Bulevar

Bulevar Kralja Aleksandra, Bulevar Revolucije, Bulevar oslobođenja, Sokače kod Zlatnog Topa, Fišeklija, Markova ulica, Carigradski Drum, Via Militaris - neka su od imena kojom je tokom dugih godina od svog nastanka krštena ulica u kojoj sam rođen, napravio prve nevešte korake i prvi put razbio kolena ...
Malo ima beograđanininina i njihovih gostiju koji ovom džadom nisu prošli i bacili pogled na brojne znamenitosti kojom Bulevar (dovoljno je reći ...) obiluje ...
Put koji su trasirali stari Rimljani za svoje soldate, Turci koristili kao vezu sa Carigradom, Srbi su imenovali po poslednjem vladaru iz dinastije Obrenović, mučenim Aleksandrom koga su, skupa sa dragom Dragom geknuli 1903, neće se on nama tu sa nekom petljati, kralj je to, jašta ...
Posle su je došlo do oslobođenja i revolucije, pa su i one pretočena u imena ove poznate ulice, duge od 7 do 9 km, zavisi ko i kada je gledao ...
Od Stambol Kapije, preko Batal džamije i Vračarskog brega, pa sve do Boleča, Bulevarom su gazile mnoge vojske, narodi i poneko goveče, pamti ta kaldrma slavlja i ratova, pijačnih gužvi i mitinga, zastava svih boja i dezena, Druga Starog i Čiča Ćoru, Cecu i Pankrte ...
Kako reče Mića Stamenković u svojoj knjizi, tridesetih godina 20. veka od pijace Đeram do Cvetkove kafane odvijao se sav društveni, trgovački i zanatski život u ulici popločanoj kamenom kockom, sa jablanovima i drvenim mostićima preko šančeva sa obe strane, uz bunare i petrolejke jer struje i vode nije bilo ni u naznakama, dok su trgovci siromašnim komšijama davali robu na beskamatni kredit, prateći eskontnu stopu i razvoj svetske ekonomske situacije, jebe im se baš ...
Kafanu "Lion" posećivali su činovnici, oficiri i učitelji, viđeniji ljudi tog vremena, pa se tu igrao i bilijar, šah i domine, plesalo se i pevalo, Zarubica još nije krenuo sa ekstazijem, to je došlo posle ...
Đeram je dobio ime po dva stara vodovoda (Đeriza ...) koja su dovodila vodu do grada (Čukur-česme...), odakle bi nego iz Mokrog Luga, odakle sve dobro i zdravo dolazi, jašta ...
Naš veliki komediograf i začetnik pokreta Demagoga napisao je za kafanu "Sibirija" da je bila "bestraga udaljena od varoši ...", blizu starih kozara i Sedam starih kuća, mestu gde je beogradska Opština sagradila tramvajski depo i spavaonice za radnike ove (još uvek...) najmodernije vrste transporta ... To vam je današnji kraj oko opštine Zvezdara / Vukovog spomenika ...
Na kraju Bulevara svoj trag su ostavili i Čerkezi čija je naseobina bila negde kod današnjeg "Kluza", a ostala je i poslovica "Đeram bije Terazije" (jer je tamo sve bilo jeftinije), o čemu svedoči i poseban deo istorije Bulevara sa haubama i kartonskim kutijma na kojima se moglo naći sve - od poluosovine za Ladu do dugmadi za Versaće haljinče ...
U Bulevaru je nekada radilo dvadesetak kazandžija, da bi opstao samo jedan, majstor Viktor Kolar (peta generacija na istom zanatu ...), kod kafane "Openac" (najbolje hladno pivo pod prastarom lipom ...), koji kaže da je najviše narudžbina za rakijske kazane bilo za vreme NATO bombardovanja jer su ih montirali kao tajno srpsko oružje ...
O kafanama bulevarskim mnogo bi se toga moglo pisati, ali su karirani stoljnaci, limene piksle i uvošteni karafindli lepo ušuškani u sećanja svih onih koji su tu imali prilike kvalitetno vreme provesti, ne bih ja tu ništa menj'o - Smederevo, Zlatno Brdo, poslastičarnica Bombaj, Lipov Lad, Lion, Starac Vujadin, Stari Đeram, Oplenac, gradski deo je već fenseraj ...
E, u tom karakazanu svega i svačega rodio se i ja, blentavi potomak Kordunaša i Bosanke, u trošnoj radničkoj kućici pored same Cvetkove pijace, majka olajisala pod jer je šupa bila dograđena nad senkrupom, a ćaća, lola, vazda bio negde službeno, pa kako ...
Detinjstvo proveo šetajući ulicom čije sam ordenje tek kasnije upoznao, a mirise nosio kud kod sam krevet parkirao ...
Danas je na tom mestu livada (pored taksi-stanice...), nikada nije napravljen stambeni objekat na tom ćošku, valjda je svakom bilo jasno da se posle Džingisa Tatari sele dalje ...
Često, kada prođem pored Cvetkove pijace, pogled mi skrene na tu livadicu te joj pošaljem poljubac, samo zavičajnoj travi znan ... 

Dobrica ...

Ma, on je tako dobar ...
Fuck ...
Koliko puta ponovljena rečenica koja bi trebala predstavljati kompliment, po svim uzansima definisanja čoveka kao društvenog bića, altruiste i nosioca petokrake sa srpom i čekićem ...
Istovremeno, toliko dvosmislena i netačna u modernom okruženju, naviklom na ajkule, mahere i plejere svih boja, mirisa i plesnih koraka ...
Poslednji put kada sam čuo nešto tako, osetio sam se kao da mi je leva noga kraća za 20 cm, dlakave uši već imam, a mukanje mi je osnovni tonalitet ...
Iskreno poželeh da čujem nešto kao : ma, pusti njega, to je zlo, namazan, samo da znaš ...
Ali, ne ide ...
Ostade etiketa dobrice i Kekeca koja te prati kroz život, ma koliko pokušavao preći na drugu stranu, Dart Vejder u štrajku, tanak ratni staž, još manje ranjenih duša na kontu ...
Ako postoji neka škola, makar i kurs na NU, žarko bih želeo upisati, makar i početni II, pa da probam malo izmeniti diskurs okoline i polako uđem u drugu ligu negativaca, sa jasnom orijentacijom za ulazak u prvoligaško društvo najesen ...
Do tada, šta mi drugo ostaje no da breme dobrice nosim sobom kuda god da krenem, vešto ga maskirajući u oblande brateonoznašvrh didaskalija nemušto plasiranih ljudima koje imam čast upoznati ...
Možda, možda neko i poveruje ...
A i šta ja to tebi pričam, kojupimaterinuKPGTbemisebašdaznašštamegledaškojimojanijetvojkažiosamdatenosamdajbreainemoraš ...
Jah ...

Chateau de Chaussouy - Epagny ...

Tamo neke, ne tako davne, 2002. godine, bio sam pozvan da održim kraće predavanje o aktuelnoj situaciji i perspektivama u bankarsko / finansijskom sektoru južne i jugoistočne Evrope ...
Poziv mi je upućen od strane Stalnog Komteta Centralnih banaka Evrope, a sve to se odvijalo u bratskoj nam Francuskoj, tačnije u gradu svetla, muzike, dobre klope i još bolje ljubavi - Parizu ...
Pošto ne letim (alergičan sam na kerozin, tankujem isključivo domaću prepečenicu ...), odlučih da idem autobusom, što me je veoma približilo Fileasu Fogu jer je put potrajao dobrih 27 sati, doduše sa 3 pauze, ne kažem ...
Po dolasku u blještavi Pariz i odmoru u hotelčiću sa preslatkim bistroom ispred, sledećeg jutra sam obišao fokalne tačke grada kao deo standardnog itinerera (ni ja ovo ne bih razumeo da mi nisu preveli, stvarno ...), te su arhivirane slike ođe ja i Ajfelov (gde Srbi drže liftove a Indijci suvenire...), ođe ja i Trijumfalna ('ble ih stepenice...), ođe ja šetam na Champs Elysees (gledaju me neke tamnopute trebe, a ja baš neću ...), ođe ja plovim Senom do Notre Dame (iskrivi kičmu kol'ka je ...), ođe ja na Montmartre (sve pjano i ludo, sreća pa im je tu Sacre Coeur za ekspres indulgencije ...) ...
Sutradan, posle tankog doručka, na sebe Zileri + Loranova palačinka + gilje neki Fratelli, khm ahm, drugovi i drugarice, nisam mnogo davio, svi pažljivo slušali, ja pažljivo uzeo tisuću evrova za uloženi trud, na ručak u obližnji restoran sa ekipom koja mi je objasnila da je to Alzaški biftek sa nekim travkama, mislim se, gde li mi je Blagunja Avramoski sa burekom na kočionom ulju, eh ...
Kaže meni prijatelj Thierry Desanois, idemo kod mene kući, tamo ćeš noćiti, dobro, sedosmo na neki vozić TGV, juri ko da ga sto đavola goni, a tebi milina dok slušaš Baha i pijuckaš produženi, stigosmo očas (200 km...), selo Žumel, 35 kuća i malo više stanovnika, crkva i dve kafane ...
Dočeka nas žena i podmladak, veseli, rumeni, hajmo nešto prezalogajiti, veli ona barbekju, hajd, svašta sam proguno kroz tripice, kad ono roštiljče od 2 metra, ka da sam pokojnoga đeda vido ...
Pobacaše neko mesište po njemu, nema vune i rogova, valja izesti, dođoše i komšije, reč po reč, ima li kod vas struje, bojite li se tigrova, koliko žena imate i tako ...
Posle PHP lekcije shvatili su da nam Togo nije baš blizu, što i nije bilo značajno kad smo satrli šestu buteljku odličnoga vina ...
Potom, odvedoše me na neku livadu, spaljuju lutku od slame, pevaju, sviraju, opet klopa, izvuče me neka tetka od 25 leta da igram, bruka i sramota ...
Spavao kao beba uz poj ptica i miris sveže lavande, eh ...
Sabajle doručak, idemo do vikendice u Denkerku, hajd, ono more im nikakvo, Dražin Vrt je zakon, u povratku mi domaćin reče da su mi spremili iznenadjenje i da ću noćiti u obližnjem zamku Chateau de Chaussoy - Epagny koji gazdarica samo zbog mene otvara, kakva čast ...
Dođosmo u Gornju Dubravu, zamak lep, bašča povelika sa sve labudovima i tičurinama, grofica nas dočekala, rukoljub, domaćin se pozdravi i ostavi me tamo, kud ću, šta ću, gospoja mi objasni da je soba spremna, provede me nekim hodnicima punim oklopa i prepariranih međeda, vukova i tica ...
Soba kao stan predsednika opštine Surdulica, krevet sa baldahinom, neki mrki likovi me gledaju sa slika, uh ...
Ode i gospoja, osta ja sam ka u gori vuk ...
Šetaj malo po dvorištu, ne smem u one hodnike, do sobe nekako stigo, valjda neće onaj zemo iz Transilvanije baš noćas ...
Prođe i ta noć, ripih na sabajle, mislim da dočekam gospoju groficu, ete ona već spremila doručak, kontam, bela kafa i kroasan, šta drugo ...
Mac malo ...
Rekao njoj Thierry da mi Srbi mnogo volimo da žderemo pa je gospoja htela učiniti plezir i nasekla mi 2 parčeta praške šunke i kačkavalja, taman u lulu da stavim, gozba prava, ljubazan smešak i laka konverzacija ...
Dođe po mene domaćin, kako je bilo, super, nikad lepše, hajmo mi nazad, večeras mi je autobus, a ne može, prvo do Amijena, hajd ...
Obiđosmo tamo grob Žila Verna gde ovaj ko fol ustaje iz naprsle ploče, kul je bio lik, katedrala u otom mestu je druga po veličini u Evropi, čak je ni Nemci nisu za rata gađali, svratismo u neki podrum vina, pa sam se obrukao kad mi prodavac reče koje ćete, a ja - dajte neko nako, bolje - mi loše ne držimo - gde je bunar da se bacim - uzeh 2 flaše ...
Pita me Thierry šta bih ja još, rekoh, za poklone par parfemčića i neki sir buđav, u radnju, pokupih tu ponešto, nazad kod njega kući, da se spremim i na voz do Pariza ...
Kad, njegova mila em draga vuče još jedan kofer, nije moj, ja sve spakovao u moju original Cheng Zhuo torbu, čije je ovo, tvoje, kako, lepo ...
Onaj moj prijatelj išo za mnom i sve što sam ja kupovao, on dodao još toliko, plus koferče, lele, crven ki bostan pred školsku godinu ...
Uzeh to, izljubih se i zahvalih, na voz, prc i Pariz, autobus, Argonauti, na našoj granici me pita ljubazni carinik - da li je ovo vaš kofer - sad jeste, a nije bio - morate platiti 50 evra carinu - pa to su pokloni - niko, zemljače ne poklanja 6 flaša vina, 8 sireva i 12 parfema - ma - aa - vidim, bolje da platim nego da merimo čiji je veći ...
Došao kući i još dugo sređivao utiske sa ovog lepog puta, prilike da upoznam ljude drugačijeg mentaliteta, da u njima prepoznam iskonski osmeh i dobru dušu ...
Bon chance, mes amies ...

Rovinj

Partija pokera kod Švaleta, rani Jun osamdeset i neke ...
Došla dva nadobudna omladinca, havajke included, na tablu kod prevejenih majstora ove igre kako bi platili školu radi kasnijeg razvoja i esnafskog pisma ...
No, sreća ne gleda uvek u pravcu zaslužnih no zna i namignuti nižnjima kako bi joj zahvalni bili te jedan od omladinaca ostade na potu sa ovlašćenim predstavnikom voždovačkog klana koji ga je žarko gledao preko gomile para na stolu ...
Tišina probija oblak duvanskog dima u rane jutarnje sate, laka vestern muzika, napeto kao feder u vojničkom krevetu ...
Zadnja ruka, sve što se te noći vrtelo od para sada je na stolu, iskusna džomba stavlja malu kentu na sto, a ja u rukama držim tri dame i dve desetke, ruke drhte, razmišljam o pravcima strateškog povlačenja i osmehu koji bih svakako trebao izbeći ako želim i dalje jesti čvrstu hranu ...
Spustio karte na sto, gleda on mene, gledam ja njega, ćutimo, čekam finale ...
Podiže se baja, pruži ruku i reče : "Srećno ti bilo, da ih lepo potrošiš na ribe i piće, jesi čuo ..."
Htedoh da ga poljubim, ali mi se javi da bi to moglo biti pogrešno protumačeno, pa izbegoh intimizaciju i uljudno se zahvalih uz par prigodnih reči ...
Odoše njih dvojica, Švale i ja se pogledasmo, para na stolu za novog keca, sreće u čoveka ...
Pokupismo papiriće, prebrojasmo, dogovor šta i kako, socijala i kolektivni duh je još uvek bio u modi, pa odlučismo da cela ekipa krene na more ...
O tome smo nedavno debatovali, ali je nedostatak para bio ključna stavka u relativizaciji teme ...
S obzirom da je došlo do kapitalne promene, sutradan smo okupili ekipu i saopštili im radosnu vest, pa su krenuli dogovori oko detalja ...
Gde ćemo, u Rovinj, naravno, mesto je u trendu, pola Beograda je tamo, kako ćemo, vozom, naravno, najjeftinije je, šta ćemo za spavanje, šatori, naravno, ko ima, nema niko, ako, iznajmićemo na Autkomandi 5-6 komada, taman za nas petnaestak, klopa, snaći ćemo se već ...
Kada smo uradili kompletnu matematiku, skontali smo da od para osvojenih čistom i poročnom kockom možemo pokriti komplet troškove, a svako nosi još po neku sitnu kintu za zezanje ...
Ekstra !
Počele pripreme, ideje pršte na sve strane, entuzijazam miriše kao prolećni bosiljak ...
Krenuli, svi u jednom kupeu, gitara, pesma, veselo celu noć, stigli ranom zorom, stopirali do kampa "Beograd", našli mesto za indijanski logor, šatori u krug, namestili, pravac more uz obaveznu vrisku i merkanje onog crnookog devojčurka čiji šapat se i u najvećoj galami čuo ...
Dan za danom, pasulj za gulašem, priča za pričom ...
Baza i press centar su nam bili u Pampur-baru nedaleko od šatora,  gde sam i držao prevodilački šalter za drugare koji se nisu baš najbolje snalazili sa stranjskim jezicima (tarifa : pomfrit i koka kola, PDV uključen...), a poželeli su da se druže i neobavezno ćaskaju sa raznoraznim spesimenima ženskog roda iz Nemačke, Švajcarske, Danske, Engleske i ostalih proleterskih zemalja ...
Dok nije došao Miša sa preslatkom Dankinjom, hajmo brate, ono tvoje, znaš, kakve oči, divan glas, sanjam te, užinu preskačem i taj rad ...
Naravno da mi je mali crveni sa repićem na ramenu rekao šta je imao da mi kaže pa sam neznatno izmenio tekst, dok je luče svoj blagi osmeh i krupne oke polako povlačilo u senku i počelo da se mršti ...
Nažalost, morao sam drugaru da kažem kako ne postoji fluid, da ona nije zainteresovana i da će morati svoje druženje da potraži na drugoj adresi, eto, šta ćeš ...
Nemalo se iznenadio kada je dotična dama sutradan ujutru izašla iz mog šatora da se protegne, te smo akademski rešili malu nesuglasicu kasnije, mislim da je shvatio prednosti primenjene lingvistike ...
Neki dobrodušni Nemci su shvatili da im se ne isplati ostavljati Najk patike i Lakosta majice na kanapu ispred šatora jer bura sa mora jako, jako duva i to očas nestane ... Jeste ...
Kotlić koji se nalazio između šatora bio je u svakodnevnoj funkciji, te smo shvatili prednosti gotovih jela i poslali zahvalnicu Karneksu ...
Jedini kreon (jeste, pravila novog romantizma su nalagala da se i muški šminkaju ...) koji smo koristili pred izlaske u čuvenu diskoteku "Monvi" bio je tako tup da smo se kladili ko će prvi da izbije oko, srećom, izveštili smo se pa su zvuci Durana Durana, Depešeta Moda i Euritmiksa plovili oko momaka sa izražajnim pogledom, belom razdrljenom košuljom i tesnim pantolama dok su se mladjahne inodame lepile na njih kao mušice na ... med, da ...
Mlađahni pevač Dima nas je, po povratku, uveseljavao nežnim zvucima gitare (moje, dobijene direkt iz Andaluzije, koju mi nikada nije vratio ...), Krivo je more, Crni leptiru i tako to, pa smo neretko dočekali starog prijatelja sunce koje je lagano sa pučine mahalo da je vreme za počinak ...
Samo labava žica nas je delila od nudističkog kampa Monsena, te smo bili česti gosti u obilasku i proveri sanitarija i ugostiteljskih objekata, kao i mladeža na damama koji mogu biti jako opasni na suncu, pa ih valja malo zakloniti ...
Igrala se odbojka, košarka, fudbal, društvo je počelo da se širi aritmetičkom progresijom, prilazili su nam ljudi iz Novog Sada, Kraljeva, Niša, veseli se sve selo ...
Direktor Darwila je došao sa dve ćerke iz Švice, nisu se mrdale od nas, verovatno zbog elokvencije, dugo sam se posle dopisivao sa jednom od njih, malo je falilo da ..., no, nije važno ...
Polako se približilo vreme kada su sredstva počela opadati a vreme za povratak došlo u najavi, pa smo počeli da se polako pakujemo i pripremamo za odlazak, napunjenih baterija i osmeha koji se ni master špahlom skinuti nije mogao ...
Nekoliko godina je potrajalo to druženje, ekipa je bila sve veća, dogovor je pao i sa ljudima iz drugih gradova te smo se okupljali u isto vreme na istom mestu, bilo je zaista svega ...
Dok sve to nije dostiglo svoj zenit i, kao i svakoj lepoj priči, počelo da opada i odlazi u priče koje su se u dugim beogradskim noćima prepričavale ...
Nekoliko godina kasnije, dobio sam i posao u istom kampu kao animator, prešao posle toga u Međunarodni omladinski kamp Škarabe, vodio program na terasi, radio u diskoteci No 1, družio se sa poznatim facama, bio na posteru džumle sa prepoznatljivim crvenim bermudama, dočekivao goste iz mnogih zemalja (između ostalog i Eskime sa Grenlanda u pratnji profesora iz Danske kojima nisam uspeo objasniti delegatski sistem u tadašnjoj Jugi - ostala mi je fokina koža kao uspomena ...), žario i palio ...
No, ipak je najslađi ukus leta ostao posle tog prvog odlaska u Rovinj i otkrića nekog sasvim novog, lepog i veselog načina života koji sobom nije nosio teret obaveza i odgovornosti već samo osmehe, ljubav i pesmu ...
I posle toliko godina, kada snegovi šaraju preteklom kosom a tišina postaje često najbolji prijatelj, rado se setim i obavezno nasmešim kada iz paketa uspomena izrone poznati likovi, mesta i događaji ...
Neka ih, nek vremešnom vuku društvo u dugim noćima prave ... 

Brioni

Rahmetli mi babo Simo rešio da svoga sina jedinca preko veze pošalje u vojsku na elitno mesto, u elitnu jedinicu, elitno me zajeb'o ...
Regrutacija, mornarička pešadija (marinci Semper Fi, lanac ti zemlje zaorane ...), odredište Brionska ostrva ...
Došlo doba, moj Milane, juhu, jahu, pesme, pića, veselio se narod, jesen '80, Tito umro, a ja na voz i u Pulu ...
Tamo više vojske svih duginih boja nego civila, svi gledaju kroz tebe, kasarna "Karlo Rojc", dobar dan, dobar dan, hajd tamo, zapraši, ošišaj, zaduži, upoznaj, možeš u spavaonu, to ti je odmah pored učione ...
Tamburaj 3 meseca, izučih i za desetara, vazda mi je u krvi bilo da nekom podviknem (još vežbam, računam na 17. reinkarnaciju ...), guli po kamenjaru Barbarige, Medulina i Katarine, ispod šlema mozga nema, skači u vodu, skači iz vode, neprijatelj desno, levo, gore, dole, kako samo stigne svuda, došlo doba da se čvarci prošetaju i zadužim svojih deset mučenika ...
Čita komandir raspored, ovaj tamo, ovaj vamo, mene nigde ...
Kad, pred kraj, ostadosmo samo Mladjo iz Rijeke Crnojevića i moja malenkost, ostali već otišli, dođe komandir do nas, sede i reče : "Vi ste pokazali najbolje rezultate i zato vas šaljemo na posebno mesto gde će do izražaja doći vaš zdrav odnos prema JNA i državi, budite odgovorni kao i do sada i vaša služba će biti zabeležena svetlim slovima ..."
To mi je bila jasna lekcija iz demagogije, kasnije sam joj se često vraćao ...
Kamionče ispred, Mlađo i ja u njega, na brodicu, do Velikih Briona, Peneda, dok, čekaj manju brodicu 3 sata, gde idemo, reče nam jedan prozukli zastavnik - Mali Brioni ...
Uh, jebem ti žarulju, čuli smo priče još na obuci o tom zloglasnom ostrvu koje moš prepišat' posle trećeg piva ...
Dođe brodica, mi se utrpasmo sa još dvojicom civila u trenerkama, kud li će ovi, pa polako, po sata do majušnoga ostrva ...
Prilazimo doku, vidim desetak neformalnih mladića, ostatak Woodstock-a, mašu i nešto galame ...
Ova dvojica odgovaraju, veselnici, mi se skupili ko plata posle 5. u mesecu, čekamo ...
Siđemo sa brodice, ova raja prišla, ni dobar dan ni kako je familija, no odmah za ranac ...
Mlađo se nešto otim'o, meni sve bilo jasno pa otvorih supermarket, nestalo robe za razduženje u roku od ništa ...
Utom dođe i vodnik, jedini koji je imao uniformu i ličio na vojnika, nešto zagalami, kromanjonci se raziđoše, hajte sa mnom vas dvojica, dobro ...
Uđosmo u neku brvnaru (jednu od ukupno 4 na ostrvu : oficirska, kutak/kantina, spavaona i kuhinja/trpezarija), tu nam reče da zaboravimo sve što su nas na obuci učili, ovde je straža i samo straža i to mrtva (posle sam shvatio da to znači pucanje bez pitanja ...) ...
Nađite krevete, evo vam Lasla, on će sve da vam objasni, hajmo polako ...
Naprtismo ono što je preteklo od robe, pa u spavaonu, pokaza nam krevete vispreni Mađar koji je bio i kuvar i kantinjer i urolog i vrač lokalni (kasnije će se ispostaviti - vrlo bitna figura ...), seli Mlađo i ja, pogledali se uz glasan uzdah, reči presušile, zategli uniformu i na raport kod oficira ...
On se izvalio ispred svog ofisa, gleda dve pritke koje stoje mirno i smeje se ko baba na mladog stripera, kaže opušteno, bre, sedite ovamo ...
Mi upitasmo za raspored i obaveze, on se samo nasmeja i pokaza na jorgan tablu sa smenama straže na 5 ostrva : Grongera, Orzera, Madona, Galija i Vanga te reče : "To vam je to, momci ..."
Trebalo je čitavih pola sata da skontamo priču o nadahnutoj službi i obuci mladih vojnika koju smo, kao što je predviđeno, trebali obavljati, a sada je palo u domen čiste naučne fantastike ...
Polako smo upoznali i ostalih dvadesetak vojnika, ako su se tako mogli nazvati, jer je ovo bila poslednja ispostava pre Plutona, gde se od čelične discipline mogla dobiti samo poluosovina u lubanju ako se neko predstavi svojim činom i znanjem ...
Zvali su ih, ne bez razloga, Vukovi sa Malih Briona, tu su dolazili po kazni kako bi ih sklonili u narednih 9 meseci i posvetili se redovnoj vojci ...
Jedino i isključivo zaduženje je bilo čuvanje granice na moru prema kapitalističkoj Italiji u kojoj su se redovno (kako su nam objasnili na časovima Političkog obrazovanja i vaspitanja...) kovali planovi za invaziju na suverenu i samoupravnu Jugoslaviju, pri čemu je nas dvadesetak predstavljalo odlučnu i odlično opremljenu vojnu silu (imali smo i jedan M 53 puškomitraljez, jeste...) koja ih je od toga redovno odvraćala ...
Krenule su prve straže, po par dana na svakom ostrvu od kojih najveće možeš i kamenom prebaciti posle tankog doručka, sem Vange na kojoj je ipak bilo i životinja (naučiš brzo da laminu pljuvačku ne možeš oprati 3 dana i da orangutan Žorž više voli mesni narezak od banana koje redovno dobija, a nikad ne okusi ...), vinograda (gde se vino pravi od grožđa koje je Stari dobijao od mnogih državnika svetskih, a vojska pretakala iz buradi u reprezantativne flaše, naravno da je bilo rashoda, svašta ...) i čuvenih Titovih mandarina koje je on slao deci širom domovine ...
Svašta se događalo, vreme je prolazilo, navikli smo se na neformalni vojni rok sa seljakanjem od ostrva do ostrva, naučili smo čak i da uživamo u pogledu sa tvrđave grofa Ćana koja je do pola potopljena, sirupu od narandže, nugat keksu i 57-ici (što su bili jedini predmeti u mini kantini, a vodnik je pušio 57, pa vi kako hoćete, nema drugih), prečistoj vodi na skromno uređenoj plažici, pecanju raznih vrsta riba i njihovom spremanju na gradele (ako ne naidju galebovi u brišućem letu, pa posle ide kaznena ekspedicija sa komplet naoružanjem), pričama saboraca u kojima je sve prštalo od ljubavi, snage i časti, italijanskim TV kanalima posle ponoći (radarska antena od 15 metara, naravno da smo gledali školski program...), smehu i suzama, rečima i nemuštim gestovima, meditaciji i trenucima potpune nirvane dok more i sunce najlepše pesme pevaju ...
Ljudi se u toj izolaciji vežu jedni za druge, sve priče postanu zajedničke, pismo sastavlja konzilijum, klopa, lova i piće se uvek dele na ravne časti, jedini je to bio način da pretekne malo čistog mozga ...
Bio je tu i mučeni mačak Marko sa činom razvodnika (on je stvarno razvodio stražu po mestima jer je tako naučen...) kome smo upriličili da vidi i mačku u Fažani prilikom jednog od odlazaka u nabavku (pobegao je odmah nazad na brod...), lakše mu je bilo sa pacovima i gujama na ostrvu, a tako je dobro znao da sluša lament ubedačenog marinca ...
Dani dolazili, prolazili, događalo se svašta, nemačke jahte sa obnaženim djevama u prolazu, zalutali surfer Grk koga Jovica iz Prokuplja umalo da pošalje na teferič kod Zevsa, delegacije koje smo viđali samo izdaleka ...
Jedina poseta koju sam imao bila je 2 meseca pred kraj, kada su mi babo i mati došli da se slikaju i vode me na ručak u Fažani (trebalo mi je 3,5 sata da dodjem do njih i toliko da se vratim, ukupno smo bili 1,5 sat zajedno...) ...
Da, bilo je i faza kada ta izolovanost udara kao malj pa se šovek uželi malo šareniša, ali to prođe brzo i sve se uklaviri kao i pre ...
Propustio sam da istetoviram zaštitni znak na ramenu - vuka koji zavija dok je bledi mesec u pozadini, nešto nisam bio u fazonu ...
Polako se bližio i kraj, mnogi su odlazili, srdačno i iskreno smo se pozdravljali i ispraćali ih zavijanjem dok ih je brodica poslednji put odvozila sa ostrva ...
Poslednji smo na ostravu ostali Mlađo i ja, rekoše nam da za koji dan stiže kompletan kontigent nove vojske, poslednje veče smo proveli sami na ostrvu, nismo spavali nego nazdravljali našim drugarima i prisećali se svih onih dana koje smo ovde proveli ...
Došlo je i to jutro, spakovali smo stvari (ostavili su nam sve za razduženje, nije bilo manjka ...), brodica je došla, lagano smo ušli na nju dok je srce lupalo, krenuli smo nazad, ostale su prazne barake, dobro poznata plaža i senke ljudi sa kojima smo proveli jedan upečatljiv deo života ...
Ne, nisam uspeo da zadržim suze, nije ni stameni Mlađo, plakali smo kao deca ...
Dok smo se udaljavali od ostrva koje će nam zauvek biti urezano u knjigu života ...
A pučinom se prolomilo gromko zavijanje poslednjih Vukova sa Malih Briona ...
139. Gardijska Brigada Ratno Mornaričke Pešadije se odjavljuje ...

Index 202

Hej godine mlade, hej godine lude ...
Završio srednju školu, ostavljam iza sebe gimnaziju u Šumicama, kao i bezbrižno vreme koje su ti dani sobom nosili ...
Tokom obaveznog dela razmišljanja kojim putem dalje, svaki dečačić koji prvu bradicu s ponosom plasira želi da bude u trendu, da se dokaže sebi i okolišu, da izmami pokoji osmeh i iskru u oku baš te devojke i da se dokaže sposobnim za bitku sa svakodnevicom, gazeći preko pune linije na jedan ...
Svi, baš svi, slušali su tih dana radio program "Index 202" koji je nosio poruke umilne uhu omladine, kao i nežnu notu provokacije malo starijim sugrađanima u vremenu kada je slobodna misao bila rizična i u pokušaju ...
Kad, viđu vraga su sedam binjiša, izađe oglas u kome traže mlade novinare zbog proširenja posla, te mi se javi suluda pomisao da bih mogao pokušati - me ne, otkud sam ja za to - a što ne bih - ma, znaš koliko će se ljudi javiti - pa šta, ako ne probaš, nećeš znati - treba za to mozak i po - ma, ko ga jebe - i tako ...
Javna audicija u velikom amfiteatru PMF-a tog i tog dana, naoštrio se i krenuo, ko velim, neće valjda baš toliko ljudi da nagrne ...
HIC ...
400 duša čeka ispred, sve pršti od priče, saveta, dogovora i sl ...
Bem ti mesečinu sjajnu, nema šanse, da li da okrenem na pivo u Skadarliju, ma hajde, kad si već tu ...
Ušla horda u amfiteatar, negde u daljini, kao na Frejzerovom meču u MGM-u, vidi se komisija u sastavu Radoman Kanjevac, Steva Vuletić, Voja Žanetić, Saša D. Kovačević, Petar Lazić i Jugoslav Ćosić, brdo papira ispred ...
Dođoh, upisah svoje podatke, test papir i u klupu, kolona klajše, nikad kraja ...
Posle nekih petnaestak minuta, vidjeni Index moguli zamoliše plebs da se utiša i dadoše nam test zadatke, okvirno vreme i par pošalica da razbiju tremu ...
Ko velim, kad već imam olovku i papir, hajd da bacim nešto, bruka i sramota, golube beli ...
Rudimentarna duhovitost i poznavanje velikih i malih slova su mi pomogli da sastavim nekoliko pasusa, te nisam napravio aviončić od papira, predao, osmeh, hvala, dovidjenja, sad može pivo ...
Naravno da nisam gajio nikakvu iluziju, retko mi se u životu događalo da nešto na tanjiru (plekanom, ne srebrnom...) dobijem, pa sam već bio zadovoljan sobom što sam i taj prvi korak napravio, pokušao, ne moš reći, eto ...
Prođe nekoliko dana, život uskotračno teče i dnevne obaveze kroje svoju mapu, kad stiže pismo ...
Pravo pismo, otkucano na pisaćoj mašini, kratko i naslovljeno na moju malenkost, nije plavo, već sam dobio vojni poziv, plavci me nisu nešto hvatali lately, hm ...
Okrenem - Index 202 !
Sunactižarkiisvakioblaknanebujebemdatijebemnijemogućeneverujemmajok ...
Otvorim, a ono piše lepo : "Pozivate se na razgovor u redakciju radio-programa "Index 202", tog i tog dana, u toliko i toliko sati, potpis, pečat, sve ...
Držim ono pismo, gledam u njega, naginjem glavu nalevo, pa nadesno, kontam da li je pravo, jeste ...
Trema, šta ću sad, jesi li hteo, jesi, ako jedeš govna, zalivaj s vruće mleko da se ne zagrcneš, hajde ...
Odem na razgovor u zakazano vreme, najlepši (čitaj : jedio čisto...) džins obučem, fazoniram bradicu, midoremifaso i taj rad ...
Dolazim na prijavnicu zgrade Radio-Beograda, koračam polako kao da ulazim u Keopsovu piramidu, na ulazu portir sa 4 udarničke značke - đe si pošo - ja tamo - ma nemoj - evo poziv - daj da vidim - kako ti je ime - tako - daj ličnu kartu - evo - čekaj da te upišem, nije ovo pijaca - dobro (već ličim sebi na devojčicu sa šibicama ...) - znaš li gde je to - ne, prvi put dolazim - eno ti lifta, pa na peti sprat, desno, piše na vratima - hvala - đe ćeš - pa tamo - a propusnica - e, da, hvala - joj, zamlate - izvinite - na ti ovo - hvala ...
Lift, peti sprat, noge se tresu kao trska u Sibiru, dolazim, vrata otvorena, unutra karakazan od ljudi ...
Piše lepo : Redakcija ...
Dobar dan, niko ne reaguje, svi u transu,  galama, čekaj da prođem, ko si sad pa ti, držim onaj poziv kao hajlender pred poreskom upravom, dok mi se ne smilova neki devojčurak i pokaza prstom na Stevu Vuletića,  sekretara, pomoćnika, zamenika i glavnog administrativca tadašnjeg Indexa ...
Dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, sačekaj, samo da ...
Povukoh se u neki ćošak da me neko ne zvekne, slon u staklarskoj radnji, svi su u frci, ljudi, šta je ovo ...
Posle desetak minuta mahnu mi Steva, ja za njim kao koker španijel, sedi, ti si, taj si, dobro, znaš li zašto smo te zvali, nema pojma, ali hvala, mani to, nego da dodješ ti sutra u 15 h sa ostalih 10 ljudi, vi ste prošli na audiciji, jesi li kada radio nešto ovako, ne, nisam, dobro, hajde, vidimo se sutra, dobro, hvala ...
Toliko, ne znam kako sam potrefio vrata i lift, nisam zaboravio ličnu kod kerbera, dođoh nekkako kući, sve još tarlaka u glavi, dobro, sedi, u redu je, može pivo, može, e tako ...
Noć puna raznih slika i svetske slave mladog novinara koji je već u San Tropeu i Fajnanšel Tajmsu, klasika ...
Sutra u 14,47 eto mene opet kod čove u plavoj besprekornoj uniformi, sada već iskusno dajem ličnu kartu, nema komentara, znaš li đe ćeš, naravno, svašta, lift, peti ...
Nema gužve, (kasnije sam skontao da se Index emituje od 14 do 15 h pa je zato ona gužva bila pre podne, aha ...), nekoliko neznanih ljudi i desetak unezverenih lica kao moje, zdravo, ja sam taj i taj, ja sam ta i ta, lepo, isto zbog..., isto, nisam uključio startersku mašinu, nije bila prilika, možda posle, guza taman i tako ...
Dođe Steva, hajmo omladino ovamo, kancelarija u kojoj je bilo toliko papira, postera, magnetofonskih traka i nedefinisanih predmeta da smo morali veoma pažljivo gaziti da nas nešto ne ugrize ili bar jaukne ...
Sedi, gde da sednem, majke ti, neka, može i stojećki, neće biti prvi put ...
Znate li zašto ste ovde, znamo, pregledali smo mnogo radova, vaše smo izdvojili, neka vam to bude na čast, bilo je sjajnih, ali ste vi originalni i našli smo da imate potencijal za rad u Indexu, što ne mora biti tačno, a na vama je da to potvrdite, probaćemo, ne nadajte se nikakvim parama, odmah da vam kažem, honorari su kao letnji sneg, ako što i kapne, trebaće dosta vremena i truda, morate žestoko zapeti i dosta proje pojesti kako bi došli do toga, rudarski je ovo posao, što pre to shvatite, to bolje ...
Ima li pitanja ...
Vidim svi ćute, pa rekoh da budem baja, kada možemo početi sa radom ...
Okrete se Steva sa smeškom princeze Jelisavete i reče - pa, već ste počeli ...
Na čelu mi je fluorescentno pisalo - tup, glup i lajav, no brzo utonuh u šarmatno ćutanje te ne propadoh u zemljicu crnu ...
Spisak, vas 3 sutra, vas 3 u sredu, ostali u četvrtak, redaktori su vam ti i ti, od njih ćete dobiti zadatke, srećno, pa se dokažite ...
Tako i bi ...
Dodjoh prekosutra, redaktor Saša D. Kovačević, dobar dan, dobar dan, ko zna šta je ovo, znam ja, reče Miki Ćulibrk, to je Uher magnetofon, bravo, zalepi ga za leđa i pravac u Lumumbu, da snimite izjave studenata o poskupljenju bonova za hranu, kratko, do 3 minuta ukupno, jasno, hajde ...
Pogledasmo se Miki, Sonjica i ja, idemo i sejemo hiljade bistrih ideja o tome kako bi to moglo dramaturški da izgleda, koji profil, šta je poruka, Miki gleda baterije, u redu je, idemo na prevoz, ne zaklapamo sve vreme, entuzijazam probija sve granice ...
Studentski dom, jurimo učene glave u pokušaju, svaki peti nešto kaže, ništa zanimljivo, navodiš ga na temu, on priča o ajvaru, šta sad ...
Momak i devojka ispred pekare, jeste li iz Doma, jesmo, pa šta mislite o tome, mislimo, lepo, zrelo i duhovito, OK, imamo bar nešto, još jednog sa Glamoča navatasmo, retke su bile reči koje bi mogle bez glasnog BIIIP upasti u snimak, hajmo nazad, treba do redakcije, montaža je do 17, šta stigne, stigne, dalje kao da i nije bilo ...
Došli kod Saše, on presluša, mi pričamo uglas, on i ne sluša, još petoro mu neke papire daje, nema pojma o čemu ko priča ...
Puni želje i nade da će nam se glas po prvi put u etru čuti, čekamo da prozbori, on ništa, maše nekakvim papirima, mi sedimo, čekamo ...
Vrati se, pet minuta do 17 h, Sonjica ga pita šta je sa prilogom, on samo odmahnu rukom i reče :"Ma, nema mesta u košuljici, drugi put, vidimo se ponovo u sledeću sredu ..."
Lađe potonule, svako na svoju stranu, gde je greška, o surovi živote ...
Čuli smo se još nekoliko puta do sledeće srede, spremali strategiju i ideje, razrađivali planove, da nas je imao Napoleon, ne bi Rusije bilo ...
Dođe i ta sreda, redakcija, malo opuštenija atmosfera, hajde da vas čujem, sipaj, sipaj, aha, dobro, već viđeno, ne može, dosadno, nije tema za nas i tako to ...
Setih se priče jednog drugara o broju studenata po smeštajnoj jedinici u Loli i spavanju na ormanima, rekoh, nema šutiranja po cevkama, tišina ...
Dooobrooo, hajde, probajte ...
Yeah ...
Snimili, doneli, odobreno uz značajno skraćenje, nije ni tako loše, u montažu, upisano u košuljicu, sutra u program ...
Aj, te sreće kada sam svoj glas čuo sutradan iz Telefunkena ...
I tako, dani su prolazli, ređali su se razni prilozi i dogodovštine, sve dok, posle nekoliko meseci i prvih tanušnih honorara nisam dobio Press karticu sa svojim imenom, likom i delom ...
Da sam je mogao zakucati na čelo, ne bih časio ni časa ...
Vreme je učinilo svoje i mladi buntovnik se kalio među iskusnim novinarskim vucima te se stekao i neki mali kredit kod njih, upao u ekipu, počeo da radi ozbiljnije stvari, teme, komentare, pa na kratko, i do pozicije redaktora da dogura ...
Umešale su se tu i Nove omladinske novine, Ritam Srca na Studiju B, razne tematske večeri, tezge na primorju, ulaz na mnoga vrata koja su do tada bila zatvorena, žurke, face i sve ono što je do skoro bio samo neostvareni san mladog momka koji je tražio sebe po širokom polju života ...
Stigao je i poziv Beogradskog TV programa, krenula je druga vrsta priče, ali je to za neki drugu prigodu ...
I dan danas licem mi proleti slatki osmeh kada se setim tih dana i žara koji me je kroz taj period života vodio, sreće zbog tako malih, a tada kapitalnih stvari koje su mi pomogle da vidim i onu šarenu stranu, upoznam mnoge ljude i prošetam mestima o kojima sam samo u pričama slušao ...
Živeo, mladiću, i hvala ti za taj osmeh kome se rado vraćam ...

Pitomina

Kakav bi svet bio bez ribe ?
Nikaki, jadatkaem ...
Da ne duljim, prika, ja sam ti ribohvatač vec 3 reinkarancije, i lek i mir i hrana i filozofija i 3 boje plavo, all included ...
Beše jesen rana posle jednog, a pre potonjeg rata, 4 hrabra momka krenuše u žutom Fići koji je pretekao od inspekcije u Rumi, cajger mu zablentavio, na omiljeno mesto gde svaki korak u isti trag udje ...
Spakovali se u najboljem tetris fazonu, kante, štapovi i zimska garderoba džumle, par slučajnih prolaznika se krstilo gde stadoše toliki ljudi, nigde Hudinija ...
Na putu do omiljene vode, obavezno svratimo u malu seosku pekaru gde nam ljubazni čova u belom preseče vruć lebac od 2 kile na 4 dela i umoči u znoj od nekog praseta što se vrtelo celu noć u sauni, makrobiotika extreeme ...
Nastavimo dalje, kad na putu što vijuga kroz šumarak odjednom kamionče poveće, svetla pogašena, sve smo đonove izgulili dok ukočismo ...
Otvori kum šofer prozor do suvozača, g. Baneta, te izruči paket najsočnijih srpskih epiteta koji korespondiraju sa užom i širom familijom, shodno pridržavanju pravila saobraćaja u otežanim uslovima ...
Pomoli se oveća glava sa nežnom notom Stomaklije i kilo ključem u ruci i reče :
"Prijatelje, viš da sam ubio felnu, šasdereš ... "
Na to će Bane suvozač, netom bliži vozaču u nevolji i njegovom kilo ključu :
"On je samo hteo da ti kaže da može biti nezgodno, znaš ... "
Naravno da do današnjega dana nismo prestali podsećati našeg diplomatu na ovaj smeli potez ...
Da ne bi ostali bez goriva, hrabro smo svratili do obližnje pumpe kako bi napojili Žuću ...
Tu se naže i neka gabaritna gospoja kako bi nam oprala šajbu, humano i lepo od nje ...
Kum ubaci malo urbanog folklora te joj reče kako bi mogla malo sa snažnim momcima intenzivnije da se druži, krajnje slikovito ...
Proviri gospoja i skenira nas u kompletu pa reče :
"Za ve četvoricu ni čarape da ne skidam ..."
Komentara nije bilo, koncenzusom ...
Konačno stigosmo na odredište, povadismo naoružanje i na teren galopom ...
Prihranili, zabacili dubinke i plovke, misli otplovile, negativna energija odlazi u vodu, baterije se pune, rahatluk ...
Prodje neko vreme, kum skuvao kafu da potkovica ne može potonuti, vratismo se na mesta, meditacija u toku ...
Kad ...
Začu se pucanj, granje iznad glave poče da pršti, mi polegasmo ki žabari pred NOV i POJ, film počeo da se vrti, lelek gore i jecaj sudbine ...
Poče dovikivanje i prebrojavanje, svi prisutni i neokrnjeni ...
U tom i drugi pucanj, jope u početnu poziciju ...
Vreme je da zmaj raširi krila i krene u kontraofanzivu ...
Naoružani pravednim gnevnom, krenusmo u pravcu čistine iza leđa, kad ono ...
Stoji postariji lovac sa Bokericom i gleda u ono granje, čekajući patku ili nešto slično, za pojasom mu pljoska od vinjaka, žiroskop mu očigledno u kvaru pa se ljulja samo tako ...
Alooo, zemljače, pobi ničim izazvan narod, sunce te ne grejalo - Otkud vi, ja mislio patke šušte - Jebale te patke, sa ćeš dobiješ 3 komada rektalno - Nemojte, ljudi, ne bih ja, očinjeg mi vida - Šta ne bi, kalem ti jebem na grobljanskom vencu - Dobro je, svi smo čitavi ...
I tako se ova akademska diskusija razvijala dok se ne raziđosmo, pljoska zaplenjena kao ratni plen ...
Završi se i taj dan, polako se pakujemo, nešto ciprinida se koprca u čuvarkama, manja maca da ne štucne kad izede ...
Trpaj se u Žuću, ajmo nazad ...
Naduvani od svežeg vazduha i brojnih uzbuđenja u kojima i riba ima značajno mesto, krenusmo lagano ka velikom belom gradu koji je sve samo ne beo ...
Negde na pola puta u susret nam ide lokalni bus prevoznik, vozilo tehnički savršeno ispravno za uslove u Persijskom carstvu, put uzan, teško da ćemo se mimoići bez lakog petinga ...
Ide on, ide Fića, fali samo muzika iz italijanskog vesterna i par lešinara, on se ne sklanja u stranu, mi nemamo gde, napeto ko u Kranjskoj kobasici ...
Netom pre velikog praska, kum zamače malo u stranu, poče Fića da poskakuje ko vran vepar pred vruću vodu po nekim džombama sa strane, sreća te smo se komprimovali dobrano ...
Posle kraćeg leta, prizemlji se Fića, tišina ko na radničkom savetu kad se glasa za 13. platu ...
Izađosmo da vidimo šta je preteklo od naše dereglije, Fića stoji, ćuti, ni suzu ...
Otvorismo motor (veoma složena mašina ...), sve OK, gume gde su i bile, krov ima, volan u principu gde bi i trebao biti ...
Vratismo se unutra, kres, munja, vozi ...
Niko nije verovao da smo posle ove avanture ostali u komadu i mi i Žuća, ali su sudba i vešte ruke kragujevačkih majstora učinili svoje, te se još jednom pokazalo da boj ne bije svijetli ABS i Rol Bar no srce u Fiće ...
Vozač autobusa nije ni brkom mrdno, zaboravio nas je momentalno ...
Malko smo poćutali, pa smo, uz najlepše želje pomenutom vozaču i njegovoj firmi, nastavili putešestvije ...
Istovarismo se po kućama, umorni i zadovoljni, pune duše i ojačanih živaca, spremni da već sledećeg vikenda krenemo u nove ribolovačke pobede ...
Kako je dobra dremka bila te noći ...
Samo da se nisam tuširao hladnom vodom, zaboravili da uključe bojler, jeste ...

Freedom ...

Da se na gomilu skupi tabarka puna izgovorenih reči o slobodi, noseća greda bi pala, hrastov parket izgoreo, a prozori završili kod komšije ...
Političari, pesnici, mislioci, kočijaši, poštari, CO2 varioci ...
Svako bi ponešto imao reći na tu temu ...
No ...
Malo je onih koji stvarno znaju šta sloboda sa sobom kao neželjeni dar nosi ...
Opijajući mir, pune alveole, sad neću ni kako ja hoću ...
Tada se hajvan prosti okrene i vidi da njegovi koraci šuplje zvone, da se gromki glas u oblaku gubi, da horizonta nema nigde na vidiku ...
Usahne u svojoj savršenoj tišini i, pružajući ruke ka nebu, prokune svoju slobodu i želje kojima je sate na dunjaluku punio ...
I zažali gorko za lancima i obavezama od kojih je pobegao ...
Dok ih ponovo ne prigrli, srećan zbog velike lekcije koju mu život podari ...
Sve do trenutka kada mu lahor sa reke ne ponovi pesmu o slobodi ...
I novi snovi, želje i nade krenu na svoj put po srcu i duši ...
A vreme na svoju pinjatu teče ...
Kada shvati da je život kao ciganski točak koji ga jednog dana u blato šalje, a drugog ka nebu vine, već je prilično kasno za nove krugove i vreme postaje sve više sivo, bezlično i tiho ...
Dok i ono ne ugasne, pevajući poslednji stih o jednom čoveku i njegovoj slobodi ...

Sivko

Znaju ljudi pisati predivne basne, pune pravih pouka i mudrih reči, no ih je mali poljski miš, Sivko, slabo čitao ...
Nešto mu je vremena zafalilo ...
Dok je jurio za zrnevljem žita i kukuruza, iza starog ambara i nešto niže, u polju, eskivirajući razne karnivore koji, nešto mu se javilo, nisu baš za priču bili raspoloženi ...
Njegov mali život bio je prilično jednoličan, moglo bi se reći i dosadan ...
Ako ste visoko na lestvici sisara ...
Njemu je svaki korak, šum lišća na starom hrastu, radost zbog punog stomaka, smena senki i brundanje traktora predstavljalo mesto u prvom redu Kolarca, ložu na omiljenom stadionu i jubilarnu nagradu u firmi ...
Dan za danom, razigrani Sivko je, mrdajući brčićima i nakrivljene glave, pronalazio novo blago u samo njemu znanim uglovima, bez brige o komunalnoj politici, razvoju malih i srednjih preduzeća i teritorijalnom integritetu ...
Radovao se suncu koje greje i ukusnom parčetu slanine sapunjare koje je nekom ispalo, miru u svojoj rupi bez slika impresionista iz rane faze i tišini koja sigurnost znači ...
Čuo je simpatičnu omladinu koja je krpenjaču iznad njegovog komfornog dupleksa ganjala, dok su mu damari odzvanjali njihovom cikom ...
Prošlo ...
Vreme je da ponovo odgovori zovu krčećeg stomaka, pa je krenuo u nove pohode, sledeći mirise koje bi mu doneli spektar svih boja sreće ...
Bez kontemplacije o broju dana koji su mu određeni na rabošu života, papirusima mudrosti i vidjenim reinkarnacijama ...
Već o svakom malom trenutku svog života kao daru koji mu je neko poklonio, ne tražeći ništa zauzvrat ...
Neka su ti srećni i mrsni puti, Sivko, moglo bi se od tebe štošta naučiti ...

Osmeh

Najmoćnijom čarolijom blagosiljan,
kroz oblake i kišu radosno koračam ...
Srećan zbog osmeha tvog ...
Srećan zbog pogleda tvog ...
Srećan zbog dodira tvog ...
Dok grimizno lišće jeseni
prelepu igru boja
u koren duše slaže ...
Svet je skroman,
baš kao i znanje lomno,
dugi su dani i puste priče
u kojima tebe nema ...
Željom i voljom,
srcem i dušom,
moćnom rukom i nežnom rečju,
svoje ti srce darujem ...
Neka svetli u tmini ...
Neka peva u tišini ...
Neka pleše u pustoj dvorani ...
Kao mali splav,
nošen burnim talasima,
postojan i uvek prisutan,
za nežne ruke i toplo oko
koje mi sreću podariše ...
Dok te snovi nose u neznane zemlje ...
Dok ti ptice o planinskom smilju pevaju ...
Dok ti ljudi o muci pričaju ...
Neka te ove verse
osmehu najlepšem vrate ...

Stara puška

Uvek, baš uvek ...
Postoji još jedan rov, još jedna tvrđava, još jedan bunker
koji treba savladati da bi bitka bila završena
i život zaplovio tokom mirne vode ...
Ne, sužnji, ne nadajte se ...
Da će ponestati rovova ...
Iza sledećeg novi se kopa ...
I čeka vas, iskusne ratnike
da stamenim korakom krenete ka njemu ...
Dok jednog tmurnog dana
pušku isluženu kao i vaša duša
ne bacite u grmlje, pogledate u nebo
i, sa setnim osmehom,
kažete Njemu da je bilo dosta ...
Tada, i samo tada ...
Oseticete veliko olakšanje
dok se umorno telo prepušta lakom vetru
koje ga nosi u dvorane tišine, spokoja i mira ...
Još jedan laki pogled na izrovanu zemlju ...
Još jedan uzdah optočen sećanjem ...
Još jedan pozdrav svim bitkama
koje će neko drugi sada morati da vodi ...

Max Ehrmann - Desiderata 

Idi smireno kroz buku i užurbanost

  i sjeti se mira koji se može naći u tišini.

 

  Koliko je to moguće,

  budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

 

  Govori svoju istinu smireno i jasno,

  slušaj druge,

  čak i glupe i neuke;

  i oni imaju svoju priču.

  Izbjegavaj bučne i agresivne osobe,

  one su teret duhu.

 

  Ako uspoređuješ sebe s drugima, 

  možeš postati ponosan ili ogorčen
  jer uvijek će biti većih ili manjih od tebe.
 
  Raduj se svojim dostignućima,
  kao i svojim planovima.
  Održi entuzijazam za svoj vlastiti poziv,
  ma koliko skroman bio;
  to je pravo blago u promjenjivim vremenima.
 
  Budi obazriv u svojim poslovima
  jer svijet je pun prijevara.
  Ali neka te to ne smeta da vidiš vrline koliko ih ima,
  mnogi ljudi teže za visokim idealima
  i život je pun herojstva.
 
  Budi ono što jesi.
  Pogotovo nemoj glumiti osjećaje
  i ne budi ni ciničan prema ljubavi
  jer usprkos svoj ograničenosti i svim razočaranjima
  ona je vječna, kao trava.
 
  Spokojno primi iskustvo godina
  skladno napuštajući što je prikladno mladosti.
  Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće.
  Ali ne žalosti samog sebe izmišljanjima
  mnoga strahovanja nastaju zbog umora i osamljenosti.
 
  Osim održavanja zdrave discipline
  budi blag prema sebi.
  Ti si dijete svemira,
  ništa manje nego što su to drveće i zvijezde.
  Imaš pravo biti ovdje
  i bilo ti to jasno ili ne,
  nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
 
  Dakle, budi u miru s Bogom,
  ma kako da ga zamišljaš
  i bez obzira na to što radiš i čemu stremiš,
  u bučnom komešanju života
  zadrži mir u svojoj duši.
 
  Pored svih prljavština, jadikovanja i porušenih snova,
  ovo je ipak divan svijet.
 
  Budi vedar. Teži da budeš sretan.

Necu stići da potrošim ...

Život, kurba stara, često piše najinteresantnije priče tamo gde im se najmanje nadamo, dok dela svetskih klasika skupljaju prašinu u starom ormanu, a nova zlatna pera domicilne književnosti i upgrade-ovani mislioci iz petnih žila pozivaju na budjenje naroda ...
Tržni centar u komšiluku već je standardizovao nabavku provijanta radnom plebsu, te se procedura svakodnevno poštuje - hleb, mleko, cigare, žuto, belo, cuga, kristal, šta treba i šta se nađe ...
Ispred Centra, pitoreskna i uobičajena vreva u kojoj se mogu prepoznati svi stereotipi srpskog i svetskog glumišta, karakteri na kojima se podosta master radova može napraviti, kuce, mace, boja za jaja, pleteni džemperi netom stigli iz Gostilja, kaleidoskopi, delovi za sve osim novog modela Bentlija, šarene papričice u flaši od litar i po, ljute, prijatelju, boli te posle pola metra oko glave, probaj ...
U tom galimatijasu redovno prepoznajem lik starije žene koju život nije štedeo ni nanosekunde, zagledana praznim očima u svoju flašicu vinjaka, umotana u sve boje peruanske vrleti, sa gomilom kesa samo njoj znanog sadržaja ...
Uvek je tu, poneko joj donese piće, neko nehajno spusti ostatke bureka ili kiflu, retko se ko uhvati za novčanik ...
Sve to ona prati istim, tupim pogledom u kome se meša Vorholovska lucidnost sa tugom stotinu Gulaga ...
Pre neku godinu, dok je zima najavljivala svoj glamurozni antre uz oštre pahulje i nemilosrdni vetar, smislih da doniram staru skijašku jaknu (Yasa, nemojte ...) i tako sebi učinim plezir plusića u portfoliju dobročinstva ...
Ponesoh istu u jedno tmurno nedeljno jutro, nadajući se da ću naći stariju ženu na znanom mestu ...
Da, bila je tamo ...
Dobar dan, nadam se da će vam ovo bar malo pomoći - ja sam Ljubica, sine - dobro, Ljubice, evo vam jakne, nije nova, ali će valjati - hladno je ovih dana, znaš, a poštar je opet nogom otvorio vrata kod mlekadžije, ne valja mu to, razbiće staklo - dobro, Ljubice, odoh ja onda - sine - molim - šta ću je sa ovom jaknom - obucite je, Ljubice, čista je - neka, sine, daj ti to nekom, imam ja ovu moju džoku - ma, nema veze, nek se nadje - sine - molim - neću ja stići da je potrošim, dadni ti to nekom ko ima još vremena ...
Tišina u mozgu, stao ...
Nekako mi krenuše suze, blokirao, bruka ...
Izvadio sam nešto para što preteče posle pijace i dao sam joj, za pivo i hleb ...
Nije ništa rekla, samo je uzela novac i pogledala me tim očima koje bi pola Afrike zaledile ...
Ostavio sam i jaknu, žurno se vrativši kući da kontempliram o etabliranim životnim vrednostima i problemima holding kompanija na trećim tržištima ...
I danas je srećem na istom mestu, sve je isto, samo sam joj iskreno zahvalan na velikoj lekciji o suštini života koju ne bih nikada našao u knjigama niti čuo od mudrih glava ...
Neću stići da potrošim ...