Kolaž

Slike lete kroz vremešnu lubanju lagano, tonski film korača preko uspomena, smenjuju se ljudi, mesta i boje ... Svilene bombone kod starog Faruka preko puta bisokopa "Švrća", probušena lopta na livadi iza kuće u Igmanskoj, vonj stajskog đubriva, zreo kukuruz i laki hod volovske zaprege u naselju Braće Jerković, ukus prve "Hercegovine" u šumarku, okupljanje lokalnog ganga pred zakazanu bušido tuču, dvorište stare škole i strah od neuspeha kod mlade princeze iz susedne ulice, svečani odlazak u socreal diskoteku uz obavezno glancanje šimika i kragnu "poletušu", kiseli ukus piva i slatki ukus poljupca u mraku, praćenog nestašnim rukama i vrelim pogledom, duge noći uz Zepellin, Purple, Lizzy i kontramaks na kentu, prepun kupe u vozu do Kanfanara, minijaturni šator iz koga vire noge, odbojka na pesku i tragovi tvrde plaže na kolenima, preteške knjige koje su pisali umni za one koji to žele postati, obaveze, odgovornost, prve zarađene pare lako potrošene, tenis u Topčideru, prase na ražnju u pećini ispod sokobanjske "Lepterije",  klizavi stup u Dubrovniku, pena party u Šiofoku, vožnja na haubi Golfa u Ulcinju, morski plodovi presečeni burekom u Herceg Novom, zamišljeni pogled posle duge šetnje do Crnog Vrha na Divčibarama, kazačok na stolovima "Reke" sa elitnim evropskim bankarima, pehar za prvo mesto na pecaroškom takmičenju u okolini Sente, izbor za Mis u Lepenskom Viru, plovidba Senom i čaša crnjaka na Monmartru, grob Žila Verna u Amijenu, srpske liftadžije kod Ajfela, banjska kupka u budimpeštanskom "Gelertu" i lavovi bez jezika na Lančanom mostu, guščija pašteta u Wilhelminenberg zamku, srpske psovke u Mariahilfenstrasse, priče preživelih logoraša Zeke i Jumbe u Harthajmu, Danteov grob u Raveni, original Versace kod senegalaca na venecijanskim dokovima, Julijina bronzana dojka u Veroni, rimski budžaci i vrhunski sladoled na Piazza Navona, duga šetnja po galeriji Uffizi u Firenci, mačor prevejanog pogleda na trgu u Paleos Panteleimonasu, vredne domaćice na atinskoj Omoniji, kalamari kod Menelaosa na Peloponezu, Gaudijevi krokodili, hladan nes i brčkanje na beogradskom moru, mačkov gulaš i piletina sa ananasom, boćanje i zdrave pošalice, tempera i bosa nova slesh stara u zadimljenom klubu, Niš, Vršac, Zrenjanin, Smederevo, Novi Sad, Fruška Gora, Stanišići, Bojčinska šuma, Palić, Ohrid, Soko Banja, Mokra Gora, Višegrad, Kapetan Mišin breg, Golubac, Mladenovac, Avala, Ripanj, Kulpin, Sremska Mitrovica, Sremski Karlovci, Petrovaradin, Carska Bara, Kovačica, duge šetnje po keju ovom slesh keju onom, brojne kafe i đakonije na splavovima i brodovima, Savana, Cinecita, Žabar, Bajka, Aca devetka, Cafe Cafe, Bella Napoli, Campo dei Fiori, Danubius stari, Duša Dunava, Jevrem, Wollo Mollo, Bella Vista, Frida, Promaja, lepinja sa gulašem od 60 leta u Skadarliji, Šešir Moj, Andrea Mia, Godo, Krokodil, Sač, Skala, bakina terasa, Garavi Sokak i Bilja Krstić na Gardošu, girice u Radeckom, Dunavska priča, riblja čorba kod Paše, sečuanska teletina u Ludoj kući, Pin Up-u, na Ledinama i keju, Trofej, Aqua Doria, Vinoteka, Čačanski Konak, Tašin čili, Semlin Art, orijentalni jastučići kod Crvića, Kosa na Kosi, janje kod Savića, štrudla uz kuce i mace slesh filetirana riblja čorba u Kupinovu, surčinski bazen, salaš Stremen i S klub, gondolijer na Obedskoj Bari, manastir Tresije na Kosmaju, Planinarski dom na niškoj tvrđavi, Ada Safari, Zemunski podrum ...
Plivajte i dalje, o slike i crtice, život je pust i sumoran bez vas ...   

Ziva dusa ...

MP3 na usima, duga setnja Adom, misli koje se bistre pored vode, prohladno vreme ... Standardna procedura za punjenje baterija i praznjenje stresokoka ... Leto je proslo, nema vise guzvi, tek pokoji zaludni dzoger ili deka koji jos sa Krcunom i Lekom razgovara ... Prija ... Pasao sam i mesto gde je macak pravio govedji gulas sa svinjskim nogicama, bolji jos nisam probao, doduse, skupljao sam i ja drva za vatru, nije da me nema u tome, ali ... U svom kosmosu polako nailazim na grupu veselih mladica koji su izveli svoga staforda u setnju, no mi se nesto ucini sumnivim pa skidoh sluske ... Slika postade krajnje neprijatna ... Pas nabildovan kao i njegov vlasnik je davio neko kerce lokalno dok su se oni smejali toj vezbi ... Puce neki osigurac u glavi, dohvatih neku granu i pravo medju kerove, solidno sam pomilovao staforda, cenim da je lekcija bila ubedljiva, nismo ulazili u dalju debatu o makroekonomiji ... Za razliku od vlasnika i njegovih par drugara koji se, cini mi se, nisu bas slozili sa mojim postupkom te su krenuli u pravcu znane argumentacije ... Sad ide onaj deo kada ja krecem ka njima, munje biju iz ociju, slazem ih kao fert gredice i tako ... Ma jok ... Bjegunac je nas, te dadoh petama vetra, strateski se povlaceci u sumu, u nadi da su mi partizanski geni ipak blizi nego njima ... Tako i bi, malo levo, malo desno, Albukerki i ja zamakoh u dzbunje, omladini sam priredio free fitness, welness, jedna kuca srecna, jedna manje blesava, win / win situacija ... Sacekah u pitomom zelenilu jos malo, pa na drugu stranu, uz koriscenje svih izvidjackih trikova ... Eto ... Video sam garavog kucova sledece nedelje na istom mestu, nije me prepoznao, al' ako, meni je srce nekako nasmeseno bilo ... Nastavio sam setati znanom stazom uz tihe note i poneki pogled u daljinu, sa zvezdama u ocima, spokojem u glavi i zentom u nogama, bes ga, ziva dusa ...

Zvala se Lara ...

Zvala se Lara ... Mala, blentava italijanka iz Poreca ... Dok su beogradski brucosi u full vansezoni odmarali lubanje od Rimskog i Politicke u hotelu "Zelena Laguna", ona je, svojim vragolastim osmehom i bebastom facom, kao magnet privukla jednog od njih, pa je pocela divna prica ... Zaljubljeni pogledi na rivi, setnja kroz uske ulicice, dirty dance u lokalnoj diskoteci, njen brat koji vesto balansira izmedju batina i case dobrog crnjaka ... Zaista lepi dani, no mladjahni se student morao vratiti obavezama u veliki, prljavi Beograd ... Suze, pisi, eh, zasto, kako ... Za divno cudo, elan je potrajao jos par meseci i pisma su redovno stizala (WWW je tada bila tek u zacetku), ispunjena poljupcima, srdascima i reminescencijama dodira ... No ... Vreme i daljina cine svoje ... Mladi i nadobudni student nije mogao zadrzati svoje primarne nagone te je prosirio vidike socijalizacije u mestu prebivalista ... Pisao je redje, telefonom bas kada mora, dok se romanticna prica nije lagano ugasila ... Doslo je i sledece leto, te je navedeni frajer krenuo sa novom izabranicom na more, ruku pod ruku, gde cemo, pa u Porec, tamo je nekako, mozda je ipak bolji Rovinj, znas, ne, seceru, ja hocu u Porec, tamo nam je ekipa, bice ludo, ma znam, nego Rovinj mi je nekako srecniji sa plazama, nemoj, sreco, dobro, ako mora ... I tako ... Porec ... Ekipa brojna, ludilo, standardi ispostovani ... Dok jedne veceri, u polutami diskoteke ne sretoh tuzne oci Larine ... Nije nista rekla, nije ni morala ... Kamen u dusi sam nosio do kraja leta, pogan kakvim me bog dao ... Dugo, dugo posle tog dana sam u sebi nosio taj nemusti pogled i kastigovao nabedjenog mladunca plitke pameti ... Dok stari podlac vreme nije ugasilo i tu ranu pa su novi vetrovi njegovu sajku odveli u zemlje koje je tek trebalo otkriti ... No ... Ponekad su njene oci znale isplivati iza nekog coska, pa im je otoi hajvan pozeleo srecu i mnogo boljeg coveka od sebe ... Buona fortuna, belezza ...

E, moj prika ...

E, moj prika ...

Svasta stane u po veka - ratova, pesme, rodjenja i odlazaka, ljubavi i svadja, zdravog neba i jakih kisa, prica i besanih noci, trcanja i lakih koraka, smeha i placa ...

Svakakvih zastava, parola, makro i mikro ekonomije, kamare para i supljih dzepova ...

Nema toga insana koji nije bar jednom bacio oko iza sebe i slatko se nasmejao musavom klincu koji je svoje bezbrizne detinje dane u nekom dvoristu provodio i za male novce srecu dobio ...

Da ... Lica ... Imena ...

Slike mesta koja su kao na traci prolazila i svako je, na svoj nacin, ostavilo lepu pricu u albumu, pozutelom od okretanja stranica ... U svakoj od tih prica isti je samo glavni junak, bas taj musavi decak - njegovi prvi koraci, skolske nedace i avanture u grmlju, male pegave sa kikama sto na cvet lipe mirisu, poneka razbijena arkada i potroseni zub u argumentovanoj raspravi, kiseli osmeh kod prve krigle piva - na tetku da namignes, cigara jer nisu oni bolji od mene, besomucno preslusavanje novih albuma trendy grupa, plesni koraci u lokalnoj diskoteci, sarmantno saputanje na obali jedinog nam mora, bolni susreti sa birokratijom i predebele knjige koje treba u malu lubanju sabiti, konkursi, sefovi, racuni, zimnica, zena, deca, komsije, prijatelji ...

Vrteska u kojoj je tesko probrati najsjajniju tacku, sahovska tabla na kojoj se kralj i ne vidi ...

Kazu stari i pametni ljudi kojih sve manje imamo srecu cuti da je vreme kada se crte podvlace i te reminescencije na povrsinu isplivaju znak da se putevi slivaju u jedan dobro znan i siguran ...

No ...

Svako ko je imao prilike, casti i srece da mu oko bar jednom zasija moze samo biti polaskan prilikom koju mu je cappo di tuti cappi dao da na velikom saru i svoje ime napise, da mu se ime ponekad provuce u neobaveznom razgovoru, tri kontinenta i dva veka daleko ...

Nisu zaduzbine samo u mermeru i pesmama ...

Neke od njih ostaju i u dusama onih koji su nas kroz zivot pratili i onih koji se nasih koraka sjete ...

I zato – ziveli !

Jos koji krug, jos koju pjesmu, jos koji osmeh ...

Da u knjigu jos koji redak ubacimo ...

Baba Grozdana

Nikom nije dala da je zove baka, nema te sile i vojske koja bi je na to naterala ... Vazda je bila u dvoristu, sa zuljevitim rukama koje pamte vise od komplet Cerna, sa maramom na krupnoj glavi i gustom sedom kosom koju je bilo tesko upakovati i u omanji TAM, dok joj je u krilu bilo ili neko komsijsko dete da se ocese za jabuku slesh strudlu slesh krajak vruce pogace ili veliki limeni lavor u kome se nesto cistilo, gulilo, rendalo, seckalo  ... Baba Grozdanu su redovno obilazile komsinice da joj ostave kljuceve od kuce, pare za klinca koji iz skole uskoro stize, noz za krompir koje su, eto, zaboravile da vrate iako je pozajmljen proslog Preobrazenja, procitane novine za koje su bile ubedjene da ce ih baba Grozdana procitati, sa sve stranicom za opsesivne kladioce, ma kako da ne ... Od nje se moglo cuti dosta toga, a ponajvise o odrzavanju rublja, posudja i muza kad popije koju zabrojanu ... Niko se i ne seca da li je bila udata, ima li dece, rodbine, odakle je, retko se ko usudio i da pita, a kada bi se taj nemili igrokaz i desio, brzo je zavrsavan njenim camera opscura pogledom ... Stamene gradje, zivela je u sobicku koji je zvala kucicom za ptice uz dogradjenu letnju kuhinju, nekadasnji trem sa koga su i gargojle pobegle ... U toj kuhinjici, stanari stare kuce su redovno dobijali najsvezije informacije o cenama povrca na obliznjoj pijaci, recepte za slatko od dunja i pelcer za slonovo uvo, dok su odlazili svojim bogazama, znajuci da ce baba Grozdanu zateci na istom mestu gde su je ujutru pozdravili... Inace, kuca je  podignuta u vreme talasastih frizura i srebrnih tabakera, vlasnik joj je bio predratni trgovac stofom, jasno oznacen kao narodni neprijatelj, pa je kuca podeljena brojnim doseljenicima koji su hitro od nje napravili svoj mini sovhoz, a baba Grozdana bi mogla poneti titulu consierge, da je iko znao sta ona znaci ... Godine su prolazile, Federalna postala Socijalisticka, ORA zamenjena samoupravljanjem, fica tristacem ... A deca u baba Grozdaninom dvoristu su se vec devojcila i momcila, opet je ona bila tu da ih sjetuje, da ne bude belaja sto ni Dnjepar oprat ne moze ... Stasase oni za udaju i zenidbu, mnoge je baba Grozdana ispratila, na svadbe nije isla jer to nije za radno i posteno zensko celjade, neka djeco vas, bog vam srece dao, a pameti se nadajte ... Dodjose i neki novi klinci, drugaciji, glasniji, inertniji ... Baba Grozdanina glava se lagano klimala kao masivno klatno na starom satu, sve manje je bilo price i ispomoci, drugaciji vakat ... Mnogi od njih prozbore tek koji polovnu rec dok prolaze pored letnje kuhinjice, da ispostuju starinu ... A ona polako tone u svoj svet, dok noge sve manje slusaju, a guste obrve se navlace na usahle oci i izborano lice, manje i zbori, glas joj je tisi, nema u njemu vise one amazonske odlucnosti, britkog nauka niti jasnog ali postenog prekora ... Sve cesce sedi pored vernog smederevca i gleda negde u daljinu, dok se na platnu stare ograde odvija samo njoj znani film, bez muzike, efekata i bogate produkcije ... Sve dok jednog dana neko ne primeti da nema baba Grozdane u dvoristu, pa udjose u njenu sobicu koja nikada nije ni bila zakljucana ...Tog dana se baba Grozdana preselila u svoju nebesku vilu, gde su je cekali svi oni o kojima nikom iz stare kuce nije pricala ... Godinama posle toga, mnogi su dolazili i pitali za baba Grozdanu, ali im niko nije znao reci tacan dan i nacin njenog odlaska, bas tada je bio vazan sastanak, moralo se i tako ... Neretko pod starim tremom i danas mozete videti nekog od staraca koji jos uvek, sa blagim osmehom, gleda u baba Grozdanin cosak i seca se svojih kratkih pantalona i njene tople strudle ... Dovoljno da ih, makar i na trenutak, baba Grozdana vrati u detinjstvo i komletira spomenar pre nego sto joj se pridruze u nekom novom dvoristu ...

Dusa tvrdja od zemlje ...

Zemlja tvrda, prika, ne da na se ka popova cer ... Tuci po njoj, dva zivota ostavih, ona da sto da, zauvar da ne crknem od gladi ... Djeca otisla po amerikama, Jagoda mi se osusi na ovoj muci i sirotinji, nek je andjeli cuvaju, cak mi je i Zuco uteka, vidi jad i nevolju ... Ne videh ni misa u polju, a gavrana tek za drugim brdom ... Stojim tako, prika, naslonjen na budak ka na zadnjeg prijatelja,gledam u klip kuruza, ostario, pozutio i stvrdno se ka i moja dusa, mislim, a misliti ne zelim ... Cekam oblak da mi drustvo pravi, moram se s nekim razgovarat, mada ni kise nije bilo od Ilindana, nece ni ona u ovu jalovicu ... Jah ... Da mi je jos jednom ridjana osedlat i u selo poci, pa da ljude vidim, ne moram ni jednu izustit, samo da se nekom u zenici poznam, da mi se zivot javi, pa mogu i ja u zemlju, kod Jagode moje, dobra mi je bila, drug i ljekar, pomoc i snaga ... Al nema vise ni ridjana ni sela, sve je zapustelo, ka da ga je oganj repatog satro, ostadose samo prazna okna sto na me ka na stari panj gledaju kada prodjem i sjetim se svih onih sto si iza njih slavil, zdravili i zivotu se boljem nadali ... Ostadoh tako, kao krajputas, da odbrojim dane iznad ove oranice ka orahova kora tvrde, i da se slucajnom prolazniku koji samo zalutati ovde moze, neko na ruku nadje, da mu rukom ka dalekom svijetu pokaze i srecu pozeli ... Tako ti je to, moj prika, neka si ti meni na tom kocu, jos da je ticurina koje mozes potjerat, pa da i od tebe selamet vidim ... Jah ...