

„A kako raste samo tu, a ne i okolo? I čiji je to grob, mama?“

„Ne znam, malena, piše Janko, prezime se izbrisalo...“

Čakići

RIJEČKA NAHIJA U CRNOJ GORI (ODLOMCI)

~ ANDRIJA JOVIĆEVIĆ ~
         1911. GODINE


Etničke osobine stanovništva

Ljudi su suherljavi, koštunjavi, u stasu tanki i vitki, grudi su ispupčene, trbuh uvučen, nožni listovi prilično mršavi, stopala velika, jagodice ispupčene, kosti ispale, nos prav, ređe kukast, uši pravilne, vrat umjereno dug i debeo, glava srazmjerna tijelu i stoji upravo, čelo glatko i ravno, tjeme poširoko i ravno, ređe zadnji dio uzdignut, potiljak zaokrugljen, brada tupa, vilice pravilne, usta umjerena, usne tanke, čeljusti pravilne.

Kosa je gusta i opružena, malo je kokoravijeh. Boja je kože crnomanjasta, pogled j oštar i pronicljiv. Kad te gleda, čini ti se, kao da te ispituje i proučava. Ruke su i noge razvijene i snažne, ljudi su hitri , nađe ih se koji trče brzo, skaču daleko, bacaju kamen daleko i u igri (horu) visoko odskaču. Ima ih takvih, koji oru po cio dan, pa uveče, kad dovrši oranje, zaleti se i preskoči oba vola.

Ljudi brivaju bradu, a brke nikako, niti ih zakidaju. Za veliku sramotu se smatralo ko se češlja, takvoga su nazivali ženom, jer su se onda samo žene češljale.

***

Riječko stanovništvo može se, po vremenu naseljivanja ovdje, podjeliti u starije i novije naseljenike. Stariji su stanovnici: Čakići, Šćepovići, Bastaći, Fatići, Gvozdenovići, Bugar, Đurić, Popović i Džanjević.

Čakići vode svoje nastarije porijeklo iz grada Sokola u Bosni. Pet brata, koji življahu u Sokolu, zbog nasilja turskog, koje nastade odmah poslije pada Bosne, iseliše se iz rodnog mjesta i pođoše po svijetu, da traže novo naselje i bezbjedniji život. U putu se ustave u Mostaru, i tu su stojali godinu dana, ali, ne videći tu slobodna opstanka, pođu k Crnoj Gori i dođu u Katunsku nahiju i nastane se.

Jedan Samardžić u Podgorici umre rano, a ostane mu žena sa dva maloljetna sinčića, žena njegova bila je vrlo jezična i mnogo se davijala i svađala u komšiluku, zato Turci prozovu njenu djecu Čakićima (od čakariti : mnogo govoriti, davijati se). To je bilo prije nekih 100 godina. Kad su djeca odrasla, presele se u Novi (u Boki Kotorskoj), jer u Podgorici ne mogahu mirno živjeti od turskog zuluma. U Novome su živjeli 10 godina, a tada se jedan od njih posvadi sa kapetanom od grada i dopadne tamnice. Kad to dočuju Samardžići u Krivošijama, pohitaju u Novi i prisile kapetana da ga oslobodi. Tada braća pođu u Srbiju, ali se ni tamo ne skrasiše, nego se vratiše u Novi, odakle se, opet, poslije kratkog vremena, stalno iseliše i nastaniše u Bjelopavlovićima. To je bilo prije 70 godina. U Bjelopavlovićima su živjeli do Omar-pašine godine (1852-3), a tada se, kad Turci popališe Bjelopavloviće, preseliše na Rijeku, gdje i danas njihovo potomstvo stalno živi. Čakići danas broje 6 domova, od kojih su se skoro 3 porodice preselile na Cetinje. Oni se i danas svoje sa Samardžićima, osobito sa ovima u Podgorici, njihovo srodstvo potvrđuje i njihovo zajedničko krsno ime. Stari su se Čakići bavili puškarskim zanatom, a današnji se bave: trgovinom, pećarskim, mehandžijskim i terzijskim zanatima.

Izvor

Naselje na periferiji kapitalnog Beograda, više selo no urbana aždaja, gomila dece koja pitome dane urezuje u knjigu kojoj će se tokom bitisanja svoga često vraćati, vreme letnje, žar koji najmanju senku ostarele vrbe zlatom okiva...
Sve njihove igre sada potiskuje želja za skrivanjem u neki prohladni kutak, daleko od žute sijalice koja nemilosrdno bije...
Odmah nakon poslednjih zgrada u naselju, počinje seoski puteljak koji vodi do omanje mesne zajednice, pretekle iz vremena kada se još pisalo grafitnom olovkom, a na zidu visile slike Tita i Staljina, davno napuštene i oronule, sa obiljem mirisnih aroma koje nikada neće postati deo ekskluzivne note najnovijeg Hugo Boss parfema...
Mesto idealno za mladunce koji traže svoj kutak gde ih niko neće uznemiravati, njihovo carstvo u kome vlada osmeh i nesputani pokret...
Lokalni konzumenti alkoholnih napitaka, manakeni socijalističko-udarničke konfekcije piva, nisu zalazili ovde jer su sebi utvrdili osnovnu ćeliju ispred bakalnice, podno kuće baba Stojanke koja više nije imala snage ni volje da ih odatle goni, a oni su se trudili da doprinesu vaspitanju omladine time što su uništavali velike količine napitaka koje bi ih mogli dovesti u iskušenje i izvesti ih na pogrešan put u životu (doduše, nikada zbog toga nisu dobili bilo koje priznanje od društveno-političke zajednice, ako se ne računa konzerva inćuna što su od komšije Radeta onomad dobili)...
Vlada, dečak oštre crne kose i prodornih očiju, važio je za vođu omanje grupe klinaca, te je njegova reč imala posebnu težinu u izradi kratkoročnih planova (za dugoročne nisu nešto mnogo marili, kao i svi njihovi vršnjaci)...
Sa Škembom, Trkijem i Kljukom je toga dana napravio plan obilaska starog izvora koji je ostao na napuštenom vojnom poligonu, čuli su kako tamo ima puno izgubljenih stvari koje su za njih bile pravo blago, ali im, jakako, roditelji nisu dozvoljavali da tamo odu jer je bilo daleko, opasno, a oni su još mali, imate ovde livadu pa se igrajte i tako to, standardni roditeljski eseji o pravilnom planiranju i realizaciji slobodnog vremena...
No, mladost u sebi krije neiscrpni potencijal kuraži, te je manja grupa nesavesnih omladinaca rešila da sebi priušti avanturu o kojoj tako dugo priča i time upiše prve poene u svojoj knjizi odrastanja i momčenja...
Kljuka je nosio flašu vode, Škemba čokoladice i Smoki, Trki je imao neki nožić koji mu je deda ostavio, a Vlada se zadovoljio ulogom stratega, hrabrog Hanibala koji se ne zamara logistikom...
Lagano su krenuli puteljkom koji obilazi ruralnu oblast prigradskog naselja, došli do šumarka u kome je bilo više olupina od bele tehnike, guma, kesa i desnih patika nego u nekoj brazilskoj faveli, smelo zaobišli sve prepreke i nastavili kroz šumu koja je poprimala ozbiljnije konture i počela ličiti na mesto iz mnogih priča koje su morali pročitati za lektiru...
Dođoše do prve prepreke, potoka koji je vijugao kroz šumu, lišen ljubavi brodskih korita i talasa koji svojim šumom romantiku definišu...
Tu se mudri Vlada doseti da ostaci veš mašine i šporeta mogu biti vešto iskorišćeni, pa položi svoj prvi inžinjerijski ispit i povede omanju kolonu dalje, sve do račvanja u šumi gde ni Mrkonjićev deda nije znao kuda dalje...
Krenuše napamet, naiđoše na gusto šiblje, nema više puta, rikverc, hajd drugom stazom, može...
Oduži se put, stradao Smoki i čokolada, vodu popili, krivudava staza ide pa ide...
Utom, eto nekog brdašca, čuju - voda...
Odmah iza njega, veliki izvor oko koga je mahovina zaplesala, a betonski prilaz davno srušen, mesto bajkovito i ezoterično...
Omladinci polako siđoše do njega, srećni kao da su na mesec stigli, prva velika životna avantura je uspešno okončana, Hjuston, mali korak za čoveka, a veliki za ovu družinu...
Baciše se u potragu okolo, ništa interesantno, sve dok Trki ne povika - ovamo...
Skupiše se svi, kad, u žbunju i polutami, viri neka kožna torba, pokupiše je i otvoriše...
Kad, viđu vraga su sedam binjiša...
Unutra neki novci, zlatnici, srebrnjaci, čudne novčanice sa još čudnijim ljudima nacrtanim, papiri na stranjskom sa sve ovoooolikim pečatom itd...
Obradova se družina, već su kroz glavu proturili gomile krempita, novi bicikl, kamion pun klikera, TV u boji i slične stvari koje se u glavama dečaka mogu naći...
Nisu nastavili potragu, već put pod noge i nazad, učinilo im se da su preleteli celu stazu kojom su mučno toga dana tabanali...
Stigoše i u svoj dvorac, ratni savet, šta sad, kako ovo blago pretvoriti u dobro poznate crvendaće sa kojima bi vrlo dobro znali postupati......
Seti se Škemba svoga strica Miloja, dobričine koja im je povazdan delila bombone i lepu reč nalazila, hajdemo kod njega, usvojeno jednoglasno...
Kuc, kuc, dobar dan strikane - dobre mi oči što vas vidim, gusarski kolektivu, kojim dobrom ....
Otvoriše torbu, zasija iz nje svakakvijeh papira i dukata, reče strikan - ne znam vi ja ovo, deco, no znam ko zna, a taj kad zna, niko drugi ne zna, sve i da je ikada znao...
Pozva on komšiju Pavla, činovnika iz SDK, pravi administrativac, ne bi ga Nušić bolje nacrtao...
Pogleda on onu torbu, slatko se nasmeja, pa reče dečacima - ako od vas neko bude kolekcionar svega i svačega u životu, eto njemu sreće - ovo su vam obični jubilarni novčići koje smo mi delili povodom dvadeset godina Kovnice novca, a papiri su kopije starih novčanica i vrednosnih dokumenata, napravljeni kao deo dekora za izložbu...
Mnogo njegovih reči dečaci nisu shvatili, ali osnovno jesu - malo će krempita od njihove prve avanture preteći...
Videvši smrknuta lica omladine, strikan Miloje uze kaput pa reče - hajdemo, junaci, kod Bose na limunadu, te ih povede i reče nešto što će još dugo pamtiti, i kada im sneg oboji poslednje dlake na glavi :
"Danas ste proživeli nešto lepo i uzbudljivo, bili ste tu jedan za drugoga, dogovarali, veselili se i prošli stazama koje više nikada neće biti iste, pobedili ste strah i dokazali sebi da možete mnogo više nego što vaši starci veruju... Neka vam je srećan prvi dan vašeg momčenja, družino, veselite se novim avanturama koje vas u životu čekaju..."
Mnogo godina je prošlo od toga dana...
Strikan Miloje i komšija Pavle su na Centralnom, jedan pored drugoga, već su im se i ploče nakrivile, kao da i tamo šapuću nešto jedan drugome...
Kolektiv alkoholičara davno je otišao na nebeska pojila, tamo im bar neće trebati kaucija za flaše, a na mestu gde su tamanili pivske potoke sada se nalazi zgrada od dvanaest spratova, jedna od mnogih koje su zakrčile i poslednji deo zelenila u prigradskom naselju koje se ni po čemu više ne može takvim zvati...
Trki je uspešan arhitekta, novopečeni biznismeni se otimaju za njegove radove, živi u velikoj kući sa pogledom na Dunav...
Kljuka ima auotmehaničarsku radionicu na Ibarskoj, kažu da radi odlično, već je polako počeo prepuštati posao najstarijem od svoja četiri sina, dok on sve češće beži na pecanje...
Škemba je priznati ginekolog, zalizan, odmeren i prefinjenih manira, Kluni bi mogao puno od njega naučiti ...
Vlada je postao profesionalni političar i vodi gradski odbor jedne od vladajućih stranaka, očekujući napredak na lestvici svoje partije jer je krajnje vreme da dinosaurusi iz pleistocena naprave mesta ovima iz krede u boji...
Umesto njihovog MZ dvorca stoji veliki Supermarket, urađen po najsavremenijim standardima...
Staze, šume i izvora više nema, sve je progutao beton i beskrajne ograde novih kuća, zgrada i poslovnog prostora, periferija je pomerena nekih desetak kilometara odatle, život je svoje puzle složio...
Ali...
U sećanju naših junaka staza kojom su toga letnjeg dana prošli ostala je ista - miris lipe, šum potoka i ukus divljih drenjina vraćaće ih u vesele dane detinjstva dok im je koraka na ovom svetu i iskre u očima...

Polka

Tako sam umoran, umoran, umoran...
Ne, ne mogu ić u selo danas, ne mogu i neću...
Odo ja polako niz šor, pa do bare ispod Garaša, trstiku u ruke pa s plovkom malo da popričam, sve me on, dobri moj, čuje i niš ne mari, a meni nekako fest toplo okosrca...
Hajd, poitaj, Mašane, ta nećemo marendu spremat u ova doba...
Gledaj ti nake bozandže kod udove Stojana Lajfnota, su čim je ona to dognala, merim ja da je tu komsija Purenjak malo pripomoga, vuci mu ponjavi izili...
A kod Đure Cvrcana  kapija povazdan otvorena ka crkveno dvorište, taj nema ni stida ni srama, gaće mu ka monarkijska zastava pletu po gumnu...
Majhkhuh, ti strnjike, di gledam...
A i ovi autnjaci moji, ka da sam ih od bicikle sakrojio, a ne od džondir gume, moga bi u njima na balet, uhmjmtrtuh...
Ono, duše ne gresi, Mašane, nije ti baš hrđavo bilo kad si onomad...
Esi, esi...
Učiteljica Stojna, sveže penzionisana, a ti mrsiš oko nje, učili te budakom, dabogda...
Pa sve slučajno ulicom oko njene kuće, nako, tu je trava najzelenija, dud najbolje miriše, vrapci naljepše pevaju, sukoto jedan...
A milo ti bilo kad te na slatko od dunja pozvala, mislio si da je ćesarica na fensteru, srce bije ka vatrogasni orkestar iz Gložana...
Ta fala, ta joj što je lepo slatko, ta i voda vam pravo lepa, ta goblen niste valjda sami radili, nemojte...
Seti se, mušmulo jedna, kako te učiteljica Stojna onda pozvala naveče u baštu Kulpinskog dvorca na zabavu, pa si s ti nesto kao nećkao, pa dobro, pa svakako, a znao si, nesrećo od nesrećnijeh, da ni preobuke ni novaca nemaš...
Sreća te se nađe brica Jovan, pozajmi one hozne, pantale, cipele od kože prave i belu košulju pa si, posle toliko godina, na čoeka naličio...
Uh...
Al kad dođe veče, Stojnu pod ruku, sve lebdim šorom, mislio bi čoek da je aeroplan u niskome letu, sve na note, izbrojah sedamnaes puta molim i devetnaes puta fala, da smo još koji korak napravili, jezik bi mi oteka...
U onu bašču, tolko sveta ni na svadbi Lazike mehandžije bilo nije, svi se nešto kao šeću, osmehuju, glede jedni u druge, potiho ogovaraju i smejulje, bilo tu i momčića sa prvim perjem pod nosom, devojaka što su do juče krajcare po dvorištu bacale, tetki što gledaju ka Poćorekov narednik i ugledne gospode što krajem bašče važne razgovore u potaji vode...
Bio čak i gluvi Dragoje, dovele ga unuke, kao da on nji čuva, moš misliti te posprdije...
Kad ono poče neka muzika, dovatiše se one ženske, pa nešto ukrug, di to svira, zadnji puta bio prevreli Sajko sa tri poluživa muzikanta, neće bit da je ovo njegov apertoar...
Jok, more, to su neki iz Varvarina čak došli, dve violine i mečkabas, harmonika i gitara, pravo carski...
Pogleda me Stojna, uze moju desnu i krenu i ona ukrug, šta ću, kud ću, crna me zemlja pogledala, vrti se i ja oko nje ka na žaravici, trista me i pedeset muka ojadilo i na znoj izašlo...
Kaže ona - Polka je divna, zar ne, Mašane - jeste, gospodjo Stojna, najlepša - mogla bi je celi dan plesati, tako mi prija - moga bi ja vascijeli dan kuruza kominjat i tri bika kravama vodit, samo da se živ iz ove mešalice izvučem...
Prođe i to, oni lakirani muzikanti kao odmor napraviše, sunce me ogrijalo, rekoh Stojni da malo i mi odmorimo, valja i prošetati, među ljude i tako...
Sreća pa više tu polku ne sviraše, jedva sam čeka da sazujem one kožne cipele, ne ide paorska noga u gospodski kalup, jok...
Ispratih učiteljicu Stojnu do kuće, ona mi se osmehnu i zahvali, laku noć podelismo, pa kući...
Seti se ti, moj Mašane, kako nisi moga zaspat te noći, al ne od teškoga rada, no od neke čudne miline što ti damarima tresla dok si tu polku i učiteljicu Stojnu sanja...
Laži koga oćeš, sebe slagat ne moš, dasko dudova...
I kome sam ja sad sve ovo pričo, jel...
Ja budale o svilenom rupcu, nije njemu teško zabave naći...
Evo moje bare lepe, neka nje, neka i mene, daj da zabacim, možda se koji šljivonosak zaleti pa sa mnom do tiganja prošeta...
Neka i ove lude glave, valjaće još za nešto, ako ništa, da šešir ne opane...

Me tut kamam, Daje

Prvo čega se Said seća je mrak...
Rođen je u potleušici, kući koja se tako može nazvati tek upotrebom jako bujne mašte jer je bila sačinjena od "sekundarnih sirovina", blagoudnog izraza za kartonske i limene komade koji su neobičnom magijom spojeni u celinu od desetak kvadrata gde je živela njegova mnogobrojna porodica - niko se nije trudio da sačini precizno brojno stanje, čak su i popisivači iz opštine odustali posle trećeg puta ...
Detinjstvo obično sobom nosi radost, igru i  bezbrigu, no je Said malo od toga osetio, još manje video ...
Pre nego što je prohodao, već je privređivao pružajući majušnu ruku ka prolaznicima koji su u nju stavljali neke papiriće, a starija sestra ih je uredno slagala u bezbrojne džepove svoje suknje...
Kada je stao na svoje noge, već je i sam krenuo u prošnju, veselo se gegajući među nepoznatim ljudima koji su svoje brige i životne priče kroz tmurne poglede njemu upućivali...
Zveckajuće novčiće je nosio svojima, osećaj dužnosti od malena bio je tu i nije ga mogao zaobići...
Došlo je i vreme da pođe u školu, pa su se skupili sa svih strana da opreme mladog Saida kako se ne bi obrukao, malo je njihovih uspelo da izgura dalje od četvrtog, velike nade su polagane u bistrookog dečačića koji je prvi uspeo da odvoji mesing od bakra i zaradi pristojne novce ...
Tetka Džamila ga je odvela u školsko dvorište prepuno razigranih mladunaca, zaokupljenih novim delom svog života i ophrvanih tremom od učiteljice koja ih je čekala...
Pilići su ušli u školu, učiteljica Mirjana ih je smestila u klupe, Said je bio sam u poslednjoj, nije mu smetalo...
Školski dani su dolazili i prolazili, mali Said je bio prilježan i krao znanje, više slušajući nego čitajući, jer ga je dotadašnji život naučio da će retko imati drugu šansu ...
Poklanjali su mu sveske i olovke, rezače i gumice, školski odbor mu je dodelio komplet knjiga i besplatnu užinu, on im je vratio na jedini mogući način - svojom pristojnošću i željom da dokaže kako može i ume biti ravnopravan sa onima koji su imali više sreće i bolji start od njega ...
Prvi razred je završio sa svim peticama, organizovano je i slavlje u malom Detroitu, kako su zvali njegovo naselje, ponosni tatko je poklonio sinu ručni sat, a mama je napravila najlepšu gibanicu od kako pamti ...
Bio je srećan ...
Ne zbog škole, ne zbog znanja, ne zbog roditelja ...
Već zbog same činjenice da je sebi i drugima dokazao kako je drugačiji, kako njegova snaga leži u rečima, a ne u šakama, da njegov mali život nije uzaludan ...
Godine su prolazile, Said je i dalje bio odličan đak, i pored silnih obaveza koje je imao kod kuće jer je, stasavši u dečkića, odlazio sa ocem i prikupljao metal, papir, flaše i sve što je moglo doneti hleb na njihov skromni sto ...
Završetkom osnovne škole, postavilo se pitanje - šta dalje ...
Svakako nije imao uslova za upis u neku od prestižnih škola, tako potrebnih veza niti volje da se preganja sa sedmoglavom aždajom državne administracije i traži pomoć...
Njegov stric Mahir se setio dobre gospodje iz komšiluka koja im je, s vremena na vreme, donosila hranu i stare stvari, pa je otišao kod nje da je zamoli za pomoć...
Istog dana je gospodja Elizabeta došla po Saida, odvela ga u svoju staru kuću i rekla mu da je tu, ukoliko želi njenu pomoć, ali da joj to mora sam reći ...
Iako mu je bilo neprijatno, Said je progutao ponos i zamolio je za pomoć jer je znao da mu se život može promeniti i svetlijim stazama poći samo ako nađe izlaz iz malog Detroita i nimalo prijatne svakodnevice...
Ostao je u dvorišnoj sobici stare kuće, pomažući gospođi Elizabeti da održava domaćinstvo, kupujući hranu, ložeći ogromnu peć u podrumu, šetajući kuce i mace i radeći sve što mu ona kaže...
Ta sobica je bila njegovo carstvo, mala, niska i sa jednom sijalicom, ali za njega lepša od svih dvoraca o kojima je slušao prilikom Đurđevdanskih teferiča...
Gospođa Elizabeta je u njemu videla veliki potencijal i nije štedela vreme ni volju da mu, nenametljivo, stvori manire i stil ozbiljnog i odgovornog dečaka ...
U početku nespretno, kasnije sve lakše, uklapao se u taj milje i osećao ga sve više kao svoj, udaljavajući se od kartonskih kućica i gole borbe za život...
Iako je odlazio kod oca, majke i brojne rodbine, nije više osećao da tu i pripada, a oni ga svakako nisu hteli vraćati u kazamat ogoljenog života na koji su bili osuđeni ...
Krenuo je u obližnju srednju školu, potkrepljen željom, voljom i snagom da istraje...
Znao je da će ga na početku čekati predrasude okoline i podcenjivački odnos, ali je već toliko toga prošao da je bio spreman na sve ...
Prošli su i ti prvi dani u kojima je izgradio svoju poziciju kod profesora i drugara iz škole, pa su ga počeli prihvatati kao sebi ravnog, bez obzira na tamnoputo lice i nešto skromniju garderobu ...
Naravno, bilo je i onih kojima život nije podario mnogo pameti, takta i stila, ali je i sa njima vešto izlazio na kraj, šarmom, diplomatskim nastupom i izbegavanjem konflikta, ne prestajući da iznenađuje svoje drugare količinom strpljenja ...
Devojčice su počele da zapažaju njegove čvrste mišice i lakoću kojom gazi kroz nimalo lak život, pa je i Jasmina iz susednog odeljenja poželela malo intenzivnije druženje, no, mlađahni Said je i tu zamku vešto izbegao pitkim opravdanjem kako je ne bi uvredio ...
Zašto, neko bi se upitao ...
Zato jer je u malom Detroitu živela njegova velika ljubav, mlada romkinja Nataša, tiho i povučeno čeljade sa najlepšim osmehom na svetu, biserno belih zuba i očiju u kojima su se i zvezde sramile ...
Dan za danom, godina za godinom, Said je priveo kraju u svoje školovanje, o fakultetu nije hteo razmišljati jer je bio realnih ambicija, a zanat i diploma koje je imao u rukama garantovali su mu miran i stabilan život, daleko od čamotinje u kojoj je rođen ...
Gospođa Elizabeta ga je sve te godine gledala kao svog, pomagala mu koliko god i kada god je mogla, nemajući sopstvenog potomstva...
Ni on nije bio nezahvalan, pa je samotne dane stare gospođe na ovom svetu činio lepšim i trudio se da joj što češće osmeh na lice donese...
Znala je sve o njemu, nije ništa krio jer je znao da će mu njen savet svakako dragocen biti ...
Tako je znala i za Natašu ...
On se snebivao, nije smeo da je pozove kući jer nije znao kako bi gospođa Elizabeta reagovala, ali je ipak, na kraju, odlučio da je jedno veče pozove u staru kuću i upozna sa svojom drugom majkom ...
Gospođa Elizabeta je spremila svoje čuvene medaljone sa pečurkama i šne nokle, uredila trpezariju kao da dolazi predsednik opštine, obukla najlepšu haljinu sa karnerima i čekala goste ...
Došli su zajedno, Said je predstavio tihu devoju koja je laganim osmehom i naklonom pozdravila gospođu Elizabetu, neodoljivo podsetivši na mlade dame sa dvora kraljice Natalije ...
Večerali su, pričali i prisećali se dogodovština zamomčenog mladića, vreme je teklo i došlo je doba za rastanak...
Na polasku, gospodja Elizabeta je mladoj Nataši poklonila lepu haljinu i starinski broš, a ona je samo zagrlila i pustila par suza radosnica, ne verujući da još ima tako prijatnih ljudi ...
Said je ispratio i vratio se kući, otišao kod gospodje Elizabete, seo sa njom za sto i držao je za ruke uz izraz beskonačne zahvalnosti za prijatne trenutke koje mu je podarila i bezrezervnu podršku svemu što je njegov mali život značio...
Rekao je da želi oženiti Natašu, što nije bilo iznenađenje za iskusnu gospođu, te mu je ona rekla da će im kao svadbeni dar pokloniti tapiju svoje kuće jer joj je srce bilo puno tog prizora neiskvarene ljubavi...
Said je zaplakao, klekao i zakleo se da će je čuvati i paziti dok u njemu snage ima, teško izvlačeći reči iz svoje duše koja takvu dobrotu teško spoznati može...
Svadba je bila skromna, u dvorištu stare kuće, samo najuži članovi porodice su došli, kako ne bi kvarili stečenu sreću svoje dece...
Saidova majka je otišla na stranu, sela sa gospođom Elizabetom i, plačući, ljubila njene staračke ruke kako bi joj na taj način bar malo vratila za sve dobre stvari koje je njenom sinu učinila ...
Zagrljene, dočekale su i mladence koji su ih izveli u dvorište i predstavili gostima, a Said je tada rekao:
"Neko u životu nema sreće pa rano izgubi roditelje, neko se bori kroz život sa jednim, a ja sam imao retku sreću da imam oca i dve majke - jedna me je rodila, a druga od mene napravila čoveka."
Dugo se pevalo, igralo i veselilo, duša ciganska je tako dobro o sreći pevati znala...
Nataša se doselila kod Saida, počeli su svoj život skromno, ali pošteno, on je našao posao, a ona pomagala gospođi Elizabeti koja se polako primicala svojim poslednjim danima...
Pristigla su i deca, mali, razmaženi vragolani koji su uneli novu dozu radosti u život svojih roditelja i stare gospođe...
Vreme je prolazilo, gospođa Elizabeta je poboljevala, Said i Nataša su je čuvali, pazili i vodili lekarima, ali se njen život polako gasio sve dok nije, suviše slaba da sedi, legla u postelju očekujući poslednji zrak sunca koji će je odvesti na neka daleka i šarena polja gde će sresti poznata lica ...
Said joj je tada rekao, dok se sa njom pozdravljao, reči koje je u srcu dugo nosio :
"Me tut kamam, Daje" (Volim te, majko)
Razumela ga je, iako nikada nije naučila romski jezik, lagano se nasmešila i otplovila...
Još dugo su Said, Nataša i deca oplakivali smrt svoje dobrotvorke i njenu sliku držali na zidu dnevne sobe kao lik koga nikada neće zaboraviti, dok su priče o životu gospođe Elizabete prenošene sa kolena na koleno, dok je njih i imena njihovog ...

Logotet Georgije Sfrances

Septembar 1453. godine bio je veoma hladan, zima je žustro i nedvosmisleno najavljivala svoj dolazak, dok su veliki talasi zapljuskivali čamac u kome je umorni logotet, pređašnji protovestijar, namesnik i carski paž, Georgije Sfrances, putovao ka Peloponezu, tadašnjoj Moreji ...
Tamo ga je cekao Toma Paleolog, morejski despot, odredivši ga za namesnika omanjeg sela koje je čekalo trenutak kada će podeliti gorku sudbinu ostatka nekada moćnog vizantijskog carstva...
Tek je izašao iz tamnice sultana Mehmeda II Osvajača, otkupivši svoju slobodu za pozamašnu količinu zlata koje je preteklo posle pada velikog Carigrada ...
Njegov sin Jovan nije bio te sreće, već ga je sultan pogubio zbog navodne zavere koju je kovao, a ćerka Tamara je ostala u sultanovom saraju, ne nadajući se ničem dobrom ...
Njegova žena, Helena Paleolog Camplak, carska rođaka, takođe je bila sužanj u Jedrenu, pa je prikupljao novac za njen otkup, nadajući se da će mu se bar ona vratiti ...
Suznih očiju i prazne duše, prisećao se poslednjih dana najslavnijeg grada od davnina, kumstva sa carem Konstantinom XI Dragašem, svojim vršnjakom koga je pratio tokom većeg dela svog života i bio mu veran do odlučne bitke, 29.maja 1453. godine, kada je na zidinama Carigrada dočekao moćnu tursku vojsku kao jedan od zapovednika odbrane grada ...
Niko od branilaca nije verovao da će ostatak nekada moćne imperije uspeti da sačuva poslednji trag slavne istorije i kolevku znane civilizacije, ali su svi odreda bili spremni da svoje zemaljske dane upravo tu i završe, znajući da će njihova dela i imena ostati zapisana krupnim slovima u istoriji, da će ih ljudi po srčanosti i veri u cara i carstvo pamtiti, da će im rane obezbediti pravo mesto u raju ...
Sam car Konstantin je toga dana, posle dugog i nadahnutog govora svojim glavešinama, obukao odelo običnog vojnika i pošao na zidine kako Turci ne bi seirili njegovom glavom kada uđu u Vlahernu ...
Opsada i hiljadu godina slavne istorije je u istom danu završeno, sve ono čime su se ponosili i na čemu su im zavideli od Andaluzije do Persije nestalo je u moru turbana koji su preplavili Zlatni Rog, Galatu, Nerion, Bukeleon, Bovis, Svetu Sofiju, Likos i Porfirogenu ...
Ulicama svetog grada čulo se samo "Jala, jala" dok su užarene oči astapa, mustafhiza i janjičara gazile po ponosnom kamenu koje pamti korake najvećih imena toga vremena ...
Posle pljačke, ropstva i slavlja osvajača, neme suze velikog Mehmeda Osvajača u Svetoj Sofiji  najbolje su govorile o značaju tog trenutka i velikom zaokretu u svetskoj istoriji, početku novog doba koje je brisalo staru i stvaralo novu slavu ...
***
Oči prerano ostarelog logoteta su još dugo gledale u uzburkanu pučinu ...
Nije mogao plakati jer je znao da su suze jednog čoveka tako male i ništavne da ožale sve ono što je ljudska istorija do tada stvarala ...
Ćutao je i gledao, moleći velikog Boga da ga što pre sebi pozove kako bi svojoj umornoj duši našao mir ...
Jedino što je uspeo progovoriti bilo je :
"ορισμένες από αυτές τις ειρηνικές όνειρα, μεγάλη πόλη."
"Neka su ti mirni snovi, veliki grade."

Ahmed

Kraj poznatog sveta, dalje od delte Amazona, tu sunce dva puta zalazi pre nego što se umori ...
To je bila okretnica autobusa 26, naselje Braće Jerković, srez beogradski, krajem sedamdesetih godina prošloga veka...
E, tu, u tom udaljenom kutku civilizacije, gde ni lord Attenborough nije stigao, nalazila se jedna plain and ordinary trafika u kojoj je obitavao omanji prodavac novina po imenu Ahmed, ali su ga svi zvali Boske, retko je ko znao i još se ređe usuđivao da ga nazove pravim imenom ...
Čak su i ceo taj kraj, ne bez razloga, zvali - kod Bosketa ...
Dolazio je na posao oko 4 sahata izjutru, zdravio se sa pekarima i mlekadžijama, kafica, prijem ranih izdanja, a odlazio kada su svi već u REM fazi bili ...
Neretko je ta kafa bila žen-šen za iznemogle noćne ptice iz ovog mirnog i krajnje pacifistički nastrojenog obitavališta koje su se vraćale iz lude noći, te nisu propuštali priliku da, pre zasluženog počinka, svrate do lokalnog Grala kako bi, 37 % upristojeni, stigli kući...
Domaćice su kog njega nalazile recepte za sve ono što su muževima obećale, ali baš tog dana nisu mogle da se sete, zaboravni soc menadžeri su kod njega ostavljali ključeve od stana, komšije su tu dobijale redovnu dnevnu dozu tračeva, ko je s kim, kada, koliko i zašto, klinci su pozajmljivali Zabavnik i Stripoteku na kvarno, a on kao nije video, u njegovoj riznici je bilo više informacija nego u Kongresnoj i Aleksandrijskoj biblioteci tokom punog sjaja ...
Trajalo je to godinama, generacije su dolazile, prolazile i, baveći se bračnim dužnostima redovno, slale nove mušterije starom Bosketu koji ih je, ništa manje ljubazno i srdačno, dočekivao i ispraćao..
Sve dok mu nije stiglo rešenje za penziju kome se obradovao kao Balašević pozivu za vojsku...
Tih dana je bio neobično tih i povučen, nije znao šta i kako dalje sa životom koji je bio vezan za malu, trošnu trafiku i ljude koji su se tu okupljali ...
Došla je i mlada gospoja koja je počela raditi s njim u dve smene, on je obučavao, nevoljno, i polako tonuo u svoje misli...
Došao je i dan kada je Boske zvanično otišao u penziju, proslavio je to ispred trafike sa komšijama, uz pivo i girice, samo su oni koji ga dobro znaju primetili setu u njegovim očima, tišinu duše u glasu i težak korak kojim je otišao...
Dolazio je i dalje, stajao ispred trafike i pomagao mlađahnoj koleginici, zborio i šalio se sa znanima, sve ređe i ređe, sve dok jednog dana, nekoliko godina posle penzionisanja, netragom nestade...
Neko reče - otišao je u rodnu Zenicu, drugi - ne, u banji je, treći - ma tu je, nego se prehladio...
Posle nekoliko dana, javili su da se Boske preselio u neku trafiku na nebu iz koje je gledao dobro poznata lica i svakodnevicu ljudi sa kojima je vek proveo...
Popili smo po unuče vinjaka za dušu starog Bosketa i prisećali se svih onih dana kroz koje nas je, tokom života, pratio...
Tek tada smo shvatili koliko je njegova duša bila široka i koliki smo tovari bili što mu to nismo umeli reći ...
Neka ti je mirno nebo, Ahmede, živ si dok te u pričama ima ...