Kulja

Doktor Vojislav Mihailović, bez j...
Znači, Voislav...
Ne, nego...
Ma, nema veze...
***
Doktor Mihailović je bio priznat stručnjak za nivelaciju alveolarnog grebena, njegovi zahvati u preprotetskoj hirurgiji znali su privući veliki broj znatiželjnih studenata, radovi o alveolotomiji publikovani su na desetak svetskih jezika, sa svojih pedeset godina dostigao je zenit profesionalnog rada i mogao je, mirne duše, živeti od povremenih konsultacija privatnim ordinacijama i predavanja na bilo kom fakultetu poznatog sveta...
No...
Želja da svoje tragove ne zatrpava zlatnom prašinom bila je veća, pa je i dalje obavljao mnoge operacije i družio se sa kolegama tokom praktične primene svojih etabliranih metoda...
Ambasador ga je pozvao u Dubai, sinu velikog šeika bila je potrebna pomoć, te je doktor Mihailović krenuo privatnim avionom sa zlatnim lusterima i foteljama od kože nepoznate životinje do pustinjske države, uz obavezu domaćina da ga već sutradan vrati u Beograd jer je imao zakazanu operaciju na Labudovom brdu...
Dok je elegantna ptica lagano klizila preko Sredozemlja, kocke leda u njegovom Džeku su mu prizvale neke druge zvuke, melodiju vetra u šipražju Hagle, bare na Dunavu, gde je sa drugarima provodio srećne i opuštene trenutke pored vode...
Osmeh, stari prijatelj, dođe bez kucanja...
***
Jovke, Mare, Žuti i on u peglici nedefinisane boje zoru varaju na putu do Vinče, silaze po mraku do skele, eskivirajući rupe, jaruge i iznenađene kučiće, vikom skidaju deda Boru sa babe dok se namršteni petlovi okreću na drugu stranu u ovo nedoba...
Deda Bora lagano izlazi, zna šta je, nazuva gumene čizme i, glasom grizlija uklještene šape, uredno tera u tri lepe mlade ribohvatače pa se gega do starog čamca i pente koju samo čarolija drži u komadu...
Ekipa uredno ulazi u čamac, dobro jutro, dobro vam zdravlje i sreća, čika Boro - mrhughm - kako ide ovih dana, ima li pecaroša, radi li riba - mhurghumuhghm - čamac lagano kreće preko Dunava, sekući talase u kojima se kupaju prvi zraci neotpakovanog dana, tišina odjekuje kao osmanske zurle, mlađahne oči sijaju veseljem i željom da ulove onu štuku što im se prošli put otkačila, 7 kila il me nema, garant...
Na licu deda Bore Dunav, mreže i Stomaklija urezali su toliko priča da bi se i stari Underwood raspao pre nego stigne da ih zabeleži, pa mu je bilo slatko slušati ko zna koju generaciju napaljenih mladunaca u potrazi za dunavskim alama...
Ipak mu je bilo drago jer je video da je deo njegove alaske duše ostao i ovim gradskim zelembacćma, mada im to nikada neće reći...
Iskrcao ih je na drugoj strani - da platimo sada - neka, i ne morate, ako ćete peške nazad - ma ne, dođite oko 5 popodne - ako ne zaboravim, pre neki dan mi jedan skičao do ponoći, jebeš ga, star čovek pa ...
Krenuše momci do jezera nastalog plavljenjem Dunava, prirodne zamke u koju su se ribe lovile za vreme visokog vodostaja, mikereći baš ona mesta od prošlog puta, znaju svaku grančicu, samo da neko nije uranio pre njih, uh...
Stipl čez preko balvana i kaskaderski skokovi na koje se ni pokojni Džoni Vajsmiler ne bi odvažio doveli su ih do poznatih uvalica, pa su pozicije brzo zauzete, pribor raširen, nema priče, užitak u prvim zracima sunca koji se probijaju kroz gustiš i lenja izmaglica nad vodom pune baterije urbanim mladićima, svi problemi su ostali daleko, pred njima je novi dan u kome postoje samo oni i priroda...
Na grani još uvek vise plovci i udice koje je neki malo manje vešti kolega okačio uz prigodan repertoar psovki upućenih sudbini, sreći, bivšoj ženi i poštaru, tako da je ambijent bio pitoreskan...
Prvo kederi, jedva par komada, nema mesta za čerenac, dovoljno za primo piato gladnim štukama, moćnim predatorima sa kojima se čast nadmudrivati...
Veliki plovci, tzv. balerine, nervozno se ljuljuškaju na ivici granja, sve je urađeno po propisu, ostaje samo da svoj zadatak ispune i ribe, pa da cela društveno - politička zajednica kompletira uzvišeni plan...

Pedesetak metara levo čuje se Jovke kome se nije svidela moisterizing krema od blata u čizmama, nakupljena dok je adrenalin radio svoje tokom trka do ovog hrama spokoja, njegovo izlaganje u kome se spominju članovi uže i šire porodice svakako neće naći mesta u porodičnoj biografiji...
Polako prolazi vreme, riba još ne radi, vreme je i za prvu kafu, Žuti stavlja rusko plekano lonče na ruski plinski šporet da skuva kafu koja nije ruska, ali mora da izdrži potkovicu inače je preslaba...
Ode i kafa uz konzilijarnu elaboraciju udaljenosti, najboljih mamaca sa žutim okama i dijagonalnim pegama, tanjeg najlona smeđe boje itd...
Izgleda da toga dana niko nije javio štukama da vešti momci dolaze na druženje, pa su rešile da odu na partiju preferansa od tri bule...
Da se prekrati vreme, mladi Vojislav (sa j...) reši da proba uhvatiti neku babušku, manje kvalitetnu plivačicu, ali kad nema cara, i bakalin je dobar...
Laka pecaljka sa tankom kalifornijskom glistom, plovčić, pravo mesto, prihrana, sve po ps-u...
Nema...
Ni kod kolega ništa, već je počelo poprimati ozbiljne razmere i teme za referat o globalnom zagrevanju...
Tada se Voja seti da mu je čuveni Rade Crvić, prodavac mamaca kod Vuka, prošli put dao nešto što je zvao kulja i rekao da je to nenadhebiva stvar za babaju...
Malo prodžara po velikom rancu, nađe narandžasti smotuljak čija sadržina podseća na gumirani kačamak...
Otpakova ga i oseti neki čudan miris, mešavinu voća, žvaka i auspuha...
Hajde da probam, kad već...
Male kuglice na udicu, zabacio...
Odmah je uhvatio lepu babušku, između očiju i repa ima nešto prostora...
Za njom druga, treća, četvrta, kao na traci, neke veće, neka malo manje, ali je srce mladog Voje bilo puno...
Utom stigoše i kolege koje su provodile vreme u kontemplaciji da vide šta to Voja radi...
Ispunjen ponosom, ukrašen osmehom Marka Aurelija posle bitke sa Germanima, pokazivao im je kako se hvata riba, evo, izvolite, nema laži, nema prevare, časovi sutra od 9 do 12, dveaes marke po glavi, uz najavu, bez guranja...
Posle kraćeg likovanja i podprcavanja, pokazao im je čudni smotuljak i dao po komad da i oni probaju...
Kolege se rastrčaše na svoja mesta, recept se pokazao uspešnim i kod njih te je svako ponešto uhvatio, a osmesi su se vratili na lica družine...
U međuvremenu, Mare je uhvatio i jednu štukicu sisanče, pa je nežno vratio u vodu, pre toga je pokazavši kolegama kako ne bi zaboravili njen izgled, uz želje da pozove babu kako bi joj nešto objasnili...
Popodne, bližilo se vreme polaska, mladići polako pakuju svoj pribor i čuvarke pune babuški, kreću ka skeli gde ih (valjda...) čeka deda Bora, sve funkcioniše kao uigrana mašina...
Nešto lakšim korakom nego jutros, ali punih srca i duše, ekipa prolazi znanom stazom i sabire utiske koji će im hraniti libido do sledeće avanture...
Na pristaništu skele, mladići se pružaju na popodnevnom suncu i gledaju u nebo kako bi svoj mir podelili sa nestašnim oblacima, ugodna tišina koja opija...
Čuje se i penta deda - Bore, dolazi...
Dobar dan, momci, kako je bilo - nema štuke, ali smo utamanili babaju, čuvarke pune - ako, deco, ako, da sam znao, mogao sam vam dati dvesta kila jutros, ima tog korova kao peska u pustinji...
Ništa nije moglo skinuti osmehe zadovoljstva sa lica mlađahnih ribolovaca čija je glavna misija bila ispunjena - dan spokoja u lepom okruženju, daleko od svega što im mašina svakodnevice podmeće...
U zdravlje, čika Boro - zdravi bili, deco - pakovanje u peglicu i ribolovačke priče do kuće, spokojan san i vika staramajke koja mora da čisti toliko ribe sa kojom ne zna šta će, komšiluk overdoziran, čak ih i lokalne mačke zaobilaze ...
***
Nežni glas preljubazne stjuardese ga je vratio u stvarnost, odvezao je pojas i spremio se za sletanje...
Na izlasku, dok ga je čekala srebrna limuzina, pogledao je u nebo i nasmešio se...
Osetio je ponovo miris kulje...
Muhamed Ibn Hamid al Saed, vozač bogatog šeika, nikako nije mogao da shvati zašto se uvaženi doktor tako prijatno smeška, pa mu je uzvratio i poželeo mu ugodan boravak u ovoj bogatoj zemlji...

Šapnite mi ...

Može li sreća pogledati prostog čoveka...
Ne, to su samo priče nevoljnika koji žude za mrvom ugodnog života...
Dok se repuške hedonističkih manekena vuku po vrelom asfaltu urbane celine koju, po sili zakona, zovemo gradom, armija prostog plebsa svoje dane u tefteru svevišnjeg odbrojava po promašenoj nevolji umesto po postignutom zadovoljstvu...
Janko nije hteo da poveruje u to...
Slepi Homer, Šolohov i Dikens ne bi mogli skupa opevati svu tminu koja je bojila njegov život od prvog plača do današnjeg dana, ništa svetlijeg od prethodnog...
Ne postoji norma po kojoj bi skromni Janko mogao biti svrstan u red ordinarnih ljudskih bića...
Sa kraćom levom nogom, deformisanim šakama, slep na jedno oko, iskrivljene nosne kosti koja je njegovom glasu davala piskutav ton, Dalijevski krivom kičmom i nekoliko preostalih zuba on se od ranog detinjstva suočio sa prezirom, izbegavanjem i patetičnim sažaljenjem okoline, čak i jadne majke koja je uspela da ga održi u životu do njegove dvanaeste godine, kada je, slomljena ogromnim teretom nedaća, svoju mučenu dušu oslobodila ropstva života...
Oca nikada nije upoznao, od rođaka imao je samo staru tetku u čijoj je štali spavao, zajedno sa ovcama, kozama i kravom Sekom, svojom najboljom prijateljicom koja je umela tako nežno gledati i mirno slušati njegove priče...
A priča je bilo...
Svakim novim danom za njega se otvarao i novi front borbe za golo preživljavanje jer nije bio sposoban za bilo kakav rad, dok se prošnje, iz ko zna kojih razloga, stideo...
Tako se, gegajući, provlačio po maloj varošici uz okretanje glave prolaznika koji nisu znali kako da mu se obrate uz notu ljudskosti, ogrubeli od svojih problema i surovog vremena u kome su dane, mesece i godine svog raboša trošili...
Ipak, on je bio zahvalan i na tome, poučen gorkim iskustvom poruge, batina i surovosti kojima je bio izložen od kako zna za sebe...
No...
I u mrklom mraku ponekad svitac napravi čaroliju lakim svetlom...
Dok je iza male pekare tražio ostatke peciva koje su obesna deca znala ostaviti, video je nepoznato lice mlade gospođice koja je skrušeno stajala na uglu i gledala u njegovom pravcu...
Okrenuvši se oko sebe, Janko je shvatio da nema nikoga, ipak je gledala u njega...
Postideo se i sagnuo glavu, misleći da će opet dobiti grdnju zbog skupljanja otpadaka i plašenja mušterija, kako mu je neretko govorio debeli pekar belih obrva...
Začudo, ona mu je prišla i, glasom letnjeg vetra, rekla:
"Mogu li ti pomoći, mladiću?"
?
Usta su se otvarala, ali reči nije mogao pronaći...
Jedino što je uspeo tiho izgovoriti bilo je: "Izvinite...", reč koju je, najčešće bez ikakvog razloga, toliko puta u životu izgovorio, sve dok nije postala deo njega...
"Nemaš se zbog čega izvinjavati, mladiću, jesi li gladan? "
Iako mu je kroz glavu prolazio teretni voz prepun stida, njen topao glas i oči srne koja se u šumskom potoku ogleda naterale su ga da izgovori :"Da..."
"Pođi sa mnom", reče gospođica uz osmeh koji bi horde divljih Ostrogota naterao da heklaju šustikle - veće, za kauč...
Polako je krenuo za njom, došavši do lokalne mehane koju je, inače, u širokom luku obilazio zbog mrkih pogleda i jetkih reči gostiju...
Sela je za mali sto u bašti i pokazala mu rukom na stolicu preko puta sebe...
I dalje je stajao na ulici, upitno je gledajući...
"Dođi, sedi..."
?
"Hajde, slobodno"
Lagano se primicao stolici, očekujući viku, štap ili zajapureno lice gazda Trajka, ali se ništa nije desilo i on, nespretno, sede na klimavu drvenu stolicu, gledajući upitno preko sparušenog cveća i karafindla u anđeosko lice gospođice...
"Šta želiš ", reče ona kratko...
?
"Da li odgovara nešto toplo, mislim da bi ti prijalo", čuo je kako priča, i dalje ne shvatajući postavku ove scene, kao u nekoj staroj seriji koju je na velikom televizoru krišom gledao kroz tetkin prozor...
Promumljao je nešto, ni sam ne znajući šta je hteo reći...
"U redu, onda ću ja odlučiti, verujem da će ti se svideti..."
Tada se pojavio i gazda-Trajko, vlasnik, konobar, magacioner i barmen u svojoj kafani, suviše škrt da bi nekome podario čaroliju zvanu plata...
Pogledao je u gospodjicu, pa u Janka, ponovo u nju, zatečen scenom koju nije očekivao...
"Molim vas, za gospodina ćete doneti današnji specijalitet kuće, neko od čuvenih gotovih jela koje hvale svi koju su imali čast uživati u tom delikatesu, meni donesite jednu slatku kafu i običnu vodu..."
Lice gazda-Trajka je poprimilo obrise burlaka sa slika Ilje Repina, dok su uzdignute obrve govorile da mu i dalje ništa nije bilo jasno...
"Da, i svežu salatu iz vaše bašte, videh je malopre, divno je videti kako neko sa toliko ljubavi gaji obično povrće, a ono mu vraća svojim razigranim listovima..."
Kafka na sastanku sindikalne podružnice u Krmeljevu...
Siroti gazda-Trajko je mislio kako mu, ipak, nije bilo toliko loše kad su ga tri brata Lakovića iz susednog sela onomad tukla zbog neplaćenog krompira...
Shvatio je, delom rudimentarnog intelekta, da nipošto ne bi bilo uputno da kaže nešto Janku, o Janku, zbog Janka i slično, te se okrenuo i otišao da donese porudžbinu...
Janko je, za to vreme, sedeo na kafanskoj stolici koja mu je pre toga bila daleko kao i Jeloustonski park i mislio šta da kaže, na koji način da se obrati gospođici koja mu je podarila trenutke pažnje i poštovanja vredne suvoga zlata...
"Nemojte mi zameriti što vam se neću pridružiti na ručku, već sam to obavila kod kuće"
?
"Kako vam je ime"
Janko se okretao okolo, plašeći se da neko ne prekine ovu čaroliju...
"Šapnite mi, ako ne želite da drugi čuju", reče ona, nagnuvši se preko stola dok je laki osmeh i dalje krasio prelepo lice...
"Janko..."
"Janko, lepo ime, zaista..."
Uplašio se svog glasa, nije verovao da neko sa njim zaista razgovara, zaboravio je kako to izgleda...
"Janko...", ponovio je...
"Da, imam jednog prijatelja u gradu sa istim imenom, sjajan čovek, sportista koji, zamislite, voli škembiće u saftu, nekako mi to ne ide, ali to svakako ne kvari sliku o njemu jer je duša pitoma..."
Bujica reči je tekla ka Janku, a on je upijao svaki takt, ton i pokret tankih usana gospodjice, pletući najlepšu bajku koju je imao prilike čuti...
Utom stiže i porudžbina, toplo jelo je širilo miris njemu nepoznat, ali tako dobar...
Gazda-Trajko nije propustio priliku da pošalje još jedan pogled čuđenja i nerazumevanja finoj gospođici koja je, s lakoćom, prešla preko toga uz tiho :"Hvala lepo, ljubazni gospodine"...
Dok je srkutala kafu, pokazivala je Janku da krene sa jelom, što je on nevoljko činio, trudeći se da savlada osnove etikecije koju nije imao kada, gde i od koga učiti...
Lagano, uživajući u ukusima koje je memorisao u skrivene foldere svog trošnog uma, obedovao je u prijatnom društvu, poželevši da ovaj trenutak traje večno...
Gospođica je, pažljivo, u želji da ga ne ometa, popila svoju kafu i sačekala da Janko završi sa jelom, pozvala gazda-Trajka, platila račun uz pristojnu napojnicu i nešto šapnula rumenom kafedžiji...
"Nadam se da je bilo dobro, Janko, sada bih morala poći..."
Klimnuo je glavom i krenuo za njom, praćen začuđeni pogledima lokalnih pijanica i prolaznika...
Kada su malo odmakli od mehane, gospođica mu reče:"Drago mi je što smo se upoznali, Janko, želim ti mnogo više sreće nego što ti je život do sada poklanjao..."
Samo je klimnuo glavom i prozborio:"Hvala", želeći još toliko toga da joj kaže, ali su reči stale u grlu i ni makac...
"Svrati u mehanu i narednih dana, gazda-Trajko će ti spremiti ručak, dogovorili smo se..."
Dok je odlazila prašnjavom ulicom gledao je za njom, poželevši da je ponovo vidi, a na licu mu je zaigrao mali, skoro nevidljivi osmeh, ukras koji je do tada bio preskup za skromnog Janka...
Vratio se u svoju štalu, legao na seno i podelio sa svojim četvoronožnim prijateljima svo uzbuđenje divnog dana, izgovarajući sve one reči koje su našle put u poznatom okruženju...
Zaspao je sa osmehom, lako i lepo, posle toliko godina, a kroz snove je čuo reči:
"Šapnite mi"...

ŽIR

Aaaaauuuuuuaaaaeeeeiiiiiooooeeeeaauuaauuaauooeiiooiuuuuuuuu ...

Obesni klinci su cikom praznili svoje baterije, netom napunjene kvalitetnim vremenom provedenim sa Counter Strike drugarima, u zabačenom delu parka na Novom Beogradu, ne potežući za rešavanjem gorućih političkih, ekonomskih i etičkih problema društva, države, regiona i šire ...

Amplitude njihovog ponašanja su Meka za dečije psihologe i temelj bezbrojnih disertacija, naučnih radova i preskupih seminara na Zlatiboru, zahvalno štivo u svakoj prigodi...

Gospodin Janko nije mario mnogo za psihologiju, decu je voleo zbog čistote duše i pogleda, redovno im opraštao sitne nestašluke i delio retro karamele kada god je za to imao priliku...

Njegova, da baš njegova, neugledna klupica nalazila se nedaleko od mesta procvata kakofonije, ali je on upravo tu pronašao svog Ravela, Bokerinija i Debisija, lagano se smešeći ko zna kojoj generaciji mladunaca koja je ostavljala tragove na poznatoj livadici...

Tu klupicu davne 1957. godine napravio je sam, u pustahiji novobeogradske spavaonice, preko puta nje posadio mladicu hrasta koja je pristigla iz njegove rodne Slavonije i stvorio kutak sa prelepim pogledom na drevni Ištar i zidine Singidunuma, mesto čiji je duborez na srcu nosio svuda sa sobom...

Žurnal koji je redovno bio na repertoaru njegovog bioskopa i ovoga puta je počeo bez najave...

Nedugo posle drugog svetskog rata, sa porodicom se doselio iz okoline Osijeka u Beograd, otac je, kao odlikovani partizanski oficir, izabrao stan u maloj zgradi na Senjaku, tadašnjoj zabiti koja je čuvala uspomene na bogate trgovce i ljude od poverenja starog knjaza...

Sestra se nekoliko godina posle toga udala i otišla u Ameriku, majka nije mogla dugo nositi ožiljke tifusa koji je, tokom rata, preležala i rano ih je napustila, a on je, sa svojim brkatim i večito namrgođenim ocem, koračao hodnicima izgradnje socijalističkog društva, nesebično dajući doprinos na svakom polju...

Jedno od tih polja bila je i izgradnja Novog Beograda, močvare s one strane velike reke, mesta gde je Veliki Vođa planirao napraviti najveću spavaonicu na Balkanu i jezgro industrijalizacije tek prohodale države bratskih naroda i narodnosti...

Jedar i mlad, pošten i zdrav, bio je u prvim redovima stvaranja novog grada, sa lopatom, kolicima i gitarom, rado viđen na gradilištu i uz logorsku vatru...

Prolazili su dani, meseci, godine, nekadašnja močvara je počela poprimati obrise urbane celine, visoki partijski funkcioneri i komesari su se redovno slikali sa svesnom omladinom, deleći značke i plakete, tapšući ih po ramenu i ostavljajući oftamološki amanet zenice oka svoga...

Sa dobrim preporukama i završenim građevinskim fakultetom, mladi Janko je dobio posao nižeg, potom srednjeg, pa i višeg rukovodioca jedne od tri građevinske firme u Beogradu, nikada nije stigao do najvišeg mesta jer mu je falilo malo pozitivne drskosti i agresivnosti u nastupu, njegov pozitivan lik je bio dovoljan samo za čoveka od poverenja i zadatka...

Godina za godinom, radni vek se bližio kraju, on je i dalje bio u starom stanu na Senjaku, sam kao u gori vuk jer se nikada nije odlučio za ženidbu, pokušavajući svu energiju usmeriti na posao i obilne radne zadatke...

Dočekao je i penziju, zlatni sat i divan govor predsednika sindikata na oproštajnoj zabavi u menzi preduzeća, zahvalio se svima i otišao u tišinu koju je tek trebao upoznati...

Prvih nekoliko godina mu nije bilo lako, i dalje je obilazio gradilišta, razgovarao sa bivšim kolegama, pokušavao pomoći, ali su mu pogledi mladih rukovodilaca govorili mnogo više od bilo kojeg eseja o alijenizaciji...

Pokušao je sebe pronaći u dugim šetnjama po Topčideru i Kalemegdanu, nije išlo, ne pasuje kolan na sveću...

Probao je igrati šah sa vremešnim kolegama, gledati dosadne serije na TV-u, pleviti malu baštu ispred zgrade, ali mu sve to nije moglo napuniti ogromnu prazninu koju je u duši nosio...

Sve dok, jednog prohladnog jesenjeg dana, nije naišao na svoju klupicu koju je otkrio tek pošto su teške mašine njegove firme raskrčile put kroz gustiš do usamljenog ugla livade na kojoj je planiran veliki tržni centar... 

Obradovao se toj klupici kao detetu, odmah je očistio, ošmirglao i obojio, uredio okolinu i seo na nju...

Ispred je video moćni hrast, poluvekovnu grdosiju koja je debeli hlad pravila i mišićavim granama mu mahala, zahvaljujući mu se na pažnji i ljubavi davno ukazanoj...

Nasmejao se, posle toliko vremena da ga se ni prisetiti ne može, osetio život u sebi i srce koje mu je poručivalo da ovde pripada, seo na klupicu i počeo duge razgovore sa starim hrastom, prijateljem koji je strpljivo slušao sve njegove priče, dileme i probleme, ogovaranja i šale...

Svaki dan je dolazio, čak i po vetru, kiši i snegu, stare Batine cipele su ga same vodile do klupice i hrasta, svakim korakom je bio srećniji i mirniji, osmehom je pozdravljao klupicu i hrast, oni su ga strpljivo i verno čekali tamo gde ih je i ostavio, to je ličilo na pravo porodično okupljanje...

Ne, nisu mu smetali ni komarci, uporni pecaroši i buka Anđela Pakla iz Grgutovca koji su se nedaleko okupljali, bio je svoj na svome, svoj sa svojima...

Naravno, sve nove tračeve iz komšiluka odmah je ispričao svome hrastu, ne zaboravljajući delove drugog dnevnika koji su mu se učinili interesantnim, znao je da stari čvornovati grmalj voli da čuje sve o novostima na političkoj sceni, dok je klupicu više intersovala žuta štampa, pa je i to uredno prenosio...

Leto, jesen, zima, proleće, nekoliko godina idile starog Janka su učinile novim čovekom...

Svi su to primećivali, čak je i gospođa Stanka iz susedne zgrade prilježnije nameštala karnere i volane kada je prolazio, a beer terminatori ispred bakalnice su mu veselo odmahivali rukom...

Kao i obično, tog utorka je gospodin Janko krenuo u svoj Eden, prešavši most, osmehom se kiteći dok je grabio ka klupici i hrastu, kada je ugledao sliku od koje se nikada nije oporavio...

Na mestu njegove klupice sada je bila gomila betonskih ploča, dok je na mestu starog hrasta zjapila ogromna rupa kao ponor pakla...

Bez reči, starac je prišao svom izgubljenom raju, klekao i zaplakao...

Ne, nikome to nije mogao objasniti, niko se nije ni pojavio dok je starac tiho jecao, veče se bližilo...

Na polasku, pored velike rupe, našao je žir...

Stavio ga je u džep i čemernim hodom krenuo kući iz koje nije izlazio nekoliko narednih dana...

Tužno je gledao žir kao jedinu uspomenu na svoje prijatelje kojih više nema, jadao mu se bez glasa, znajući da ga oni ipak, nekako i negde, čuju...

Preostali okrajak života proveo je usamljen i tih, izbegavajući ljude i odlazak na mesto koje mu je toliko značilo...

Sve dok nije napustio trošno telo i preselio se na nebesku livadu, držeći u ruci žir...

. . .

Posle mnogo godina, u šetnji starim topčiderskim grobljem, preslatki devojčurak je upitao mamu :

“Koje je ono veliko drvo što raste pored usamljenog groba?“

„Hrast, milice...“

„A kako raste samo tu, a ne i okolo? I čiji je to grob, mama?“

„Ne znam, malena, piše Janko, prezime se izbrisalo...“

Čakići

RIJEČKA NAHIJA U CRNOJ GORI (ODLOMCI)

~ ANDRIJA JOVIĆEVIĆ ~
         1911. GODINE


Etničke osobine stanovništva

Ljudi su suherljavi, koštunjavi, u stasu tanki i vitki, grudi su ispupčene, trbuh uvučen, nožni listovi prilično mršavi, stopala velika, jagodice ispupčene, kosti ispale, nos prav, ređe kukast, uši pravilne, vrat umjereno dug i debeo, glava srazmjerna tijelu i stoji upravo, čelo glatko i ravno, tjeme poširoko i ravno, ređe zadnji dio uzdignut, potiljak zaokrugljen, brada tupa, vilice pravilne, usta umjerena, usne tanke, čeljusti pravilne.

Kosa je gusta i opružena, malo je kokoravijeh. Boja je kože crnomanjasta, pogled j oštar i pronicljiv. Kad te gleda, čini ti se, kao da te ispituje i proučava. Ruke su i noge razvijene i snažne, ljudi su hitri , nađe ih se koji trče brzo, skaču daleko, bacaju kamen daleko i u igri (horu) visoko odskaču. Ima ih takvih, koji oru po cio dan, pa uveče, kad dovrši oranje, zaleti se i preskoči oba vola.

Ljudi brivaju bradu, a brke nikako, niti ih zakidaju. Za veliku sramotu se smatralo ko se češlja, takvoga su nazivali ženom, jer su se onda samo žene češljale.

***

Riječko stanovništvo može se, po vremenu naseljivanja ovdje, podjeliti u starije i novije naseljenike. Stariji su stanovnici: Čakići, Šćepovići, Bastaći, Fatići, Gvozdenovići, Bugar, Đurić, Popović i Džanjević.

Čakići vode svoje nastarije porijeklo iz grada Sokola u Bosni. Pet brata, koji življahu u Sokolu, zbog nasilja turskog, koje nastade odmah poslije pada Bosne, iseliše se iz rodnog mjesta i pođoše po svijetu, da traže novo naselje i bezbjedniji život. U putu se ustave u Mostaru, i tu su stojali godinu dana, ali, ne videći tu slobodna opstanka, pođu k Crnoj Gori i dođu u Katunsku nahiju i nastane se.

Jedan Samardžić u Podgorici umre rano, a ostane mu žena sa dva maloljetna sinčića, žena njegova bila je vrlo jezična i mnogo se davijala i svađala u komšiluku, zato Turci prozovu njenu djecu Čakićima (od čakariti : mnogo govoriti, davijati se). To je bilo prije nekih 100 godina. Kad su djeca odrasla, presele se u Novi (u Boki Kotorskoj), jer u Podgorici ne mogahu mirno živjeti od turskog zuluma. U Novome su živjeli 10 godina, a tada se jedan od njih posvadi sa kapetanom od grada i dopadne tamnice. Kad to dočuju Samardžići u Krivošijama, pohitaju u Novi i prisile kapetana da ga oslobodi. Tada braća pođu u Srbiju, ali se ni tamo ne skrasiše, nego se vratiše u Novi, odakle se, opet, poslije kratkog vremena, stalno iseliše i nastaniše u Bjelopavlovićima. To je bilo prije 70 godina. U Bjelopavlovićima su živjeli do Omar-pašine godine (1852-3), a tada se, kad Turci popališe Bjelopavloviće, preseliše na Rijeku, gdje i danas njihovo potomstvo stalno živi. Čakići danas broje 6 domova, od kojih su se skoro 3 porodice preselile na Cetinje. Oni se i danas svoje sa Samardžićima, osobito sa ovima u Podgorici, njihovo srodstvo potvrđuje i njihovo zajedničko krsno ime. Stari su se Čakići bavili puškarskim zanatom, a današnji se bave: trgovinom, pećarskim, mehandžijskim i terzijskim zanatima.